Tokom poslednje četiri decenije Amerika je uglavnom bila u manjini u UN, pokazuje analiza godišnjih izveštaja “Prakse glasanja na generalnom zasednju UN” koje na svom sajtu od 1983. godine objavljuje Stejt dipartment. Fondacija “Heritidž” , koja je analizirala izveštaje od osamdesetih godina do 2012. godine, navodi da se velika većina primaoca strane pomoći SAD rutinski suprotstavlja američkim diplomatskim inicijativama i glasa protiv.
Tek poneko ostrvo na strani SAD
Poslednjih nekoliko godina ta praksa se nije mnogo menjala, a sličan slučaj je zabeležen i juče kada je izglasana rezolucija u kojoj se navodi da je svaka odluka u vezi sa statusom Jerusalima ništavna i mora biti povučena.
Na strani SAD bilo je tek osam zemalja i to su: Gvatemala, Honduras, Izrael, Maršalska ostrva, Mikronezija, Nauru, Palau i Togo. Ako niste čuli za većinu ovih nacija, to je zato što su uglavnom mala i slabo naseljena ostrva na Pacifiku. Četiri zemlje - Maršalska ostrva, Mikronezija, Nauru i Palau - imaju manju populaciju od predgrađa gradova u SAD. Nauru, na primer, ima samo 10.000 stanovnika. Još ilustrativnije, sedam ostrvskih zemlja koje su glasale kao SAD zajedno nemaju stanovnika koliko Florida.
Sa druge strane je gotovo ceo svet, uključujući i najjače sile. I Srbija je u taboru 128 zemalja koje su glasale za rezoluciju, dok je 35 zemalja bilo uzdržano. Među suzdržanima su i američke saveznice Australija i Kanada, ali i dve zemlje bivše Jugoslavije – Hrvatska i BiH.
Americi nisu pomogle ni otvorene pretnje. Ambasadorka SAD u UN Niki Hejli zapretila je pre glasanja da će Amerika "zapamititi dan kada je napadnuta u Generalnoj skupštini UN samo zato što je ostvarile svoje pravo suverene zemlje", dodavši “da će zapisivati imena onih koji su glasali protiv”. Hejlijeva je, kao i Tramp, zapretila državama članicama UN da će SAD obustaviti stranu pomoć.
Čini se da je svet jednoglasan u oceni da je Tramp doživeo jedan od najjačih šamara na isteku prve godine mandata na mestu predsednika SAD, a jedno od retkih drugačijih mišljenja koje se moglo pročitati nakon glasanja objavio je “Vašington post”.
List za koji se ne može reći da je naklonjen aktuelnom predsedniku SAD u jednoj od prvih analiza debakla iznosi stav da je možda upravo ponižavajući rezultat ono što je Tramp zapravo hteo, želeći da proizvede utisak da je Amerika izolovana u UN. List navodi i nekoliko razloga kojima potkrepljuje tu tezu.
1. Javne pretnje mogu dati zemljama razlog da rade ono što im SAD govore da ne rade
SAD ima dugu i barem delimično uspešnu istoriju kupovine glasova u UN stranom pomoći. Tipično, Sjedinjene Države igru štapa i šargarepe igraju daleko od javnosti.
Javne pretnje zakomplikovale su pozicije pojedinih zemlja. EU, G77 (organizacija zemalja u razvoju u okviru UN), Afrička unija i druge organizacije pokušavaju da zauzmu zajednički stav o kontroverznim rezolucijama UN. Kada se suočavaju sa pritiskom javnosti, ove grupe mogle bi da udvostruče svoje napore za formiranje kohezivnog bloka.
Domaća politika svake zemlje značajno utiče na njenu poziciju. U većini zemalja, Tramp i Izrael su nepopularni. Stajanje na stranu Izarela je teško za neke zemlje i u normalnim vremenima, a to postaje još teže kada se kombinuje sa javnom opasnošću od nepopularnog predsednika SAD, piše "Vašington post".
Neki usmeni dokazi ukazuju da su pretnje možda imale takve negativne efekte. Na primer, kanadska vlada je očigledno promenila svoj glas iz "protiv" na "uzdržan" iz straha da bi mogla da bude doživljena kao američka marioneta. Ambasador Bolivije u UN ponosno je izjavio da će Bolivija biti prvo ime koje Niki Hejli treba da zapiše. Javne pretnje učinile su gotovo nemogućim za zemlje zapadne Evrope da se uzdrži od glasanja za rezoluciju. Samo istočnoevropske zemlje na čelu sa desničarskim vladama bile su uzdržane, navodi list.
2. Trampova administracija ima dobre domaće razloge da pokuša da izgleda čvrsto
Strategija američke administracije ima obrazloženje i u domaćoj politici. Stajati uz Izarel i dalje je popularano među Amerikancima, a posebno među Trampovim pristalicama. Ujedinjene nacije su nepopularne, posebno među republikancima.
U februaru ove godine agencije “Galup” objavila je istraživanje koje je pokazalo da samo 16 odsto republikanaca veruje da UN radi dobar posao kada je reč o rešavanju problema. Inostrana pomoć je takođe mnogo manje popularna među republikancima nego demokratama.
Glasanje može da obezbedi izgovor za smanjivanje novčanih davanja UN-u i njenim organima. Takođe, može biti posledica po pomoć za neke vlade. Sjedinjene Države daju najveći deo pomoći iz strateških razloga. Izrael, Egipat, Avganistan, Pakistan i Irak su primaoci najveće pomoći. Vašingtonu je jasno da te zemlje ne mogu da glasaju za Izrael zbog domaćih političkih razloga. Malo je verovatno da će njima biti smanjena pomoć, ali strateški manje važni primaoci pomoći mogu da budu u opasnosti.
3. Da li su Trampove pretnje uticale na glasove?
Rezultati glasanja ukazuju da su američki pretnje možda navele neke manje zemlje da se uzdrže ili glasaju protiv. Zemlje poput Togo, Gvatemale i nekoliko pacifičkih ostrva glasale su kao SAD. Neke veće zemlje, poput Ukrajine, jednostavno su odbile da učestvuju u glasanju.
Odgovor na pitanje da li je pretnja uticala na glasanje je složeniji. U većini slučajeva, zemlje su glasale onako kako uvek glasaju za rezoluciju o Izraelu. U poslednjih 16 odluka o palestinskom pitanju o kojima je glasano ove godine u UN, Izrael je glasao protiv svih njih dok su SAD bile uzdržane dva puta.
Postoje i neke zemlje koje (skoro) nikada ne glasaju sa Izraelom i koje su bile uzdržane kao što su Filipini, Dominikanska Republika, Ekvatorijalna Gvineja, Jamajka i Fidži. To su zemlje koje bi najverovatnije bile pogođene smanjenjm pomoći. To ukazuje da pretnja možda posebno imala efekta na primaoce pomoći u kojima Izrael nije veliko unutrašnje pitanje i/ili gde vlade su više sklone Trampu. Nije moguće isključiti da je pretnja imala različite efekte.
Pročitajte OVDE ko nije smeo da kaže "ne" Trampu?
Izvor: Blic
