Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Zanimljivo je da je ovo Surinamu drugo povlačenje priznanja nekog političkog entiteta u nešto više od godinu i po dana. Naime, 9. marta 2016. Republika Surinam je izdala zvanično saopštenje u kojem objavljuje povlačenje priznanja Saharske Arapske Demokratske Republike ili „SADR“, koja pretenduje na celokupnu teritoriju Zapadne Sahare, koja se kao država samoproglasila 1976. nakon povlačenja Španije posle Frankove smrti. Tome se, međutim, usprotivio Maroko, koji od 1979. formalno kontroliše najveći deo te teritorije na severozapadnoj obali Afrike. Inače, između Maroka i pokreta Polisario, koji je proglasio nezavisnost, je 1991. postignut mirovni sporazum, posle oružanog sukoba koji je odneo više desetina hiljada žrtava, no još uvek nije određen konačni status te teritorije, što je još jedan primer „zamrznutog konflikta“. Povlačenje Surinamovog priznanja SADR-a je došlo nepune 34 godine posle izvornog priznanja, objavljenog 21.8.1982. Prema zvaničnom obrazloženju, Surinam je ovo učinio „u sklopu spoljne politike koja, između ostalog, nastoji da promoviše mirna rešenja za međunarodne sukobe“ i kako bi „ohrabrio napore Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i njegovog Ličnog izaslanika za postizanje političkog, konačnog i obostrano prihvatljivog rešenja“ sukoba između SADR i Kraljevine Maroko. U tom cilju, Surinam je „rešio da povuče svoje priznanje ‘SADR-a’ dato 1982. i da zauzme neutralnu poziciju prema pomenutom sukobu“. Surinam nije jedini koji je povukao svoje priznanje SADR-a. Od 84 države članice UN koje su priznale SADR, 38 je „suspendovalo“, „zamrzlo“ ili povuklo priznanje. Dakle, svi koji i dalje tvrde da je povlačenje međunarodnog priznanja neke političke tvorevine nemoguće – nisu u pravu. Ili, po sasvim zasluženom likovanju ministra spoljnih poslova Ivice Dačića: „Pa neka ovo demantuju. Kažu ovi sa Kosova – pa to je nemoguće da neko povuče priznanje. Je l’? Sad je nemoguće, znači to sada ne postoji, a moguće je da neko donese odluku o priznanju. Taj što donese odluku može da donese, znači vlastan je da donese i drugačiju odluku.“ Još zanimljivije, jedna od država koje su povukle prvobitno priznanje SADR-a je i – Srbija. Tačnije, to je bila tadašnja Državna zajednica Srbija i Crna Gora, koja je svoje priznanje povukla pre nekih 13 godina, u oktobru 2004. A ljubitelji ironije će svakako posebno uživati u delu izveštaja Marokanske novinske agencije „MAP“ povodom tog važnog događaja: „Beograd, 26. oktobar – Vlada Srbije i Crne Gore (nekadašnje Jugoslavije) je u utorak objavila da povlači svoje priznanje takozvane „Saharske Republike“, koju su proglasili separatisti Polisarija, koje podržava Alžir. Odluka (o priznanju – prim. aut.) koju je 1984. donela Vlada bivše Jugoslavije je u suprotnosti sa načelima i poveljom Ujedinjenih nacija, rekao je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore VUK DRAŠKOVIĆ (velika slova moja – prim. aut.) na zajedničkoj konferenciji za štampu sa njegovim gostujućim marokanskim kolegom, Mohamedom Benaisom. Ovaj zvaničnik je izrazio ‘potpunu podršku’ svoje zemlje teritorijalnom integritetu Maroka, naglašavajući da se ‘mi protivimo uspostavljanju nekakve takozvane države na teritoriji druge suverene i nezavisne države’. ‘Ponavljam, i budite u to sigurni, suverenitet i teritorijalni integritet Maroka ima i imaće potpunu podršku moje zemlje,’ insistirao je Vuk Drašković … Poput Indije (koja je svoje priznanje iz 1985. povukla 2000. godine – prim. aut.) i drugih važnih zemalja, bivša Jugoslavija se sada pridružila drugim državama koje poštuju međunarodno pravo i legalnost, pogotovo s obzirom na činjenicu da su oni koji su priznali tu veštačku tvorevinu, koja nema atribute Države, to uradili u međunarodnom kontekstu koji je još uvek obeležavao Hladni rat.“ Vredi podsetiti da Maroko nije priznao tzv. Kosovo. Kao što uvek i na svakom mestu treba podsetiti da je Vuk Drašković, koji se ubi ubeđujući svakog ko ga još uvek sluša da treba priznati terorističku tvorevinu „Kosovo“, prava, nepomična stena kada je reč o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, ali ne svoje zemlje, već – Maroka. Kao i načelima „međunarodnog prava i legalnosti“, ali ne u odnosu na svoju zemlju, već u odnosu na – Maroko. Kao što je rekao Ivica Dačić, koji, kao što je vrlo često zasluživao kritike, sada zaslužuje čestitke: „Ovo pokazuje da nije sve gotovo kao što to neko govori“. I, treba primetiti, Dačić je bio vidno raspoložen zbog ove vesti. Da li to znači da će Dačić, posle ovog nesumnjivog spoljnopolitičkog uspeha – jer je očigledno da su u ovaj poduhvat uloženi i rad i napor – postati manje malodušan a više proaktivan što se Kosova i Metohije tiče, i konačno prestati da jednostrano nudi suparničkoj strani i njenim pokroviteljima „podelu teritorije“ i slične trice? Odnosno – da li je spreman i slobodan za tako nešto? Nadam se, bez obzira na sve prethodne i, sa ustavno-pravnog stanovišta, sasvim opravdane kritike upućene na njegov račun – da jeste. Daleko od toga da će nam Surinam vratiti Kosovo. Ali stara kineska poslovica kaže: put od hiljadu milja počinje jednim korakom. I, ne zaboravimo: Španija, koja je upravo odbila da na jednom NATO skupu u sred Prištine dozvoli zločincu Haradinaju da se lažno predstavlja po svojoj „funkciji“ – slušate li urednici glavnih medija u Srbiji? – ne bi bila ono što jeste (kao što, uzgred, ne bi ni postojala Katalonija) da je prihvaćena „realnost“ koju su Mavari uspostavili na praktično celokupnom Iberijskom poluostrvu krajem druge dekade 8. veka. Kad je sve ne samo delovalo, već i bilo izgubljeno. Kako je prošla zemlja koju su Amerikanci već ucenili da bira stolicu pročitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture