Piše: Leonid Savin
Američki Nacionalni obaveštajni savet predlaže tri mogućnosti za razvoj ove situacije: dve negativne i jednu pozitivnu:
Scenario raspada nije preterano moguć, jer bi doveo do veoma visokih međunarodnih rizika. Prema ovom scenariju, domaće firme i domaćinstva bi odgovorili neizbežnom promenom valute - tako što bi iz domaćih finansijskih institucija ubrzano povlačili depozite u eurima. Nakon zaraze u drugim državama članicama i ekonomske štete u ključnim zemljama, evro će biti prva žrtva. EU kao institucija bi verovatno bila kolateralna šteta, jer bi jedinstveno tržište i sloboda kretanja širom Evrope bili ugroženi povratkom glavnih gradova i graničnih kontrola. Prema takvom scenariju, teška ekonomska pomeranja i politički lomovi bi doveli do raspada civilnog društva. Ako bi raspad bio iznenadan i neočekivan, bilo bi vrlo verovatno da se pokrene globalna recesija ili druga Velika depresija.
Prema scenariju polaganog raspada, Evropa bi uspela da izbegne najgore apsekte trenutne krize, ali ne bi uspela da preduzme neophodne strukturne reforme. Kako članice već godinama podnose nizak ekonomski rast, one se drže zajedno, kako bi se izbegli veliki politički i ekonomski poremećaji. Institucije EU se održavaju, ali je javno nezadovoljstvo i dalje veliko. Evro opstaje, ali ne postaje konkurent dolaru ili juanu. S obzirom na godine niskog ekonomskog rasta, međunarodno prisustvo Evrope je umanjeno; države ponovo pokreću svoje nacionalne spoljne politike.
Naš treći scenario, Renesansa, zasnovan je na poznatom obrascu krize i obnove, koji je Evropa doživela mnogo puta u prošlosti. Nakon buljenja u provaliju, većina evropskih lidera se dogovara oko "federalnog skoka". Javnost podržava takav korak, imajući u vidu najskorije rizike koje donosi održavanje statusa kvo. Evropa koja je više federalna, može početi samo sa grupom ključnih zemalja evrozone, uz neke koje bi izabrale da ne učestvuju i neke druge koje bi usvojile politiku “da sačekamo, pa da vidimo”. Vremenom bi, bez obzira na postojanje Evrope na više koloseka, i dalje postojalo zajedničko tržište, a bili bi dogovoreni bolje ujedinjena spoljna i bezbednosna politika na osnovu poboljšanih tekovina evropske demokratije. Pojavilo bi se više nijansi Evrope i pojačala bi se uloga Evrope, kao i multilateralnih institucija na svetskoj sceni.
Ilarija Maseli, viši ekonomista organizacije Evropa za konferencijskim stolom (nezavisna poslovno istraživačka organizacija), predlaže četiri moguća scenarija za Evropsku uniju.
Nastavak stagnacije. Kombinacija neadekvatnih reformi i niskog globalnog rasta će produžiti trnutno stanje. Ovakav scenario bi doveo do bogaćenja firmi koje se usmeravaju na domaću tražnju, a većina nedostajućeg rasta dolazi od potrošača, Evropljana. Investicije iz privatnog sektora su pod sumnjom, zbog suočavanja sa brlo nestabilnom poslovnom politikom, dok javne finansije stagniraju iz straha od odlučnog napuštanja mera štednje.
Reset. Kombinacija reforme i rezultata većeg globalnog rasta kroz reset. viših globalnih rezultata rasta u Reset. Vlade obnavljaju svoju posvećenost za buduća ulaganja i uklanjanje trgovinskih prepreka, pod okriljem EU. Oni, takođe, ponovo posvećuju pažnju nejednakosti prihoda i bogatstva, unutar i između država. Globalni rast daje vetar u leđa i pomaže finansiranje ovih napora, zajedno sa odlukom da se okončaju mere štednje i poveća vladina potrošnja preko jedinstvenog većeg budžeta. Rastu doprinosi mnogo različitih izvora i faktora, te svi poslovni sektori osećaju dobrobit u ovakvom okruženju. Život je lep, ali ne baš svuda. Takav scenario, takođe, zahteva podskup od 27 država koje se kreću ka političkoj uniji.
