Pravda

Piše: Vilijam Engdal U septembru su irački Kurdi ubedljivo podržali stvaranje nezavisnog Kurdistana, koji bi kontrolisao neke od najbogatijih naftnih polja u Iraku, uključujući i Kirkuk sa okolinom. Danas, mesec dana kasnije, Masud Barzani, kurdski lider kojeg podržavaju SAD i Izrael, suočava se sa velikim gubitkom moći u odnosu na irački kurdski parlament. Usred brzo odvijajućih događaja – čije implikacije će se osetiti dosta šire od Bliskog istoka – nalaze se Rusija i njen državni naftni gigant Rosnjeft. Nasuprot veštoj propagandi SAD i EU, koja bivšeg predsednika Masuda Barzanija i njegovu Kurdsku demokratsku partiju (KDP) prikazuje kao korifeje demokratije zapadnog stila, Barzani je šef klana koji je proveo nemilosrdno etničko čišćenje Jazida i asirijskih hrišćana kako bi preuzeo kontrolu nad naftnim poljima, koja su do 2014. istorijski naseljavali ti narodi. Klan Barzanija  i njegovu vojnu ruku (Pešmergu) početkom kasnih 60-tih trenirali su pukovnik izraelskog Mosada Curij Sagi, u početku sa idejom da se suprotstave vladavini Sadama Huseina. Od tada traju veze Izraela sa Barzanijevim klanom, koji je uspostavio diktatorsku moć u kurdskom delu Iraka, koristeći se ubistvima, korupcijom, a od 2014. i kontrolom prodaje iračke nafte kroz teritoriju Turske. Takva je priroda Barzanijeve mafijaške vlasti, koja opstaje uprkos činjenici da je njegov predsednički mandat u Iračkom Kurdistanu okončan 2015. i da je kurdski regionalni parlament odbio da ga obnovi. Od tog trenutka on vlada bez ikakve zakonske osnove, sprečavajući saziv parlamenta na kome bi bio formalno svrgnut. Masudov sin upravlja regionalnim bezbednosnim savetom i celokupnim vojnim i civilnim obaveštajnim sektorom. Barzani, uz otvorenu podršku Netanijahua, uprkos velikom protivljenju većeg dela sveta, odlučio je da održi referendum o nezavisnoj kurdskoj državi. To je trebalo da bude početak preoblikovanja geopolitičke mape celog Bliskog istoka duž linija koje je u vojnom dnevniku 2006. godine zabeležio poručnik Ralf Piters, pod naslovom Krvave granice: Kako bi izgledao bolji Bliski istok. Kad su Britanci i Francuzi podelili naftom bogate zemlje posrnule Otomanske imperije tajnim sporazumom Sajks-Piko iz 1916. godine, etnička zajednica poznata kao Kurdi namerno je ostavljena podeljenom između Irana, Iraka, Sirije i Turske. Danas bi stvaranje jedinstvene kurdske države destabilizovalo ceo region. Problemi među samim Kurdima i razlike kurdskih dijalekata u nekim slučajevima su toliko izražene kao razlike između engleskog i nemačkog. Političke razlike su takođe značajne. Da su SAD i Izrael uspeli da formiraju nezavisnu kurdsku državu u Iraku, kao preteču Nezavisnog Kurdistana od 23 miliona ljudi, to bi gurnulo u ratg ceo region – od Irana, preko Iraka i Sirije, do Turske – onaj tip velikog rata od kojeg Pentagonovim neokonzervativcima ide voda na usta još od podmetanja lažnih dokaza da je Sadam Husein 2003. imao oružje za masovno uništenje. Zanimljivo je istaći da Barzanijev klan u SAD za promovisanje ideje da bi Kirkuk trebalo da bude deo Nezavisnog Kurdistana još od 2005. koristi istu kalifornijsku PR kompaniju (Russo Marsh & Rogers) koja je 2003. stvorila proratni lobi protiv Sadama Huseina pod nazivom Pokrenimo Ameriku unapred (MAF) i – služeći se fabrikacijama – uticala na rast podrške američke javnosti za rat u Iraku. Mesec dana kasnije mnogo toga se promenilo za iračke Kurde. U blic vojnoj akciji, koju je očigledno podržala snažna antibarzanijevska frakcija Kurda, Bagdad je preuzeo Kirkuk i ključna naftna polja koja su 2014. nelegalno okupirale Barzanijeve snage. To je značilo da finansijski ključ Barzanijevog i izraelskog „nezavisnog“ Iračkog Kurdistana – naftni prihodi od