Otkako je izbio rat u Siriji 2011. godine stalno se govori o sirijskom predsedniku Bašaru Al Asadu i kako je on nasledio vlast 2000. od svog oca, Hafeza Al Asada. Hafez Al Asad je bio državnik koji je učinio svoju zemlju jakom, a narod ponosnim na snagu koju su imali. Ipak, nisu ga voleli svi unutar Sirije, isti činilac radio mu je o glavi kao i njegovom sinu, nakon njegove smrti, islamistički militanti nisu pretnja Siriji tek u zadnjim godinama. Islamistički ustanci gušili su se krvavo i bez milosti, pa je po tom pitanju bio sličan drugim moćnim arapskim nacionalnim i sekularnim liderima tog doba, počevši s uzorom koji su gotovo svi sledili, a taj uzor je, svakako, bio egipatski predsednik Naser.

Ruševine carstva

Moderna Sirija nastaje na ruševinama Otomanskog carstva koje je poraženo u Prvom svetskom ratu, a prostor Bliskog Istoka deli se između dve kolonijalne sile, Francuske i Velike Britanije. Francuska vojska okupira Siriju 1920. a pet godina kasnije izbija prvi ustanak u Druze planinama. Pobunu je vodio Sultan Paša Al Atraš. Bio je istaknuti arapski Druze lider koji je stekao mitski status u sirijskoj istoriji. Francuzi lome ustanak uz velike napore, a zarobljeni Atraš je uspeo da pobegne u Jordan. Nakon ustanka, Francuzi daju Sirijcima neka ovlašćenja i pravo da biraju predsednika, ali Sirija je i dalje bila neslobodna. Sirijski okupatori i sami postaju okupirani. U proleće 1940. nacističke snage ulaze u Pariz. Sirija dolazi pod kontrolu Višijevske Francuske. Postaje marioneta marionete, ali tokom 1941. snage Slobodne Francuske i Velike Britanije oslobađaju Siriju i Liban.

Puč za pučem i propalo ujedinjenje Egipta i Sirije

1946. Sirija postaje nezavisna, ponovo posle dogovora Francuza i Britanaca. Međutim, počinju učestali državni udari i prevrati. Ionako haotična zemlja, zapada u još veću krizu posle vojnog poraza 1948. kada su sirijske snage, zajedno s drugim arapskim vojskama, krenule u Palestinu kako bi sprečile nastanak države Izrael. Tada je Izrael uspeo izvojevati jednu od najvećih vojnih pobeda novijeg doba i poraziti sve arapske vojske. Jačanjem socijalističkih pokreta i arapskog nacionalizma, Sirija se okreće SSSR-u. To je omogućilo veći komunistički utucaj u zemlji, ali i jačanje sirijske vojne sposobnosti jer su se počeli potpisivati brojni vojni ugovori. U februaru 1958. desila se važna stvar - egipatski predsednik Naser i tadašnji sirijski predsednik Šukri al Kuvatli najavili su ujedinjavanje dve zemlje u Ujedinjenu Arapsku Republiku. Zbog egipatskog centralizma i dominacije već u septembru 1961. egipatski oficiri izveli su puč i proglašena je nezavisnost Sirije. Dve godine nakon raspada UAR desio se još jedan puč, 8. marta 1963. (poznat i pod nazivom Revolucija Osmog marta). U ovom puču jedan od lidera bio je upravo Hafez Al Asad koji će uskoro postati najmoćniji čovek u istoriji moderne Sirije.

Sirija pod Hafizom

Još nekoliko pučeva doživela je ova zemlja do 1970. kada vlast konačno preuzima Hafiz Al Asad. Idućih 30 godina on će vladati čvrstom rukom i više neće biti pučeva, barem ne uspešnih. Surovo se obračunavao sa svim političkim protivnicima, a naročito ekstremnim islamističkim grupama i u borbi protiv njih nije štedeo ni nedužne. Bio je izrazito poštovan u svetu i ugostio je mnoge svetske državnike, ali on sam je retko putovao čak i po Siriji. Živeo je vrlo skromno i radio po ceo dan. Ostao je upamćen kao izrazito mudar političar i veliki kritičar kolonijalizma i imperijalizma. Puč, kojim je Asad došao na vlast 1970. doneo je Siriji napokon stabilnost i ubrzanu modernizaciju. Širom zemlje gradile su se ceste, škole, bolnice. Ipak, vladao je autoritarno i imao čak 15 obaveštajnih službi koje su kontrolisale sve, pa čak i jedna drugu. Pobeda Islamske Revolucije u Iranu 1979. kada je Asad stao na stranu ajatolaha Homeinija, razljutivši time druge arapske lidere, donosi snažan savez između Damaska i Teherana koji opstaje svo ovo vreme, pa tako i danas. Realno je reći da bi islamisti već verovatno dobili aktuelni rat u Siriji da Iran nije pružio snažnu podršku Damasku. Raspad SSSR-a 1989. doveo je do preokreta. Izgubivši najvažnijeg saveznika, Hafez kreće u pokušaj kakve takve obnove odnosa sa Zapadom. Po tom pitanju jako mu je dobro došla iračka invazija Kuvajta 1990. Sirija se odmah priključila koaliciji pod vođstvom SAD-a. Mada je svega nekoliko hiljada sirijskih vojnika učestvovalo, simbolika je bila snažna i uskoro je počela stizati znatna podrška za Siriju. Američki pokušaji izmirenja Izraela i arapskih zemalja, pa i Sirije, tokom devedesetih, ubrzo propadaju.

Odlazak Hafeza, ostanak Asada

Hafez umire 2000. godine od srčanog udara. Nakon smrti Hafeza, na vlast dolazi njegov sin Bašar Al Asad. Naime, on nije bio pripreman za preuzimanje vlasti, živeo je "mirnim životom" u Engleskoj gde je radio kao oftalmolog. Tamo je i susreo svoju današnju suprugu, Asmu Al Akras. Asma je zapravo Britanka, rođena u Londonu, sirijskih korena. U vreme kada su se upoznali ona je radila u banci. Vlast u Siriji, trebalo je, zapravo, da preuzme stariji Hafizov sin, Basel Al Asad. Školovan na akademiji vojnih nauka on je trebalo da nastavi vladavinu čvrstom rukom koju je uspostavio njegov otac. Međutim, sudbina je umešala prste. Basel je poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu prema aerodromu u Damasku. Nakon smrti Hafeza, 10. juna 2000., već je bilo jasno da će zemlju preuzeti "nepoznati oftalmolog iz Londona". Bašar je sproveo neke reforme, ali tokom 11 godina vladavine do izbijanja rata, ne može se reći da se puno toga promenilo. Ipak, u ovom periodu su se odnosi sa Zapadom, nešto poboljšali. SAD su se nadale kako bi novi mladi predsednik, u Damasku, mogao biti njihov potencijalni partner.

Zadnja linija otpora

Sirijski režim mogao je biti dobar sa SAD-om, poziv su dobili, ali su ga odbili prihvatiti. Naime, za te dobre odnose sa SAD, Sirija bi morala učiniti brojne ustupke - prekinuti istorijski dobre odnose s Iranom i prekinuti pružanje podrške za grupe poput libanskog Hezbolaha i palestinskog Hamasa. Mlađi Asad postao je problem za Zapad i 2011. kreće velika operacija, koja je godinama, ako ne i decenijama, bila u pripremi - rušenje vlasti u Damasku. Kako će to završiti, tek ćemo videti. Stotine hiljada ljudi već je ubijeno, od početka rata u Siriji, u proleće 2011. i sada su u priču, upletene i velike sile. Na kraju, sve vodi nazad prema Hafezu Asadu. On je ipak bio poseban državnik, kalkulisao je, bio je okrutan prema nepodobnima, u državni vrh postavljao je alavite, šiitsku manjinu koja vekovima opstaje u većinski sunitskoj Siriji i kojoj pripada porodica Asad. Ostao je dosledan arapskom otporu prema Zapadu, dok su se gotovo svi drugi arapski lideri već davno "prodali". Uz njega se još jedino libijski lider Muamer Gadafi dugo držao, a njega su ubili i njegovu zemlju uništili 2011. Sada je preostao, mada već odavno mrtav, još samo Hafez Asad, zadnja linija otpora arapskog nacionalizma, utelovljen još uvek u liku i delu svog sina Bašara. Čim su Rusi otišli teroristi se ujedinjuju u Siriji, kreće ofanziva. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Advance.hr