Pravda

Piše: Mitar Kovač Crnogorska vlast kroz promovisanje crnogorske nacije izvan srpskog nacionalnog korpusa u Crnoj Gori uspešno i zlokobno seje seme netrpeljivosti i sukoba. To se dodatno pospešuje kroz favorizovanje i tiho pomaganje nastanka tzv. crnogorske crkve i kroz nasilno promovisanje „crnogorskog jezika“. Ceo taj projekat marionetska vlast u Crnoj Gori sprovodi u saradnji sa pojedinim vodećim članicama NATO i sa Hrvatskom u regionu. Srbija to nemo posmatra i ne čini ništa da se spreči nasilje i unitarizacija srpskog naroda i njegovo prevođenje u novu naciju i veru. Milov režim ceo taj nasilan proces prikazuje kao demokratizaciju i „povratak državnosti“ Crne Gore, u domenu svih funkcija države i kao „odbranu“ od tzv. velikosrpskog agresivnog delovanja. Vodeće države NATO učinile su sve da taj proces antisrpskog delovanja ima punu političku, ekonomsku i medijsku podršku. Srbiji je čak skrenuta pažnja da ne sme da se „meša“ niti da stane u odbranu elementarnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori. Albanci su ostali i dalje nacionalno samosvesni, kao i Hrvati u Boki, a Muslimani se u značajnoj meri izjašnjavaju kao Bošnjaci. Jedino su Srbi raspolućeni u Crnogorce i Srbe, pri čemu vlast Srbima ne da ni elementarna nacionalna prava, čak ni na nivou nacionalne manjine iako se odlično zna da po poslednjem popisu u Crnoj Gori živi oko 32 odsto Srba. Procenat bi bio daleko veći da vlast ne zastrašuje i otpušta sa posla sve one koji rade u državnoj upravi a izjašnjavaju se kao Srbi. To je već ustaljena praksa da su Srbi nepoželjni u dravnim institucijama, pogotovo ako su članovi političkih stranaka, koje u programskim opredeljenjima imaju išta srpsko. Nije jasno zašto režim u Srbiji poslednjih 5 godina na ovakvo antisrpsko delovanje, uporno ćuti i sprečava da se u medijima išta govori o tim teškim problemima, koji iz dana u dan postaju sve veći. Režim u Crnoj Gori spreman je da sprovodi mnoge izmišljene scenarije samo da bi opstao na vlasti, te da mu takvi scenariji služe kao izgovor za obračun sa opozicijom i sa onim pojedincima koji se najupornije bore za istinsku demokratiju. Tako se izmislio i pokušaj „državnog udara“ u Crnoj Gori, baš za vreme izbora, kako bi se i na taj način osujetila moguća pobeda ili značajniji uspeh opozicije. Državni aparat u Crnoj Gori, pre svega preko specijalnog tužioca za organizovani kriminal Milivoja Katnića navodno je u junu 2017. godine “utvrdio“ da su dokazi o pokušaju organizovanja državnog udara u Crnoj Gori od 16. oktobra 2016. godine „neoborivi“ i da u tome poseban značaj imaju dokazi koje je dostavila srpska BIA. Za pokušaj državnog udara i atentat na premijera Mila Đukanovića optužena su i dva ruska građanina, kako bi cela stvar bila orjentisana na „rusku opasnost“ po bezbednost Crne Gore. Te laži su obilato korišćene a i danas se koriste u medijskoj propagandi Zapada. Crna Gora je po hitnom postupku uvela sankcije Rusiji, kako bi se dodvorila zapadnim moćnicima i ušla u NATO. Sramna izjava crnogorskih zvaničnka o ratu sa NATO trupama protiv Srba na Kosovu i Metohiji jeste samo početak podaničkog ponašanja režima Mila Đukanovića i njegovih satrapa u vlasti. Ovo obični ljudi u Srbiji ne mogu da razumeju a vlast u Srbiji bi trebalo konačno da shvato da ne treba da ćuti niti da podržava antisrpsku vlast Crne Gore, koja se nije samo zaustavila na priznavanju lažne države Kosovo. Crna Gora je sada spremna da sa NATO snagama brani tu lažnu tvorevinu i terorističku vlast šiptarskih secesionista na Kosovu i Metohiji. To nije kraj bezumlja režima Mila Đukanovića, koji svim opresivnim sredstvima i metodama guši nacionalne slobode i pravo srpskog naroda u Crnoj Gori, kao i osnovna demokratska prava građana Crne Gore. Radi se o opakoj tiraniji koja je spremna sve da učini zarad opstanka na vlasti i očuvanja stečenih privilegija i kapitala, uglavnom kriminalom i korupcijom. Ucenjen od strane nekih centara moći sa Zapada, Milo Đukanović će učiniti sve da opstane na vlasti i neće je predati mirnim putem jer mora da položi račune za dela koja su učinjena suprotno nacionalnim interesima naroda u Crnoj Gori. Zato je režim razvio mehanizme ucene dela biračkog tela i postupke razbijanja i ucene opozicije, kako bi održao vlast i u bliskoj budućnosti. Da bi opstao duže na vlasti režim Mila Đukanovića je učinio sve da što pre uđe u NATO, kako bi se dodvorio vodećim silama Zapada i bio aboliran za sve ono što čini na gušenju sloboda u Crnoj Gori protiv opozicije i predstavnika srpskog naroda. U tom smislu opredeljeni su da učine šta god treba kako bi se ugušio srpski karakter Crne Gore i prisustvo Srpske pravoslavne crkve, a potom učinio potpun otklon i od Rusije. Brojne su izjave crnogorskih zvaničnika koji svoje antisrpsko delovanje pravdaju vernošću i doslednim izvršavanjem obaveza u okviru NATO. Jedan od njih je svakako crnogorski ministar odbrane Predrag Bošković, koji je isticao da je spreman da uputi jedinicu na Kosovo i bilo gde drugo ako to zatreba: „U dogovoru sa našim saveznicima bismo svakako, u bilo kojoj varijanti, učestvovali u bilo kojoj akciji koju NATO definiše kao zajednički dogovor svih 29 članica. Bilo da je to Kosovo, bilo da je to neki drugi deo na zemaljskoj kugli, bez obzira na naše unutrašnje političke prilike”. Povodom izjave potpredsednika Vlade Rusije, Dmitrija Rogozina, da je ulazak Crne Gore u NATO uperen direktno protiv Srbije, a ne protiv Rusije, Bošković je rekao da su te reči u stvari bile „više poruka Srbiji, nego Crnoj Gori”. Čak tvrdi da je ulazak Crne Gore u NATO i u interesu Rusije. Ministar vojni tvrdi da su ruski obaveštajci pokušali prošle godine da izazovu krvoproliće i kako je rekao, da ubiju bivšeg premijera Mila Đukanovića. Bošković, takođe smatra da je interes Srbije da bude deo Severnoatlanskog saveza, i da je „put ka Evropskoj uniji značajno olakšan prethodnim učlanjenjem u evernoatlanski savez”. „Svedoci smo da u Srbiji ne postoje nedoumice oko toga da li su evropske integracije prioritet zemlje. Dakle, i od vlasti i od velikog dela opozicije vidimo da su opredeljeni ka evropskim integracijama, ali smo isto tako svedoci da evropske integracije teško mogu doći bez prethodnih evroatlanskih integracija. To svakako nećete čuti sa bilo koje adrese, a ja bih voleo da me demantuju i da to bude jedan model koji će negde za kasnije biti moguć”, kaže Bošković i dodaje: „Lekcije iz prošlosti su nas naučile da neutralnost nije baš opcija”. Tako Milov režim ima sve više ulogu „NATO savetnika“ prema Srbiji i uči je šta treba činiti u budućnosti. Narod Srbije nikada se nije na demokratski način izjasnio da li želi u EU, nego prošle a i aktuelna vlast „govore u ime naroda jer znaju šta narod želi“ i da je to „jedini put“ koji nema alternative. Ispitivanja javnog mnjenja govore suprotno, da narod sve manje želi da se Srbija integriše u EU, dok ideja o integraciji u NATO nema podršku ni 15 odsto biračkog tela. Zato „proviđenje“ i preporuka ministra Boškovića nisu dobro došli u Srbiju. Zbog negativnog