Po tankom konopcu. Kombinacija institucionalnih reformi na evropskom nivou i nizak globalni rast vodi ka velikoj neizvesnosti. Odluka o reformi dolazi kao odgovor na pristiske širom kontinenta, uključujući i Bregzit. Kao ishod, države članice i EU hodaju po tankom konopcu između upravljanja predviđenim očekivanjima i stvaranja dovoljnog rasta. Potrebno je vreme da bi se preko reformi došlo do nekog rezultata, ali u međuvremenu rast proizvodnje bi mogao da se uspori. Zbog male tražnje od spolja, vladina potrošnja igra suštinsku ulogu u jačanju ekonomije. U tom smislu, ovakav scenario najviše podržava poslove koji isporučuju vladine usluge.
Prazne priče (verbalna obećanja, bez ikakvog delovanja). Javno, zemlje deklarativno zastupaju evropske integracije, ali u stvarnosti nalaze svoje izvore rasta izvan Unije. U takvom okruženju, uspešni poslovi sastoje se uglavnom od izvoznika iz kontinentalne Evrope – njihovi zaposleni, dobavljači i akcionari su isti. U kombinaciji sa neadekvatnom reformom, postojanje jedinstvenog tržišta je od koristi samo nekim zemljama, dok u drugima prihodi stagniraju; ovo samo još više prelama Evropu.
Ako se situacija posmatra objektivno, onda oba pozitivna scenarija, Renesansa (američka verzija) i Reset (verzija EU) izgledaju teško ostvarivi. Političke institucije EU su prepune kontroverzi. Birokratija ne može da se izbori sa trenutnim izazovima, a uticaj spoljnih sila (na primer, situacija u Rumuniji) mogao bi i dalje da igra ključnu ulogu. Primećeno je u zahlađenje odnosa Sjedinjenih država i Nemačke, čak i na verbalnom planu, a kolaps Trans-pacifičkog partnerstva samo pogoršava trenutnu situaciju.
Koja su ruska očekivanja i kakva je moguća prognoza budućnosti Evrope? Ironično jeste, ali Rusija je zainteresovana za ujedinjenu i stabilnu Evropu. Ali, postoji jedan uslov. Evropa mora biti nezavisni igrač, koji je, doduše kolektivni. Do sada, Brisel je bio jedan od Vašingtonovih piona na šahovskoj tabli Evroazije. Sankcije protiv Rusije, projekat Istočnog partnerstva, NATO operacija Atlanska odlučnost - sve ove kombinacije nisu autentične evropske odluke. Čak, uzimajući u obzir moguće poboljšanje rusko-američkih odnosa, neka vrsta revizije evroatlanskih integracija je neophodna za pouzdan odnos između Moskve i Brisela. U idealnom slučaju, trebalo bi da ih zamene evroazijske integracije.
Ali Rusija treba da se pripremi za mogući scenario kolapsa EU. Onda treba pojačati bilateralne odnose sa ključnim državama u regionu, mada to ne znači da takva postavka treba da bude na štetu drugih strana. Pre uvođenja sankcija, prednost u trgovinskim odnosima (uvoz-izvoz) između Rusije i EU, imale su Nemačka, Holandija i Italija. Novi uslovi ovog vremena (prema Fernandu Brodelu) mogu da promene odnos snaga i prednosti.
Pored toga, demografska osnova EU se promenila. Malo je verovatno da će se problemi sa izbeglicama i migrantima rešiti u bliskoj budućnosti. Dok u EU postoje neka liberalna ostrva, Afrikanci i Azijati će nastaviti da prodiru na Evropsko poluostrvo i da stvaraju svoja geta i etničke enklave. A to će, sa druge strane, uticati, na društvene i ekonomske politike u nekoliko zemalja. Kako je pokazalo iskustvo, asimilacija na osnovu multikulturalizma nije održiva. Međutim, rukovodstvo EU nije spremno da preuzme bilo kakve radikalne mere zbog prirode političke kulture EU. Da li bi to bio razlog za dolazak kontra-elita na vlast u EU? To je, u najmanju ruku, trend. Ovaj scenario je sasvim moguć putem demokratske procedure. Izvor: katehon.com
