Ujedno je zapretila da će se, ukoliko joj kuća ne bude vraćena, dići u vazduh, jer više, kako kaže, nema od čega da živi.

- Penzija mi je 18.000 dinara, a računi premašuju 30.000. Na Dedinju imam očevu kuću vrednu bar 2,5 miliona evra, a ja umirem od gladi. Ako državu nije briga za pravdu, onda ću da se dignem u vazduh, pa neka me nema - kaže ona.

Zato se obratila Prvom osnovnom sudu u Beogradu i zatražila sprovođenje izvršne pravosnažne presude iz 1998, kojom je ondašnji Drugi opštinski sud u Beogradu naložio da se njoj i bratu Rajku Đekiću, kao vlasnicima kuće, dvorišta i voćnjaka, omogući uknjižba. Sud je tada naložio Opštini Savski venac, koja je raspolagala vilom, da je napusti.

Tatalovićeva i Đekić su se uknjižili 1999, a izvršenje presude trebalo je da se sprovede 2002, ali se to nikada nije desilo. Država je uspela da ospori ovu uknjižbu, a u međuvremenu je kao vlasnik uknjižena Ružica Đinđić.

Istovremeno, uporna penzionerka tražila je povraćaj vile i u postupku restitucije, ali ju je Agencija za restituciju u junu odbila. Problem je bio nedostajući kupoprodajni ugovor. Ona je uputila žalbu Ministarstvu finansija kao drugostepenom organu i čeka odluku.

Državno pravobranilaštvo konstatovalo je da vila ne može biti vraćena u naturi, budući da je danas u privatnom vlasništvu, ali da, ukoliko se na pouzdan način dokaže da je Darinkin otac pred rat kupio nekretninu od vlasnika Boukalovih, Darinka Tatalović ima pravo na obeštećenje.

- Moj otac Sava Đekić kupio je ovu kuću i plac od 12 ari od češkog bankara Boukala, kod koga je radio kao baštovan. Nije stigao da se uknjiži jer je počelo bombardovanje, a ugovor je verovatno uništen kada su nas izbacili iz kuće. Boukalovi unuci Nina i Ivan overili su izjavu da je njihov deda prodao deo placa i kuću mom ocu i podneli zahtev za restituciju samo za svoja 22 ara - kaže Darinka Tatalović.

Čeh Bohuslav Boukal je zadržao veći deo placa koji se vodi na Užičku 40. Danas je to jedan plac, koji je Đinđićeva udovica dobila razmenom za dva stana s državom.

Darinka Tatalović je pisala i predsedniku Vučiću i navela da joj je otac bio banjički logoraš, a ubijen je 1952. u kući Arčibalda Rajsa, u ispostavi Udbe, jer se bunio što mu je porodica izbačena na ulicu. Na malu kuću “oko je bacio” general Udbe Pavle Pekić, koji se uselio u Boukalovu vilu. Posle njega tu su živeli poslednji jugoslovenski predsednik Stipe Mesić, i srpski premijeri Božović, Šainović i Marjanović.

Tatalovićeva i Đekić su kao vlasnici plaćali porez na kuću, a kada su krenuli da se usele, na Svetog Jovana 2002, na kapiji ih je dočekalo obezbeđenje: “Ništa od useljenja. Država je sve stopirala”. Ubrzo se tu uselio premijer Đinđić. Na zahtev republičkog pravobranioca, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je oduzeo Darinki kuću i poništio uknjižbu.

Pročitajte OVDE zašto Zorana Mihajlović kaže da, zbog TV Pink, očekuje nastavak nasilja nad ženama?

Izvor: Novosti