raspoloženja naroda u Crnoj Gori prema NATO-u nije ni raspisivan referendum iako je to nekada u NATO-u bila obaveza, kada je NATO imao veći ugled u Evropi. Na pitanje da li je ipak trebalo sprovesti referendumsko izjašnjavanje o ulasku Crne Gore u NATO i koliko najave opozicije da će, ukoliko dođe na vlast, poništiti odluku o članstvu u Alijansi, Bošković ističe da je „…odluka o ulasku u NATO bila legalna i legitimna“. Dodaje da bi značajna većina građana, i da su izašli na referendum, bila za članstvo u NATO. „A zašto nismo to uradili, postoje praktični razlozi. Jedan je što su mnogo manji događaji izazivali turbulencije u crnogorskom društvu“. U ovakvo obrazloženje ne veruje sigurno ni ministar Bošković. Đukanovićev obračun sa opozicijom oko strateških pitanja Crne Gore, članstva u NATO-u, srpskom jeziku i položaju Srpske pravoslavne Crkve, skoro da se sproveo uz pomoć ili „nemešanje prijatelja“ iz Srbije. Petog juna 2017. godine Crna Gora je postala članica NATO. Javnost u Srbiji i pored medijske propagande u Crnoj Gori i antisrpskih poteza njenih zvaničnika oseća tamošnji narod kao svoju braću i smatra da će proći vreme režima Mila Đukanovića i da će doći na vlast nove snage koje se neće stideti svog srpskog porekla i većinskog pravoslavnog karaktera. Ono što posebno brine crnogorsku vlast danas jeste sve veći uspon i ugled opozicije u narodu, pa preduzimju različite manifetluke da umanje i kanališu volju naroda do narednih predsedničkih izbora, kada će se verovatno ponovo kandidovati ispred vlasti Milo Đukanović. Strah vlasti posebno je pojačan pošto je opozicija na poslednjim lokalnim izborima osvojila vlast u Budvi, Kotoru i Herceg Novom. Takođe, uspešno je sproveden bojkot izbora u Đukanovićevom rodnom Nikšiću, jer je na izbore izašlo samo oko trećine glasača. Kriminalalizovanom Đukanovićevom okruženju, “pojačanom“ Bebom Popovićem i Pink televizijom iz Srbije, očigledno je da se opozicija mora dezorganizovati i razbijati na sve načine. Prvi na udaru je bio Demokratski front (DF) kao najveća opoziciona grupacija. Mihailo Čađenović, vozač poslanika i vođe Nove srpske demokratije Andrije Mandića, uhapšen je 7. februara 2017. godine po nalogu Specijalnog državnog tužilaštva zbog sumnji da je pripadnik „terorističke proruske organizacije“, koja je navodno trebalo da izvrši državni udar. Nekoliko dana kasnije, na zahtev glavnog specijalnog državnog tužioca Milivoja Katnića, Administrativni odbor Skupštine Crne Gore predložio je Skupštini CG da ukine imunitet poslanicima Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću. Katnić je bez ikakavog pravnog dokaza osumnjičio poslanike za stvaranje “terorističke organizacije“. Katnić je nakon ulaska u Crne Gore u NATO izneo i nove optužbe protiv opozicije. U tom kontekstu, poslanici vladajuće koalicije u Skupštini Crne Gore su početkom jula 2017, na zahtev specijalnog državnog tužioca ukinuli imunitet poslaniku Demokratskog fronta Nebojši Medojeviću. Optužen je za “pranje novca“. Na osnovu ovakvih optužbi, hapšenje poslanika opozicije u novoj državi članici NATO je trebalo da usledi u julu 2017. Međutim, poslanici DF su se okupili u Narodnoj skupštini spremni da pruže otpor. Da bi situacija bila još nezgodnija za vlast, u zgradi Narodne skupštine se pojavio i nemački ambasador, podršku su dali Doris Pak i nemačka SDP, ispred zdanja se pojavio i mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije. Konačno, DF je bio najavio i dolazak svojih pristalica ispred Narodne skupštine i velike