Pravda

Piše: Aleksandar Šešelj Cilj ovog poduhvata je da se iz njega iznedri trajno i održivo rešenje za budućnost naše južne pokrajine kako ne bismo morali da nosimo taj teret u našim zahuktalim evrointegracijama. Rešenje je, po mišljenju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, najbolje pronaći u konsultacijama sa najumnijim i najznačajnijim Srbima kako bi se postigao društveni konsenzus. Pre svega, nameće se pitanje – ako o budućnosti Kosova sada moramo da obavimo dijalog, kako to da nije trebalo da imamo dijalog pre početka procesa pregovora u Briselu i potpisivanja famoznog Briselskog sporazuma, kojim je vladajuća politička nomenklatura zaokružila državnost takozvane „republike Kosovo“? Posledice tog i takvog sporazuma jesu granica na Jarinju, ukidanje srpskih institucija na severu Kosova i integrisanje u pravni sistem takozvane „republike Kosovo“, a sve se više spominje i stolica za „Kosovo“ u Ujedinjenim nacijama. Najnoviji udarac na srpsko dostojanstvo je delovanje Srpske liste, grupacije pod kontrolom zvaničnog Beograda, koja je, posle izbora koje je organizovala Priština, formirala vladu sa ubicom, teroristom i ratnim zločincem Ramušem Haradinajem i postala njegov najvažniji koalicioni partner, bez kojeg nema većine u skupštini „Kosova“. Gde je potreba da srpsko društvo prvo održi raspravu o svemu ovome? Istine radi, za trenutno stanje nije odgovorna samo sadašnja vlada SNS i SPS već i sve vlade formirane posle Petog oktobra iako su trenutni vlastodršci u mnogo čemu otišli i dalje nego njihovi prethodnici. Iz našeg iskustva sa „međunarodnom zajednicom“ i Evropskom unijom možemo da zaključimo da bi svako rešenje u njenom okviru bilo doneto isključivo na srpsku štetu, kao što je bilo i 1999. godine. Ali odnosi snaga se menjaju. Svedoci smo ubrzanog nestanka unipolarnog sveta i stvaranja multipolarnog. Naši saveznici Rusija i Kina ozbiljno su uzdrmali planetarnu dominaciju SAD. Rusi su to nedavno dokazali u Siriji. Zato ne smemo da žurimo. Problem Kosova i Metohije nije nastao u jednoj generaciji, pa ko kaže da u jednoj mora i da se reši. Najpovoljnija pozicija Srbije je pozicija zamrznutog konflikta, što znači očuvanje srpske države na Kosovu, pomoć našim sunarodnicima koji tamo žive i neprekidno insistiranje na priznanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta države Srbije u skladu sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija. S tim što u protočnom bojleru režimske propagande zamrznuti konflikt odmah postaje „konflikt“, pa „sukob“, a nedugo zatim i „rat“, a zagovornici ovog rešenja bivaju proglašeni ratnim huškačima. Kosovo za naš narod ima mnogo veći značaj od puke teritorije. Srpsko nacionalno biće i srpski kolektivni identitet ne postoji bez Kosova. Duša jednog naroda jeste „ono što taj narod čini moralnim bićem, istim i nepromenljivim u neprekidnom sledu brojnih naraštaja, koji se smenjuju, a da sam narod ostaje veran sebi u svom neprekidnom trajanju“. Aurelije Avgustin je svojevremeno rekao da je postojbina duše u sećanju (Sedis anime est in memoria). A predmet sećanja je sam početak jednog naroda i utemeljenje – po pravilu, veliko i slavno – njegove države, i onih nekoliko presudnih prekretnica u njegovoj istoriji koje su predstavljale ili suočavanje sa strašnim porazom, posle kojeg je trebalo očuvati moralno biće naroda, ili sudbonosni preporod bitno narušene, odnosno dugo očekivani vaskrs ranije izgubljene države. A za Srbe je to Kosovo. U istoriji nema presuđenih stvari i konačnih rešenja. Zato se ne smemo odreći sebe i sopstvenog predanja. Predsednik Srbije kaže da moramo da prekinemo da živimo u mitovima i da bi trebalo da sagledamo stanje na terenu. A bez kosovskog mita, šta nam preostaje? Bez toga nismo narod, već puko „etničko testo“ (Čomski) u loncu globalizacije. Šta tačno piše u noti Surinama, dok iz Prištine poručuju da je Dačić šarlatan pročitajte OVDE. Izvor: Novi Standard