Tih godina, u koje nas uvode „balkanske senke“, svetska ekonomska kriza nije zaobišla ni nas. Posledice: kriminal je cvetao svuda a u politici haos… U Evropi je malo država imalo tako šaroliku i tako „prenaseljenu“ političku scenu kao što je bio slučaj sa Kraljevinom SHS, odnosno Kraljevinom Jugoslavijom.
– Stranka i strančica – rekao je jedan duhoviti poslanik, iz tog vremena, u Narodnoj skupštini – ima toliko koliko naša zemlja ima reka, potoka i potočića…
I sve te „stranke i strančice“ nesmetano su propagirale svoje ideje, političke programe, čak i onda kad ti programi nisu bili u skladu sa opštedržavnim interesima, štampale novine i knjige bez ikakvih problema sve do 6. januara 1929, kada je kralj Aleksandar uveo diktaturu.
Kako su se odvijali događaji koji će primorati kralja da raspusti Skupštinu i ukine Ustav?
BIO je 20. jun 1928. godine. Sednica Skupštine je počela u 9.40. Davane su uobičajene primedbe na zapisnik s prethodne sednice. Javljali su se za reč poslanici Hrvatske seljačke stranke, LJuba Meštrović i Ivan Pernar, koji su stavljali primedbe da su na sednici prethodnog dana poslanici Toma Popović i Puniša Račić rekli kako će padati glave, čime je stvarana atmosfera ubistva. Toma Popović je dobacio da su govori Stjepana Radića sa skupštinske govornice takvi da pristaju jednom kočijašu:
„Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić, koji bruka hrvatski narod, ako produži i dalje sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde (gromoglasni protesti). Za to neće biti kriva Srbija, neće biti krivi Srbi, nego ćete biti krivi vi, koji niste dresirani!“
Zbog tih izgovorenih reči, sednica Narodne skupštine je prekinuta i Toma Popović kažnjen je opomenom. Posle desetak minuta sednica je nastavljena. Javio se Puniša Račić.
…Uvrede na njegov račun padale su iz opozicionih klupa. Najagresivniji bio je Pernar, koji je upadicama neprestano prekidao govornika. Račić u početku nije reagovao i nastavljao je da govori, sve dok Pernar nije uputio najtežu uvredu.
„Izjavljujem pred svima vama da nikada srpski interesi, od kada ne pucaju puške i topovi, nisu bili više dovedeni u opasnost, nego sada. (Velika graja). I gospodo, kao Srbin i narodni poslanik, kad vidim opasnost prema svojoj naciji i otadžbini, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje, kad treba da se zaštite interesi Srpstva. (Graja i dobacivanje Pernara; Opljačkali ste begove!).“
Račić tada prekida govor i pretećim glasom traži od Pernara da povuče reč. Prilazi govornici i zahteva od predsednika Skupštine da kazni Pernara, „ili ću ja njega da kaznim“. Predsednik Skupštine Ninko Perić u tom momentu prekida sednicu. Kada je Račić u 11.25 izvadio revolver, prišli su mu poslanici Marko Vujačić i Miloš Tupanjanin u nameri da ga spreče. Račić, sav crven u licu, doviknuo je: „Ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginut će“, a zatim, obraćajući se Pernaru: „Ustani i izvini se!“ Ovaj to ne shvata ozbiljno i ćuti. Račić tada puca u Pernara, koji pada ranjen. Basariček prilazi Račiću da ga spreči, a ovaj ga jednim metkom usmrćuje. Treći metak pogađa Stjepana Radića, koji je ranjen, a četvrti Ivana Granđu, koji je hteo da zaštiti svoga predsednika. Pavle Radić prilazi razjarenom Račiću, a ovaj i u njega puca. Nastaje panika, bežanje poslanika iz sale, intervencija lekara… Račić se u tom metežu neopaženo izgubio iz sale. Žalostan bilans tog zločina su dva mrtva i tri ranjena poslanika HSS. ČIM je obavešten o zločinu u Skupštini kralj Aleksandar odlazi u Opštu državnu bolnicu i na Hirurškom odeljenju posetio je ranjenog Radića. Pored Radićevog kreveta ostaje skoro pola sata. Pokušavao je da ga uteši: „Ne bojte se, sve će biti u redu.