demonstracije u slučaju hapšenja. U istom periodu, vlast podstiče i pothranjuje sukobe u manjim opoziconim partijama poput Demosa i SNP. U Demosu “pobunu konstruktivnih snaga“ predvodi Goran Danilović, a u SNP Aleksandar Damjanović. Ambasada Srbije u Crnoj Gori na čelu sa Zoranom Bingulcem kontinuirano daje potpunu podršku vlastima u Podgorici umesto da štiti državljane Srbije, koji su pohapšeni za tzv. „državni udar“. Slično se ponašala i konzul Srbije u Crnoj Gori, Dragana Vapa, koja je vršila pritisak na pritvorenike povodom „državnog udara“. Zoran Bingulac skoro nikada nije reagovao povodom kršenja prava i ugroženosti Srba i Srpske pravoslavne Crkve u Crnoj Gori. On je u potpunoj kolaboraciji sa režimom Mila Đukanovića i dobro bi bilo da ga taj režim i plaća. To je čovek koji za ovo vreme nije ubeležio ni jedan rezultat na zaštiti srpskih nacionalnih interesa u Crnoj Gori. Mnogo više od navodnih argumenata u otvorenom pismu uvređenog Bingulca o njegovom radu govore stavovi srpskih partija, srpskih kulturnih i društvenih radnika, predstavnika medija i svih onih koji su u Crnoj Gori danas ugroženi samo zbog svoje nacionalnosti, a koje bi Bingulac trebao da brani, umesto što ih prodaje. Čovek koji ima čast bi, u takvoj situaciji, otišao sam ili bi morao biti oteran. Verujemo da će Srbija što pre uvideti potrebu za takvim korakom, jer je to izbor između nacionalnih potreba i potreba Bingulca. Jedna od te dve kategorije obilato je namirena u prethodne četiri godine. Kada se ovako ponaša ambasador Srbije u Crnoj Gori, onda ne sme da nas čudi samovolja crnogorskog ministra odbrane. Ministar odbrane Predrag Bošković našao se na udaru javnosti u Crnoj Gori jer sprovodi nerazumne i diskriminatorske poteze prema pripadnicima srpske nacionalnosti. Bez jasnih kriterijuma, otpustio je ili penzioniše 22 oficira i podoficira. Takav postupak je osudio čak i višedecenijski savetnik i propagator separatizma u Crnoj Gori i NATO lobista, general u penziji Blagoje Grahovc. On ocenjuje čak da ministar Bošković sprovodi nacionalnu, ali i partijsku diskriminaciju u Vojsci Crne Gore: „Vojne jedinice su pretvorili u partijske ćelije DPS-a, a uvidom u nacionalnu strukturu otpuštenih vojnika može se vidjeti kakvu etničku diskriminaciju ministar sprovodi. Ministru su zakonom dali nadležnost da otpušta vojnike pod tobože povoljnim uslovima, a da oni nisu uređeni drugim zakonima koji regulišu prava iz penzijske i socijalne oblasti. Siguran sam da ćemo uskoro biti svjedoci otpusta vojnika po ovom osnovu i to onih za koje DPS procjenjuje da ili nisu njihovi glasači ili da su srpske nacionalnosti“. Prema viđenju potpukovnika Vojske Crne Gore, Nenada Čobeljića, glavni problem nije samo taj što je otpuštanjem vojnika „ministar prekršio zakon i napravio krivično djelo“, već je u ovom slučaju mnogo veći problem što državni organi ignorišu ministrovu namjeru da se obračuna sa sindikatom koji ima kritički stav. Istakao je još i sledeće: „Jasno je da ljudima kao što je ministar odbrane takve stvari smetaju i zbog toga je ovakav njegov potez bio i očekivan, s obzirom da se radi o takvom tipu ličnosti. To ukazuje na neko moguće dalje nezakonito postupanje ministra odbrane, tako da teme o kojima treba razgovarati jesu šta je pozadina svega ovoga, koji su to novi potezi i razmišljanja ministra odbrane i šta kada postigne ciljeve koje je sebi postavio u smislu prilagođavanja vojne strukture svojim ličnim potrebama. Ja sam, podsjećam, nekoliko puta upozoravao da narod Crne Gore toga