Pravda

Piše: Đorđe Vukadinović Usred pretpraznične euforije, medijskih dimnih bombi i veštački proizvođenih afera, moguće da je malo ko posebno obratio pažnju na intervju koji je „predsednik kosovske vlade“ Ramuš Haradinaj (navodnici i uskličnici bi ovde mogli da se stavljaju unedogled) dao srpskim medijima na Kosovu i Metohiji i na njegove pohvalne reči na račun Aleksandra Vučića. „Može neko biti loš prema meni, ali ako je dobar prema svom narodu, ja to poštujem. Taj koji uspe da vodi svoju zemlju, svoj narod, dobro do boljih ciljeva, ja poštujem to i vidi se da je Vučić dosta uradio, vidi se položaj Srbije prema Evropskoj uniji i njen napredak. U regionu svi ostali kasnimo, a Srbija napreduje“, konstatovao je Haradinaj. Nema ništa sporno – čak je potencijalno i pohvalno – da jedan politički lider hvali drugog lidera. A još je logičnije i podrazumeva se da jedan koalicioni partner hvali drugog koalicionog partnera, pogotovo ako mu taj drugi obezbeđuje većinu i opstanak na vlasti. Pa, u čemu je onda problem – i ima li ga uopšte? Problem je, naravno, to što Ramuš Haradinaj nije baš „običan“ koalicioni partner. Nije on, na primer, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin ili Dragan Marković Palma, pa da se međusobno takmiče i utrkuju u pohvalama Vučiću. S druge strane, Haradinaj nije ni „običan“ lider „susedne zemlje“, koji, eto, malo iz kurtazije, malo iz ubeđenja, hvali svog kolegu i komšiju. (Na stranu što ni „Kosovo“ nije neka „susedna zemlja“.) Drugim rečima, sve je ovde čudno, nelogično i apsurdno. A najčudnije to što je još početkom ove godine čije poslednje dane upravo odbrojavamo država Srbija tražila izručenje Ramuša Haradinaja zbog najtežih ratnih zločina, pa čak i ušla u – po običaju, bučno najavljen, a u međuvremenu tiho i neslavno okončan – diplomatski sukob sa Francuskom u vezi sa tim. A Aleksandar Vučić, i tada i sada prvi čovek ove države, pred kamerama je uverljivo čitao jezovita svedočanstva o Haradinajevim zločinima i žrtvama. Da bi onda, svega nekoliko meseci kasnije, Vučićevi politički puleni iz tzv. „Srpske liste“ tog istog Haradinaja u Prištini izglasali za predsednika „Vlade Kosova“. Uvek se može reći – da je u pitanju „viši interes“ i „državni razlozi“. Ali ni tada ni sada nije rečeno i nije jasno o kojim se to „višim“ interesima i razlozima radi. Uvek se može reći – kao što je, uostalom, i rečeno – da je u pitanju „viši interes“ i „državni razlozi“. Ali ni tada ni sada nije rečeno i nije jasno o kojim se to „višim“ interesima i razlozima radi. Tim pre što je, sem pomenute pohvale na račun Aleksandra Vučića, sve drugo što je Haradinaj rekao bilo potpuno na tragu dobro poznatih i već „klasičnih“ stavova koji se mogu čuti od političkih predstavnika u Prištini; „Rusija ne treba da se meša i uvlači u briselski dijalog.“ (Razume se, za razliku od SAD, od kojih se, kako je rečeno, traži i očekuje još veće uključenje i „još veću posvećenost tom dijalogu“.) Rešavanje pitanja priznanja Kosova od strane Beograda je „važnije od formiranja Zajednice srpskih opština na Kosovu“ (mada će ta zajednica biti formirana – ne kaže se kad – ali samo u skladu sa „ustavom Kosova“). Niko nema razloga da se protivi transformaciji „Kosovskih bezbednosnih snaga“ u „Oružane snage Kosova“, jer je to „samo promena imena“ već postojeće formacije. („Kosovo ima svoje oružane snage, zovu se Kosovske bezbednosne snage. Sada je potrebno samo ustavno da se promeni ime. Znači svi smo svedoci da postoje ovde oružane snage Kosova i one su već funkcionalne i tu su bile oduvek.“) Drugim rečima, Haradinaj nije ni u jednoj tačci „omekšao“ svoje stavove i učinio ih makar minimalno bližim i prihvatljivijim zvaničnim stavovima Srbije i Srba – pa da bi se onda, eventualno, tim umekšavanjem i približavanjem mogla pravdati odluka o ulasku u koaliciju sa njim. Zato je utisak nakon ovog Haradinajevog intervjua i pohvala koje izriče na račun nosioca najviše izvršne vlasti u Srbiji veoma tužan i mučan. On na vrlo plastičan način potvrđuje ono što su neki, uključujući i pisca ovih redova, govorili od samog početka. Da je aranžman sa podrškom izboru Haradinaja za premijera napravljen ili potpuno nepromišljeno i iracionalno, ili, pak, iz nekih mutnih i netransparentnih, više privatnih, nego državnih razloga. A o tim mutnim i (polu)privatnim razlozima se možda može nešto naslutiti iz jednog indikativnog detalja pred kraj Haradinajevog intervjua, kada je on, nabrajajući lokalne srpske političare na KiM sa kojima odlično sarađuje, pomenuo i izvesnog Milana Radoičića. A na pitanje novinara o kome se radi odgovorio da ne zna, ali zna da se taj na severu „za sve pita“. Bilo kako bilo, ostaje činjenica da, ne računajući njegove stranačke i koalicione udvorice i medijsko-analitičke podrepaše, Vučić na javnoj sceni odavno nije dobio toliko komplimenata kao od Ramuša Hardinaja. Ali sve mi se čini da nećemo mnogo pogrešiti ako se kladimo da ovaj Haradinajev intervju i njegove pohvale na račun Aleksandra Vučića i njegovih personalnih ekspozitura na KiM neće završiti na naslovnim stranama srpskih tabloida, ma koliko da su oni večito gladni međunarodnih komplimenata na Vučićev račun, i poput lovačkih pasa ustremljeni na svaki nagoveštaj nekog afirmativnog stava o liku i delu aktuelnog predsednika SNS-a i Srbije. No, ovo je pohvala od koje trne vilica, a obrazi crvene. Razume se, pod uslovom da obraza ima. A šta treba činiti sa Vojskom Srbije, pogledajte OVDE. Izvor: NSPM