oko 1,2 miliona barela nafte dnevno iz polja u Kirkuku i Bai Hasanu – nije više u rukama Barzanijeve mafije. Pošto je njegova banda preuzela kontrolu nad naftom bogatim Kirkukom 2014. godine, proterujući stotine hiljada etničkih Jazida i asirijskih hrišćana iz svojih domova, američki naftni lobi pomogao je Barzaniju da nadogradi svoju moć. Reks Tilerson kao generalni direktor Ekson mobajla suprotstavio se vladi u Bagdadu i, zajedno sa Ševronom, 2014. godine investirao u kurdski deo Iraka, što je bila otvorena priprema SAD za nezavisnost naftom bogatog Kurdistana. Usred haosa koji su donela osvajanja Islamske države širom Iraka i Sirije nakon 2014, koja je u početku pomagao Barzani u nastojanju da se dokopa kirkučke nafte, klan je potpisao ilegalni sporazum sa porodicom turskog predsednika Erdogana o prodaji nafte Izraelu preko turskih naftovoda, od čega je Barzani zaradio milijarde dolara. Jerusalim post prenosi da je do 2015. čak 77 odsto izraelskog naftnog uvoza dolazilo iz Kirkuka, koji se nalazio pod kurdskom okupacijom, naftovodom od turskog Čejana do izraelske naftne luke u Aškelonu. Nakon Barzanijeve bombastične objave da je 93 odsto izašlih na referendum podržalo nezavisnost, iračka vlada, kao i drugi od Turske do Irana, proglasili su glasanje ilegalnim. Bagdad je ubrzo Iračkom Kurdistanu uveo sankcije. Erdoganova Turska – plašeći se širenja ideje o nezavisnosti na njenu kurdsku manjinu, naseljenu u pograničnim oblastima Sirije i Iraka – presekla je kurdske naftne tokove. Potom je Bagdad održao tajne pregovore sa opozicionom Patriotskom unijom Kurdistana (PUK) nedavno preminulog DŽalala Talabanija. PUK se usprotivio ideji o referendumu, a baš njihovi vojnici su kontrolisali veliki deo Kirkuka. Sudeći po Bafelu Talabaniju, sinu nedavno preminulog DŽalala Talabanija, neposredno pre zajedničke operacije preuzimanja Kirkuka od strane iračke vojske i šiitskih milicija Hašd al Šabi postignut je sporazum sa Bagdadom o mirnom povlačenju iz grada Pešmergi koje su bile pod kontrolom PUK. To je otvorilo put dijalogu i sačuvalo hiljade života. Talabani je Barzanijevu odluku da referendum održi uprkos jasnim upozorenjima o posledicama nazvao „kolosalnom greškom“. Masud Barzani je 29. oktobra objavio da će odstupiti sa pozicije (nelegitimnog) predsednika Iračkog Kurdistana, priznajući da je izraelski plan o referendumu doživeo neuspeh. Ključni potcenjeni faktor strateškog zaokreta u energetskoj geopolitici iračkih i sirijskih Kurda tokom proteklih nekolio meseci bila je Rusija, naročito ruski državni gigant Rosnjeft.  Odmah nakon referenduma iračkih Kurda 25. septembra šef Rosnjefta Igor Sečin je, iznenadivši mnoge, objavio da je Rosfeft postigao sporazum o preuzimanju kontrole nad glavnim naftovodom iračkog Kurdistana, što je podiglo investicije u autonomnom regionu na četiri milijarde dolara, kako je Sečin rekao 18. oktobra, dva dana pre potpisivanja ovog sporazuma, na konferenciji u Italiji kojoj je prisustvovao i autor teksta koji čitate.  Rosnjeft planira da poveća kapacitet naftovoda na 950 000 barela dnevno. Prema sporazumu, Rosnjeft će kontrolisati većinu od 60 odsto akcija, dok će ostatak držati aktuelni vlasnik – kurdska KAR Grupa iz Erbila. Pored investicije 3,5 milijardi dolara u kurdski gasovod, Rosnjeft je ranije ove godine pozajmio regionalnoj kurdskoj vladi 1,2 milijarde dolara za prevazilaženje budžetske krize, što Rusiju čini daleko najvećim stranim investitorom u regionu Iračkog Kurdistana. Prema Almasdar njuzu iz Bejruta, istoga dana, 18. oktobra, dominantno kurdske Sirijske demokratske snage (SDF), koje tokom tekućeg rata u naftom i gasom bogatoj sirijskoj provinciji Deir Ezor imaju snažnu podršku SAD u oružju i obuci, donele