treba da se plaši“. Kontroverze po tom pitanju izazvale su i nedavne izjave ministra Boškovića da je odluka o otpuštanjima vojnika donesena u kooperaciji sa Vojno-obavještajnim odjeljenjem Vojske Crne Gore, nakon čega je Direktorat za ljudske resurse saopštio da otpušteni vojnici „ne zaslužuju da budu dio odbrambenog sistema Crne Gore“. Još samo što nisu dodali da su Srbi i da za njih mesta nema. Ni na ovakvu diskriminaciju Srbija ne reaguje i uporno ćuti. Potpukovnik Nenad Čobeljić, predsednik sindikata Vojske Crne Gore ističe: „Moje lično uvjerenje je da je u pitanju više oblika diskriminacije. Vrlo je moguće da su u pitanju i nacionalna i politička diskriminacija, a možda i još neka. Ja to ne mogu da potvrdim bez državnih organa koji to treba da utvrde, i zbog toga mi organizujemo proteste i organizovaćemo ih još. Diskriminacija je sigurno u pitanju, ja vjerujem i više njih, i uvijek je važno da se to ispita“, istakao je potpukovnik Nenad Čobeljić. Brojna otpuštanja i nasilno penzionisanje pripadnika Vojske Crne Gore samo pokazuju da „ministar odbrane hoće da se riješi svih onih koji kritikuju rad Ministarstva“ i koji bezuslovno ne sprovode slugansku politiku Podgorice pa i neprijateljstvo prema srpskom narodu. Pored toga što se režim u Crnoj Gori neprijateljski ponašao prema Srbiji i srpskom narodu u celini, za vreme priznavanja lažne države Kosovo i demarkacije granične linije, te u vreme glasanja za prijem tzv. države Kosovo u UNESKO i druge međunarodne organizacije, danas čini sve da se u okviru NATO-a promoviše kroz ustupanje insfrastrukture širom Crne Gore pa i kroz upotrebu jedinica Vojske Crne Gore, ako to zatreba prema „neposlušnim“ Srbima na Kosovu i Metohiji, a ubrzo i kroz učešće u borbenim grupama NATO koje se koncentrišu prema Ruskoj Federaciji. Takav izdajnički odnos nije do sada zabeležen u istoriji srpsko-crnogorskih i rusko-crnogorskih odnosa. Po tome se aktuelna crnogorska vlast i politika sve manje razlikuje od proustaške vlasti u Hrvatskoj i sa njima sve otvorenije i sarađuje u svim oblastim. To je ta, u suštini proustaška Crna Gora ili „Crvena Hrvatska“, koju Štedimlija opisuje na jedan neprimeren način falsifikovanja istorijskih činjenica. Nažalost takva istorija i politika aktuelne vlasti Crne Gore postala je osnov za razvijanje antisrpskih osećanja i potiskivanja svega što je srpsko. Postoji sve više indicija da će režim Mila Đukanovića početi da hapsi čelnike srpskih opozicionih stranaka, kojima je već prilepljena etiketa „neprijatelja Crne Gore“, koji rade za interese Rusije. To u suštini nije ništa novo. Tako su radili i komunisti u Crnoj Gori za vreme Drugog svetskog rata i u poratnom periodu, ubijajući svoje ideološke protivnike na najzverskiji način ili šaljući ih na Goli otok, kao poznato Titovo mučilište. „U konačnom sukobu dviju suprotnosti, Istok—Zapad, u Crnoj Gori, a u nedostatku onih političkih razloga koji su navodili NJegoša da se orijentira prema istoku, u ovoj zemlji danas odnosi trijumfalnu pobjedu duh zapadne kulture i civilizacije, duh odbrane tradicija čuvanih vjekovima od predaka današnjih Crnogoraca. Vođena tim duhom ona polazi u budućnost putevima, kojim se kreću veliki zapadni narodi, a da li će njeno kretanje biti za njima ili sa njima, zavisiće od brzine, kojom će Crna Gora stresti sa površine lica svoga naslagane slojeve mrtve istorijske prašine, koju su za sobom ostavili mučni događaji iz njene duge prošlosti.