Nakon sastanka Rusije, Irana i Turske u Sočiju, gde je najavljen kraj rata i početak posleratonog regulativnog procesa koji ima za cilj da odluči o budućnosti Sirije, američki mediji su počeli da izveštavaju o činjenici da SAD planiraju da ostanu u Siriji uprkos kolapsu ID, a takođe će koristiti Kurde da izvrše pritisak na Asadovu vladu.
Ovo se pominje više puta: uprkos zvaničnom podržavanju teritorijalnog integriteta Sirije, oni nezvanično pokušavaju da uzvrate udarac zbog svog strateškog neuspeha u rušenju Asadove vlade, koji je bio neuspešan uglavnom zahvaljujući Rusiji i Iranu.
Vašington je više puta izrazio svoje nezadovoljstvo načinom na koji je prošao rat u Siriji, zajedno sa strahovima po pitanju posledica za SAD, Izral i Saudijsku Arabiju usled rastuće uloge Rusije i Irana u regionu.
Bela kuća to ne navodi zvanično, jer SAD shvataju slabost svojih pozicija u Siriji, jer što se tiče međunarodnog prava, ovo je samo još jedan slučaj američke agresije na suverenu državu.
Rusija je vodila informativnu i diplomatsku kampanju s namerom da američke snage oteraju iz Sirije. Ove optužbe ruskog Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane su zvanično podržane od strane Sirije, Turske i Irana, jer su i oni zainteresovani za isterivanje Amerikanaca iz Sirije, jer su SAD glavna prepreka za okončanje rata.
Pored toga što imaju zajedničke ciljeve vezano za zadržavanje Asada na vlasti i da teritoriju Sirije zadrže netaknutom, Turska i Iran slede svoje lične ciljeve.
Iran želi da obezbedi šiitski most između Teherana i Bejruta (što može biti ometeno sirijsko kurdskim projektom), a Erdogan želi da oslabi Radničku partiju Kurdistana i zaustavi Sirijske Kurde u tome da se formiraju pod kontrolom pridruženih organizacija Radničke partije Kurdistana. Niko ne želi da ulazi u totalni rat sa SAD, ali sada popularni hibridni ratovi ostavljaju mnogo načina za borbu protiv ove hegemonije.
Za sada, glavna strategija uključuje razumne lidere Sirijskog Kurdistana u razgovoru, tako da će Kurdi imati predstavnike u pregovorima, što im omogućava da pronađu kontaktne tačke sa Asadom u vezi sa budućnošću Kurda kao dela Sirije.
Zato je Rusija zaustavila ambiciozne planove Erdgana vezane za Afrin i pokušava da ubedi Tursku da se sa Kurdima može pregovarati, i da ništa loše neće proizaći iz toga da se sedne sa Kurdima, kada se već sedi sa mnogo radikalnijim organizacijama, koje se smatraju “umerenim teroristima“ zbog trenutne političke klime. U poređenju sa njima, neke kurdske grupe su mnogo razumnije i legalnije, ali samo dok situcacija ne eskalira dalje od tačke bez povratka.
Ako pregovori sa Kurdima propadnu, a SAD budu uspešne u kultivaciji kurdskog sepratizma, tada “Plan B” stupa u akciju, što podrazumeva pritisak na Kurde na sledeći način:
Sirija, Turska i Iran mogu blokirati izvoz nafte iz Sirijskog Kurdistana, i zabraniti uvoz, što je ista pretnja koja se koristila ranije za pokušaj da se irački Kurdistan zadrži u skladu. SAD neće moći da Sirijskom Kurdistanu obezbede sve potrene zalihe vazdušnim putem.
Kurdsko-arapski sukob može eskalirati na teritorijama koje su pod kurdskom kontrolom i sa većinski arapskom populacijom. Ovo će posejati neslaganje u Sirijskom Kurdistanu, uz mogućnost stvaranja SDF opozicionih snaga.
Kurdske grupe uključene u američke planove mogu biti proglašene terorističkim organizacijama (to će takođe dovesti do poboljšanja odnosa Rusije i Sirije sa Turskom).
Rusije može prestati da štiti Afrin. Iran i Irak mogu blokirati granični prelaz u Faysh Khabur i preseći ekonomske i logističke veze između Iračkog Kurdistana i Sirijskog Kurdistana.
Sirijska vojska i šiitske jedinice mogu ponoviti Irački Kurdistan: oni će se dogovoriti sa razumnim organizacijama, a nerazumne će biti slomljene kao Barzani.
Konačno rešenje se može dogoditi tako što će tursku vojsku pustiti u Sirijski Kurdistan pod izgovorom “borbe protiv terorizma“. Ovo je nepoželjna opcija, jer će to ojačati “prijatelja Redžepa“, ali to nije u potpunosti isključeno.
Na kraju, postoji značajan broj opcija da se izvrši pritisak na Sirijski Kurdistan ako SAD eskaliraju ovu situaciju do nivoa neizbežnog sukoba, čemu se, kao to SAD periodično pokazuju, izgleda nadaju, uprkos tvrdnjama da nemaju skrivene planove u Siriji.
Zasad Rusija i prijatelji pokušavaju da ubede Kurde da ne treba da slede Barzanijev primer i rizikuju scenario zbog kog će zažaliti. Što se tiče SAD-a, Kurdi su samo sredstvo za kraj, to je činjenica koju Vašington više ne skriva. SAD žele da iskoriste Kurde kao gorivo za nastavak rata u Siriji, ne pokazujući zabrinutost zbog gubitaka među Kurdima.
Iz ove perspektive bi bilo najbolje za sve, uključujući i Kurde, da Rusija može da navede kurdske šefove da stvari vide na njihov način. A ako Asad i Erdogan ublaže svoje stavove vezano za kurdsko pitanje, mogli bi pronaći kompromis koji bi zadovoljio sve strane.
Da li je to moguće, videćemo 2018. godine. Rusija nije zainteresovana za produženje sirisjskog rata. Naprotiv: uspešni rezultati bi trebali biti diplomatski obezbeđeni što je pre moguće, što SAD pokušavaju da spreče. Ovaj sukob pokazuje da, uprkos vojnom kolapsu ID, Sirija i dalje ima mnogo problema koji će morati bitit rešeni uz pomoć Irana i Turske. Ali niko nije rekao da će to biti lako.
Lavrov je poručio da Sirija ne sme da se rasparča. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