“ Sutradan, vodeći beogradski listovi objavili su da je Radić poljubio Aleksandra u ruku, a ovaj njega u čelo. Izlazeći iz bolnice, naredio je da ga stalno obaveštavaju o stanju ranjenih poslanika. Kada se susreo sa ženom ubijenog Pavla Radića, inače sinovca lidera HSS, kralj je zagrlio i izjavio je saučešće i zamolio da mu dozvoli da on izdržava dva njena deteta. Dve nedelje posle ovog krvavog pira do kralja Aleksandra su počele da stižu informacije kako poslanici Seljačko-demokratske koalicije pripremaju narod na otcepljenje i stvaranje nezavisne države, a da se Stjepan Radić sprema da 7. jula napusti Beograd i da po dolasku u Zagreb saopšti proklamaciju o otcepljenju Hrvatske. Seljačko-demokratsku opoziciju činile su Hrvatska seljačka stranka, na čelu sa Stjepanom Radićem, i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića. Kralj je protiv sebe i Kraljevine imao dva ozbiljna protivnika. Stjepana Radića, potomka srpskih prebeglica iz Bosne koji su po prelasku u katoličku veru postepeno postali Hrvati, koji se skoro na volšeban način vinuo do neslućenih političkih visina i postao de fakto vođa hrvatskog naroda. Malo veštinom, a malo više demagogijom, on je oko sebe, prvo, okupio seljake i praktično ih mobilisao za ciljeve hrvatske nacionalne politike. Negirajući Srbe, on je među hrvatskim seljacima još više raspalio stotinama godina postojeća antisrpska raspoloženja… I Svetozara Pribićevića, jedno vreme miljenika kralja Aleksandra, prvog ministra policije nove Kraljevine, koji kada se našao u savezu sa Stjepanom Radićem, postao je preko noći najveći neprijatelj „srpskog kralja“, svih političkih stranaka u Srbiji, pa i same Srbije. Ta mržnja u mnogo čemu nije bila samo stvar politike, pa su mnogi u čitavom promenjenom držanju Pribićevića videli i izraz povređene sujete i neobuzdanosti temperamenta, želje da po svaku cenu ostane dominantan na političkoj sceni, pa makar to bilo po cenu izneveravanja samog sebe. Pribićević je bio za to da se Srbi u Hrvatskoj okrenu Zagrebu i Hrvatima, a ne Beogradu i Srbiji, i da sa Hrvatima učestvuju u preuređenju države. Noć uoči 7. jula u dvoru Karađorđevića u Beogradu bilo je živo. Kralj je najpre pozvao čelne ljude najvažnijih političkih partija, Antona Korošca koji je bio na čelu Slovenske ljudske stranke, Mehmeda Spahu, vođu Jugoslovenske muslimanske organizacije, i LJubu Davidovića, predsednika Demokratske stranke. NJihova zajednička procena je bila da je realna mogućnost da Radić proglasi nezavisnost Hrvatske. Kralj odlučuje da pozove Svetozara Pribićevića. Šta je o tom susretu pričao Aleksandar, zabeležio je Ivan Meštrović u knjizi sećanja „Uspomene na političke ljude i događaje“: „Pozvao sam k sebi Svetozara Pribićevića, kao Radićevog saradnika i potpredsednika te njihove Koalicije, pa sam mu rekao: Gospodine Pribićeviću, idite Radiću u Sanatorijum, pa mu izručite moju poruku da nemam ništa protiv toga da ide u Zagreb, ali da pre toga da izjavu da je za državnu celinu, a kako će se preurediti, da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude hteo pristati, on onda neka uradi kako misli da je bolje za Hrvate. A Vama, gospodine Pribićeviću, kažem da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. Ja ću vojsci narediti da se povuče, a Vi i Radić činite šta mislite i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku. Otišao je i iskrivio moju poruku Radiću, rekavši mu da ga neću pustiti da ide u Zagreb pre nego što da izjavu da je za jedinstvo, a bude li se u tome predomislio da ću povući vojsku u Srem i Bosnu, odvesti iz Hrvatske sve vagone i lokomotive, a onda Radić i Hrvati neka se prsaju, kako znaju u toj njihovoj republici. Zato sam, kad se Pribićević vratio, naredio Jankoviću (ministru Dvora) da pribeleži naš razgovor. Kad je Pribićević protestovao, rekao sam da nemam više u njega poverenje, jer da on izvrće reči. I onda je Janković beležio Pribićevićevu izjavu, u ime Seljačko-demokratske koalicije, koja se izjasnila za državnu celinu.“
