Tome u prilog svedoči i podatak da od 69 ambasadora, koliko ih Srbija ima u svetu, njih čak 24 nijednom nije primio šef diplomatije zemlje u kojoj su na dužnosti.

Kako pišu "Večernje novosti", kada je reč o Evropi, srpski ambasadori čekaju na prijem u čak 11 država. Na tom spisku neke od najvećih i najjačih zemalja od Nemačke, Francuske, preko Italije, Austrije, Španije i Potrugalije, zatim Finske i Danske, Holandije, Belgije i Velike Britanije.

Ilustracije radi, to znači da recimo ambasador Srbije u Portugalu i bivši savetnik bivšeg predsednika Srbije Oliver Antić više od dve godine nije uspeo da dođe do portugalskog šefa diplomatije.

Ništa bolja situacija nije ni kada je reč o državama van Evrope. Naime, na prijem čekaju i ambasadori Srbije u SAD, Indiji, Japanu, Južnoj Koreji, Etiopiji i Keniji... Zanimljivo je da srpske diplomate nisu imale susrete ni sa visokim zvaničnicima, osim kada su stupili na dužnost, u zemljama koje slove za velike prijatelje Srbije poput Turske, UAE i Kine, gde našu zemlju od oktobra 2014. godine predstavlja Milan Bačević, inače prijatelj i savetnik bišeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

I umesto da razmišlja kako da promeni i unapredi celu situaciju, popravi stanje stvari, možda i porazmisli o kadrovima koji Srbiju i njene interese predstavljaju, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić razmatra mogućnost da praktično zaoštri odnose uvođenjem reciprociteta. U praksi, to bi značilo da će se ambasadori inostranih zemalja sa srpskim šefom diplomatije i viskokim državnim zvaničnicima sastajati onoliko koliko naši ambasadori budu imali takvih susreta u zemljama u kojima su u misiji.

To bi dalje značilo da će Dačić reći "ne", na primer, ambasadoru NR Kine u Srbiji Li Mančangu, zato što srpski ambasador u ovoj zemlji nije uspeo da se sastane sa tamošnjim šefom diplomatije.

- Stalno primam ambasadore, ali oni često preteruju koristeći našu gostoljubivost. Ukrajinski ambasador ne sme da deli lekcije Srbiji, ali ni bilo koji drugi, ni sa Zapada ni sa Istoka - rekao je Dačić.

Međutim, da li će njegova ideja moći baš tako glatko da prođe, i da li će Srbija, recimo, moći da kaže “ne” američkom ambasadoru Kajlu Skotu, s obzirom na to da njegov srpski kolega u SAD Đerđ Matković nije nijednom primljen na visokom nivou. Ovo se čini malo verovatnom opcijom.

Na ovaj način Dačić može da napravi samo ozbiljnu diplomatsku krizu, jer odbijanjem razgovora sa ambasadorom neke zemlje, Srbija zapravo odbija da razgovara sa tom državom, a ne pojedincem. U situaciji kada se bori za Kosovo, ulazak u EU, strane investicije i još mnogo štošta, malo je verovatno nam ovakvo ponašanje ide u prilog.

Kako objašnjavaju izvori iz Ministarstva inostranih poslova, nijednoj zemlji, pa ni Srbiji, niko ne brani da primenjuje reciprocitet, ali je pitanje koliko je to svrsishodno. Takođe, mnogo šta zavisi i od samog ambasadora.

- U suštini, nije isto doći do ministra spoljnih poslova SAD i, recimo, Makedonije. U prvom slučaju, ako se desi poseta jednom godišnje, to je odlično, dok bi u drugom one trebalo češće da se dešavaju. To, između ostalog, pokazuje i jačinu ambasadora i kako on radi svoj posao. On je jedino nemoćan onda kada zemlja domaćin donese odluku da sa određenom zemljom ne želi da razgovara - priča naš izvor.

Kako objašnjava bivši šef jugoslovenske diplomatije i ambasador pri UN Vladislav Jovanović, princip reciprociteta je kao takav u redu, ali da ipak treba imati na umu na koga se primenjuje i kakve bi posledice mogle da nastanu zbog toga.

- Velike i moćne države verovatno to neće prihvatiti tek tako. Mora se voditi računa da postoji neka srazmera, ali ne totalna, naročito ne u slučejima velikih sila - navodi on.

Kako objašnjava, deo problema mogu da budu i sami ambasadori, među kojima ima onih ambiciozniji i agilnijih, ali i onih koji to nisu. Takođe, navodi, da je komunikacija danas mnogo razvijenija nego ranije, da postoji dosta neformalnih susreta, pa se kontak može ostvariti i na taj način. Ne treba zanemariti ni izvesnu dozu rezerve koju prema Srbiji zapad ima još iz vremena raspada Jugoslavije ali se i to danas, objašnjava Jovanović, dosta promenilo.

- Mi smo “privlačna udavača” za razne stvari - objašnjava Jovanović.

On navodi primer Amerike gde, kaže, SAD na većinu susreta šalju svoje nižerazredne diplomate jer smatraju da je to dovoljno, dok samo oko 20 odsto bude primljeno na najvišem državnom nivou.

Sve ovo, manje-više, ukazuje na ozbiljnu krizu u srpskoj diplomatiji koju godinama unad potresaju razni skandali i propusti. Ilustracije radi, Srbija dugo nije imala ambasadore u najvećim silama na svetu: SAD, Nemačkoj, Kini... To je nekadašnji šef diplomatije Ivan Mrkić pravdao time da nema adekvatnih kadrova za ove pozicije.

Takođe, ambasadorska mesta zapala su ljudima koji se diplomatijom profesionalno nisu nikada bavili, ali su imali veze sa, na primer, kabinetom bivšeg predsednika Tomislava Nikolića.

Da srpska diplomatija ne mari za kvalitet, svedoči i to što su uhlebljenje u Ministarstvu spoljnih poslova u proteklih nekoliko godina umesto ozbiljnih kadrova pronašle studentkinje privatnih fakulteta, starlete, glumice, poznanice i prijateljice ljudi koji vode ili su vodili srpsku diplomatiju.

Pročitajte OVDE kako nam to Brajan Hojt Ji opet deli lekcije?

Izvor: Blic