“ Ovakva filozovija delovanja jeste u korenu režima Mila Đukanovića i satrapa koji ga podržavaju. Sledeći problem koji se postavlja sve više kao brana između Srbije i Crne Gore jeste u tome što režim u Podgorici servilno i bespogovorno izvršava sve naloge NATO pakta. I ako je NATO za vreme propagande oko prijema Crne Gore izjavljivao da neće graditi baze na prostoru te države, evo već se uveliko razgovara da će se to desiti u bliskoj budućnosti. Ti planovi oko izgradnje novih baza će biti realizovani tokom naredne dve godine, do 2019. godine. „Sa velikom verovatnoćom, jedna baza će se pojaviti na obali, a druga u planinama. NATO želi sa tim da definitivno zagospodari Crnom Gorom i da izgradnjom novih baza i sa već postojćim na Kosovu i Metohiji ima jak oslonac za baziranje snaga na Balkanu u drugom operativnom ešelonu. Sve se radilo u velikoj tajnosti od naroda Crne Gore, ali je ipak opozicija uspela da dođe do dokumenata koji nesumnjivo govore u prilog tezi da se radi o pogodnim lokacijama za baziranje i raspored radara i izviđačkih sistema. Tako je i Milan Knežević obelodanio te namere režima u Podgorici: „Ovom prilikom želim da crnogorskoj javnosti dostavim urbanistički projekat urađen u Ministarstvu odbrane, a odnosi se na planinu Sinjajevinu. Prema ovom planu, projekat bi trebalo da tretira čitav prevoj Sinjajevine, od početne tačke u Vučju u opštini Kolašin do završne tačke Korman kod Žabljaka, dok bi centralna tačka projekta bila planina Ružica. Ovaj prostor predstavlja idealnu geostratešku poziciju za instaliranje radara i vojne baze, preko koje bi NATO ostvario potpunu obavještajnu kontrolu nad Zapadnim Balkanom“. Ubrzo se oglasio NATO da pobije iznete informacije opozicije u Crnoj Gori. „U Crnoj Gori neće biti aktivnosti NATO-a bez konsenzusa crnogorske vlade. NATO je samo tamo gde mu ta zemlja pruži dobrodošlicu. Nema planova za bazu dok nas ne pozovu“, istakao je Jens Stoltenberg, odgovarajući novinarima u Briselu na molbu da prokomentariše navode opozicionog Demokratskog fronta da Alijansa planira da instalira baze u Crnoj Gori.“ Svakom je jasno da je informacija NATO upućena javnosti a da to u realnom životu nije tako. Crna Gora se neće pitati o eventualnom podizanju NATO baza, jer ulaskom u tu vojnu mašineriju država je izgubila tu vrstu suvereniteta nad svojom teritorijom, morem i vazdušnim prostorom. O planovima Alijanse konačnu reč daće nekoliko njenih najmoćnijih članica koje će prevashodno štititi svoje nacionalne interese i neće ni o čemu pitati Podgoricu. Iz navedenih događaja i ponašanja crnogorskog režima, sa puno argumenata mogu se izvesti poražavajući zaključci o karakteru i suštini položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Danas je teško biti Srbin u Crnoj Gori a još teže politički delovati u okviru takozvanog višepartijskog sistema. Teško je shvatljiv paradoks u državi čije se stanovništvo sve do nastanka bivše SFRJ izjašnjavalo kao Srbi, da to danas ne mogu da čine bez posledica. Čitavo vreme do raspadaa bivše SFRJ komunisti su promovisali nastanak crnogorske nacije i njeno nasilno udaljavanje od suštine srpskog nacionalnog bića, kome pripadaju. S namerom da unapredi status i položaj Srba, u Crnoj Gori organizovane su političke partije, koje su od režima Mila Đukanovića označene skoro kao neprijateljske i proruske organizacije. Bez promene ustava i garantovanja kolektivnih prava srpskom narodu u Crnoj Gori nije moguće afirmisati elementarna prava i slobode za Srbe, kao i druge narode koji žive u Crnoj Gori. Tako je Nova srpska demokratija inicirala promenu Ustava Crne