Pravda

Piše: Dušan Proroković I tako se kompromitovao. Tokom trajanja njegovog prvog mandata, često su se po evropskim zemljama mogli sresti američki turisti sa majicama iz predsedničke kampanje i sloganima "Promene" i "Da, možemo". Promena na čelu tadašnje jedine svetske supersile jeste bila ogromna. Iako Amerikanci vole da drže lekcije drugima o ljudskim pravima i slobodama, do pre svega pola veka je u mnogim državama SAD i dalje bilo rasizma. Rasna segregacija postoji i danas, bez obzira na to što mediji ulepšavaju sliku. U vrlo popularnoj i često citiranoj studiji Daglasa Mejsija i Nensi Denton iz 1988. godine se navodi klasifikacija o 20 oblika i pet grupa postojeće segregacije. Pred zakonom su crnci jednaki sa belcima, ali u praksi to često izgleda drugačije. Izbor Obame, gledano iz tog konteksta, jeste bio istorijskog karaktera. To se osetilo i u samim SAD. Posle svih gafova DŽordža Buša mlađeg i bujanja antiamerikanizma u celom svetu, građani ove zemlje ponovo su bili ponosni na svog predsednika. Zbog toga Obama je relativno lako pobedio i na izborima 2012. godine. Međutim, pred istorijskim sudom, kada bude razmatran učinak prvog crnca na čelu SAD, boja kože neće imati nikakvu važnost. Tu će se isključivo analizirati njegove odluke i posledice tih odluka. Na unutrašnjem planu, posle Obame američko društvo ostalo je podeljeno i posvađano. Još od vremena Niksona to nije bilo ovako izraženo. Kriza je duboka i sveobuhvatna. Na spoljnom planu, posledice Obamine politike po međunarodnu bezbednost su još gore. Istina, juna 2009. američki predsednik je održao nadahnut govor u Kairu, obećavajući "resetovanje" odnosa sa muslimanskim zemljama. Nedugo zatim i "resetovanje" odnosa sa Rusijom. Ipak, sve je ostalo na velikim rečima i sasvim suprotnim delovanjem. Ubrzo je organizovano "arapsko proleće", usledili su nemiri na celom Bliskom istoku, Egipat i Tunis su se našli na početku građanskog rata, a u Libiji je do njega i došlo, i taj rat i dalje traje. Kao i u Jemenu. Vrhunac krize se dogodio u Siriji, posle čega je, posledično, započela temeljna destabilizacija Turske. O Iraku ne treba trošiti mnogo reči. U Evropi, opet posle mnogo optimističnih najava o uspostavljanju novog okvira za širenje transatlantskog partnerstva, dugoročni legat Obamine politike ostaju eskalacije dve krize. Prve, migrantske, koja nastaje kao posledica destabilizacije Bliskog istoka i druge ukrajinske, koju je Vašington proizveo kako bi geopolitički izolovao Rusiju. Zbog toga još od završetka Hladnog rata nikada nisu bili gori odnosi ključnih evropskih zemalja sa Moskvom, mada do sada niko nije racionalno objasnio zašto to treba Briselu i kakve koristi Evropa ima od svega. Posmatrano iz tog ugla, Obamina politika je bila gora i od Bušove, pošto su otvorena mnoga krizna žarišta kojima se nije moglo, znalo ili umelo upravljati. Posledice su očigledne. Postavlja se pitanje i da li je Obama mogao drugačije, pošto je njegov potpredsednik bio DŽozef Bajden, a državni sekretar Hilari Klinton. Kakve promene u spoljnoj politici su mogle da se izvedu sa takvim ljudima? Nikakve. On je dosta toga najavljivao, ali gotovo da ništa od toga u praksi nije ispunio. Nastavio je da se kreće po starim šinama, postavljenim još za mandata Bila Klintona. Zbog svega, najverovatnije će u američkoj istoriji ostati zabeležen kao jedan od najgorih posleratnih predsednika. Posle njega, Donald Tramp će moći samo da bude "stečajni upravnik". Što se svetske istorije tiče, ona će ga pamtiti kao slabog predsednika. Političara koji je izabrao loša sredstva i katastrofalno anticipirao dešavanja u međunarodnoj areni. Za vreme njegovog mandata su SAD prestale da budu jedina supersila. Vratile su se u status velike sile, iz kojeg će mnogo teže braniti svoje interese. Izvor: Večernje novosti