su iznenađujuću odluku da predaju bogato gasno polje kopnenim snagama ruske vojske. Izveštaj da su kurdske SDF pristale da prepuste kontrolu nad gasnim poljem Al Tabija koje su tek preuzele od Islamske države 23. septembra sugeriše da Rusija u naftnim i gasnim planovima iračkih i sirijskih Kurda ne igra malu ulogu. Gasno polje Al Tabija, na kojem je ranije radio američki Konoko, ima veći kapacitet od bilo kog polja u Siriji, budući da je sposobno za proizvodnju 13 miliona kubnih metara prirodnog gasa dnevno. Almadar njuz prenosi da će Rusi kontrolu nad gasnim poljem predati sirijskoj vladi iz Damaska. Sporazum je usledio nakon tajnih pregovora u severnom sirijskom gradu Kamišliju između ruskog zamenika ministra spoljnih poslova Mihaila Bogdanova, specijalnog predsedničkog izaslanika za Bliski istok u samoproglašenoj kurdskoj autonomnoj zoni u Siriji (Rojava), sa kurdskim i sirijskim liderima. U Ankari su se 25. oktobra sastali irački premijer Haider al Abadi i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, što predstavlja značajno otopljavanje u njihovim međusobnim odnosima. Američko-izraelski plan o nezavisnosti Kurdistana vratio se kao bumerang. Opet je geopolitička glupost Vašingtona i neokonzervativna ratna manija dovela do toga da dosadašnji geopolitički neprijatelji sarađuju na način koji je bio nezamisliv pre samo tri godine. Rusija je mudro igrala partiju geopolitičkog šaha. Moskva zna da, ukoliko Rosnjeft bude držao zlatnu akciju u energetskoj ekonomiji iračkih Kurda, oni neće imati drugih opcija za izvoz nafte osim preko teritorije Turske. Pre dve godine, pre nego što je Erdogan Rusiji predložio zbližavanje nakon oborenog ruskog aviona u Siriji, Turska je finansirala ISIS protiv Asadovog režima, pomažući izvoz sirijske nafte preko turske državne kompanije. Katar je trošio milione dolara na finansiranje Muslimanskog bratstva, Islamske države i drugih salafističkih terorističkih grupa u Siriji. Danas Turska mora sarađivati sa Rosnjeftom povodom iračkog gasa i sa Damaskom, u kojem Bašar al Asad, uz rusku podršku, ostaje čvrsto utvrđen. A izgleda da Turska upravo to i radi, što je još jedan od uzroka rastućeg neprijateljstva između Ankare i Vašingtona. Dodatne smetnje za Vašington su dešavanja oko Katara. Kad su Vašington i Izrael prošlog leta nagovorili neuračunljive Saudijce na smehotresnu ideju o stvaranju „arapskog NATO“ sastavljenog od sunitskih naftnih država (plus Izrael) koji bi bio usmeren protiv Irana, taj „arapski NATO“ u prvom potezu uveo je embargo Kataru, bivšem savezniku iz Zalivskog saveta za saradnju, koji ima podršku Muslimanskog bratstva. Saudijci su ciljali Katar, jer je otvoreno nastojao da ostvari saradnju sa nekadašnjim arhineprijateljem Iranom u izgradnji zajedničke gasne rute ka EU. Sada Katar sarađuje sa Iranom, Turskom, Rusijom i Kinom u novom geopolitičkom prestrojavanju kojem se protivi Saudijska Arabija. Rusija je pozicioniranjem u kurdskim regionima Iraka i Sirije uspela da izvede briljantan politički puč protiv anglo-američkog i izraelskog dizajna Velikog Kurdistana i ideje Bliskog istoka pod NATO kontrolom. Šahmat, Vašingtone. Upravo si izgubio Bliski istok. Dalji razvoj događaja između Rusije, Saudijske Arabije i Kuvajta samo je pitanje vremena, na šta ukazuje nedavna prva poseta saudijskog kralja Moskvi i raspitivanje o ruskom oružju.  Neokoni oko Donalda DŽ. Trampa i njegov neiskusni zet, 36-godišnji „viši savetnik“ DŽared Kušner, kao i sve patetičniji državni sekretar iz Ekson mobila Reks Tilerson su jedno tužno društvo. Svet se umorio od njihovih ratova i razaranja. Vreme je da se izgradi novi. Ko sprema konačno rešenje za Srbe i Ruse pročitajte OVDE. Izvor: New Eastern Outlook/ Novi Standard