Gore. Samim izjašnjavanjem kao Srbin u Crnoj Gori, automatski je čovek diskriminisan jer su mu znatno umanjene šanse za zaposlenje u državnim institucijama, javnoj upravi, bolnicama, školama, vojsci, policiji, bezbednosnim službama i sl. Dok se po popisu najviše građana izjasnilo da govori srpski jezik, aktuelna vlast je učinila nasilje kroz promociju tzv. crnogorskog jezika. Potrebno je učiniti sve da se u skladu sa međunarodnim i evropskim pravom obezbede kolektivna i individualna prava Srba u Crnoj Gori, jer na to upućuju i rezultati poslednjeg popisa. Još pri donošenju Ustava Crne Gore 2006. godine srpski predstavnici tražili su da Ustav uvaži realnost u Crnoj Gori zato što je ona višenacionalna država, u kojoj ne postoji većinski narod pa je bio predlog da dva najbrojnija naroda u Crnoj Gori, a to su Crnogorci i Srbi, budu konstitutivni narodi, a i da svi drugi narodi kojih ima preko pet odsto u stanovništvu Crne Gore, steknu status konstitutivnosti. Da nije bilo komunističkog proglašenja i konstituisanja crnogorske nacije, ne bi se danas govorilo o ugroženom položaju srpskog naroda u Crnoj Gori. Srpska pravoslavna Crkva i srpski jezek, ostali su na braniku srpstva u Crnoj Gori, pa su od režima prepoznati kao najveći problem za dalje nacionalno i versko unijaćenje srpskog naroda. Pod plaštom Crne Gore kao građanske države Đukanovićev režim u svakodnevnom životu kroz diskriminaciju prisiljava Srbe, a posebno mlade generacije da se odriču vere prađedovske, NJegoša i svog nacionalnog porekla. „Diskriminacija Srba utemeljena je u Ustavu Crne Gore. Dakle, Srbi su, što se ono kaže ni na nebu ni na zemlji. Nemaju nikakav status i ne postoje u pravnom poretku Crne Gore, već su jednostavno predmet brutalne političke, nacionalne, ekonomske i kulturne diskriminacije, segragacije i obespravljivanja“, podvlači Aleksić u intervjuu datom za Sputnjik. Jedino se promenom Ustava Crne Gore i proglašenjem autonomije u opštinama gde čini većinu, mogu otkloniti anomalije i samovolja crnogorskog režima da diskriminiše Srbe, kao narod koji čini trećinu stanovništva zemlje. Uspostavljanjem ustavne ravnopravnosti srpskog naroda moguće je afirmisati nacionalna i građanska prava. Potrebno je da se ustavno izjednači srpski jezik sa takozvanim crnogorskim jezikom. Danas u Crnoj Gori može da se koristi bošnjački, hrvatski i albanski jezik ali srpski jezik ne. Zaštita srpskog jezika i ćiriličnog pisma u Crnoj Gori jeste strateški interes celog srpskog naroda, ali tako vlast u Srbiji ne deluje niti traži od zvanične vlasti Crne Gore da se to i desi. Tako bi srpski jezik postao zvaničan i službeni u svim opštinama u Crnoj Gori, koje su po popisu većinski naseljene Srbima. Na osnovu konstitutivnosti, kao narod, Srbi treba da imaju svoje predstavnike u svim institucijama zakonodavne i izvršne vlasti i da koriste srpsku zastavu i ostale simbole i naconalna obeležja. Bez ostvarenja kolektivnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori, u skladu sa evropskim zakonodavstvom, iluzorno je pričati o integracijama Crne Gore u EU. Sigurno je da će NATO i njegove vodeće sile, pre svega SAD i Nemačka, činiti sve da se ne afirmišu prava srpskog naroda u Crnoj Gori, te da se kontinuirano razvija antisrpsko delovanje, posebno u situaciji ako Srbija ostane dosledna u sprovođenju vojne neutralnosti i ne pristane na gubitak Kosova i Metohije. Kako Amerikanci stvaraju šiptarsko-bošnjački front za udar na Srbiju, pročitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture