Ali, sada je očigledno da je Rusija postigla i puno više, afirmišući se kao ključni akter na Bliskom istoku i kao posrednik između mnogih ključnih igrača - od Irana i Saudijske Arabije pa sve do Turske i Izraela. I sve to je postignuto s ograničenim resursima i s puno rizika.
Naime, postojala je velika opasnost o uplitanju u sukob bez kraja kao što je bio slučaj sa sovjetskom intervencijom u Avganistanu. Stoga je rusko vođstvo naglasilo kako će vojna intervencija biti limitirana uglavnom na vazdušna i raketne udare koji će služiti kao potpora sirijskim kopnenim snagama.
Pre nego što je započela intervencija, Vladimir Putin je bio odlučan vratiti Rusiji status globalna velesile, a Bliski istok je glavno područje na kojem je Moskva bila u stanju ostvariti taj potencijal, delom i zbog sovjetskog nasleđa na Levantu. Sa samo nekoliko desetina aviona i nekoliko hiljada vojnika, Rusija je ušla u rat u Siriji i započela svoju vojnu kampanju uprkos kritikama međunarodne zajednice i optužbama vezanih za smrt civila.
Intervencija Moskve je nastupila kada su Sjedinjene Države pod vođstvom Baraka Obame odlučile napustiti vojnu opciju te se našle u nizu žestokih sporova s ključnim saveznicima, uključujući Izrael i Saudijsku Arabiju. Potom, pod golemim nedoslednim politikama Donalda Trampa i u doba zaokupljenosti SAD-a s unutrašnjom politikom, Rusija je nastavila polako, ali sigurno svoju vojnu kampanju podupirući sirijsku vojsku u oslobađanju teritorija, deo po deo. Putinov uspeh u regiji je emblematično došao do izražaja ove nedelje za vreme posete Siriji nakon što je najavio kako će se ponovno kandidovati na izborima u martu 2018. za još jedan šestogodišnji mandat.
Održavajući govor ruskim snagma u vazdušnoj bazi blizu Latakije, Putin je proglasio pobedu nad Islamskom Državnom i sirijskim pobunjenicima te najavio kako je naredio smanjenje ruskog kontingenta u Siriji. Tokom bliskoistočne turneje posetio je i Egipat gde je potpisao sporazum o izgradnji nuklearnog reaktora na mediteranskoj obali te je nastojao konsolidovati svoj odnos s Kairom koji je u protekle tri godine kupio rusko oružje vredno više milijardi dolara. Potom u Turskoj, članicom NATO-a, Putin i Erdogan su se, barem do jedne mere, usuglasili o ključnim pitanjima.
Ruski predsednik je često bio meta kritika i podsmeha od strane Zapada zbog njegove sklonosti ka relapolitici u stilu iz 19. veka. Međutim, Putinov pristup u Siriji se isplatio, gde je uspeo igrati na kartu sukoba regionalnih interesa te postići dogovor s raznim igračima. Kada je Putin odlučio započeti vojnu kampanju, predsednik Bašar Asad je bio na rubu kolapsa, a sirijska vojska je nizala neuspehe na svim frontama. Kroz nekoliko nedelja, ruska vojska je imala vazduholplovnu opremu potrebnu za postavljanje baze u Siriji te je krenula sa vazdušnim napadima na teroriste krajem sepetmbra 2015.
Na početku, brojni međunarodni posmatrači su bili skeptični prema ruskoj intervenciji, s obzirom na ruske ekonomske probleme i ogromne negativne izglede na haotičnom sirijskom bojištu, gde su Islamska Država, militanti al-Kaide i ceo mozaik pobunjenika podržanih od Saudijske Arabije, Katara i Turske pritiskali Asadovu vojsku sa svih strana.
Mnogi su na Zapadu i u Rusiji predviđali da će se Sirija pretvoriti u drugi Afganistan - propala sovjetska intervencija koja je dovela do velikih gubitaka i završila ponižavajućim povlačenjem 1989. nakon skoro deceniju borbi i smrću preko 14.000 sovjetskih vojnika. Putin je tvrdio kako Moskva treba intervenisati u Siriji u borbi protiv terorističke pretnje (iako su u pitanju bili brojni drugi interesi poput onih energetskih), ali je jasno dao do znanja da neće pasti u zamku i ponoviti scenario iz Avganistana.
Još jedan razlog za skepticizam je bio usporena modernizacija ruskog vojnog arsenala koji je usledio nakon sovjetskog kolapsa. Ranjivost i slabosti ruske vojske su došle do izražaja u ratovima u Čečeniji i kratkom sukobu s Gruzijom 2008. godine, kada se mogao primetiti nedostatak savremenih komunikacija, oružja i koordinacije između različitih vojnih grana te slaba disciplina.
Ali sa sirijskom kampanjom međunarodna scena je postala svedok jedne nove i moderne vojske, dobro obučene te naoružane sofisticiranim preciznim oružjem.
Drugim rečima, Putin je uspeo objasniti ruskom narodu zašto je Sirija važna te dokazao da se neće ponoviti avganistanski scenario. Rat u Siriji je, takođe, kao i sva druga bojišta, bila prilika za Rusiju da testira i demonstrira ceo niz naprednog oružja kako zbog prestiža i u cilju podsticanja vojnog izvoza.
Ali, korištenje celog niza sofisticiranih oružja u Siriji je imalo i jedan drugi cilj - pokazati SAD-u i NATO-u da se Rusija više ne oslanja isključivo na nuklearni arsenal. Nove krstareće rakete koje su ispaljivane, na primer iz Kaspijskog jezera, su dali Putinu dugo traženu mogućnost preciznog dalekometnog arsenala koju je u prošlosti posedovao samo SAD.
Rano u kampanji, Moskva se našla na rubu vojnog sukoba s Ankarom nakon što je turski borbeni avion srušio ruski ratni avion na sirijskoj granici u novambru 2015. godine. Samo nekoliko meseci kasnije, s taktičnim diplomatskim delovanjem, Putin je ojačao veze s Turskom, nudeći Erdoganu snažnu podršku nakon neuspelog pokušaja puča. Zajedno su postigli sporazum o Siriji, postavljajući zone de-eskalacije koje su pomogle u smanjenju borbi. Rusija je također dosegla i do drugih ključnih igrača - od Irana, koji je čvrsto podupirao Asada pa sve do Saudijske Arabije, Katara. Putin je takođe komunicirao s Izraelom kako bi se uverio da intervencija na strani Asada ne bi narušila prijateljski odnos Moskve i Tel Aviva.
Ruski vojni uspesi u Siriji i njeno približavanje s Turskom su otvorili put za još jedan diplomatski potez Putina - zagrevanje veza sa Saudijskom Arabijom, protivnikom Moskve još od vremena Hladnog rata kada je monarhija naoružala avganistanske mudžahedine koji su se borili protiv sovjetske invazije. U prvoj poseti jednog saudijskog monarha, kralj Salman je posetio Rusiju u oktobru 2017. te je potpisan preko 3 milijarde dolara vredan ugovor o prodaji oružja - konkretnije naprednih S400 sistema vazdušne obrane.
Dok je proglasio pobedu u Siriji, Putin je jasno pokazao da Rusija namerava ostati u vojnom i drugom smislu prisutna na Bliskom istoku i to više nego ikada. Moskva planira proširiti svoju vazdušnu bazu te obnoviti i povećati svoju pomorsku bazu u sirijskoj luci u Tartusu koja bi na kraju trebala biti u stanju primiti velike brodove.
Rusija je takođe izradila sporazum s Egiptom kako bi omogućila svojim ratnim avionima da koriste baze u toj arapskoj zemlji - raspoređivanje vojske koje se nije videlo od vremena kad je Egipat bio ključni sovjetski saveznik na Bliskom istoku pre nego što je otišao na američku stranu, sredinom 1970-ih.
Ali brojni analitičari predviđaju da će uprkos Putinovim uspesima u regiji, status Rusije kao globalne sile ipak ostati ograničen budući da je njena prisutnost prvenstveno vojna, strateška i ekonomska (vezana za energetske resurse) te joj nedostaju resursi i sposobnost koje Zapad poseduje za proces rekonstrukcije.
Pred Putinom je sada veliki izazov, a to je da pretvori ruski vojni i ekonomski uticaj na Bliskom Istoku u nešto sto predstavlja trajni uspeh, a još nije jasno kako bi Rusija do toga mogla doći. Sirijska armija neumoljivo napreduje na jugu Idliba. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: advance.hr
