Piše: Ivan Ristić EU je prešla put od projekta koji je trebalo da osigura mir kroz prilagođenu platformu u kojoj „Britance treba držati unutra, Nemce dole, a Ruse napolju“, do kompleksne političke zajednice država na više nivoa prožimanja. Ona se trenutno nalazi u najvećoj egzistencijalnoj krizi u svojoj istoriji, na koju nije moguće dati jednostavan odgovor. EU je tvorevina sui generis na prelazu između međunarodne organzacije i nadnacionalne zajednice, pa samim tim nema unapred definisanih rešenja iz uporedne prakse za probleme koji nastaju u njenom funkcionisanju.

Ozbiljni problemi po evropske integrativne procese nastaju u momentu kada su elite političku tvorevinu nakalemile na do tada dobre rezultate ekonomske integracije. Dramatičan pad poverenja u institucionalne mehanizme EU poklapa se sa početkom jugoslovenske krize. Pokazatelj infantilnosti njene spoljne politike na prvom testu nepovratno je poljuljao poverenje u sposobnost EU kao političkog subjekta koji je u stanju da kreira događaje, makar u neposrednom okruženju. Paralelno sa uvećanjem dinamike integrativnih procesa, stvarao se i demokratski deficit izražen kroz povećanu moć evropske egzekutive u odnosu na nacionalne parlamente, slab uticaj Evropskog parlamenta, neizbornost Evropske komisije, netransparentnost, udaljenost institucija od građana itd. Pored toga, u samom začetku nije dat odgovor na ključna pitanja – kako osloboditi nemački potencijal bez nemačke hegemonije, kako nivelisati prirodne razlike nastale u proširenjima i na koji način sprečiti da ekspanzija industrijskog jezgra EU ne poprimi geoekonomski karakter. EU se prvi put suočava sa višedimenzionalnim izazovima iz političke, ekonomske i identitetske sfere, a njenu budućnost determiniše nekoliko grupa faktora – Bregzit, pronalaženje modaliteta daljeg funkcionisanja, energetska bezbednost, kao i temeljna promena spoljnopolitičke doktrine.

Ambivalentan odnos Velike Britanije prema evrointegrativnom procesu postoji od samih začetaka evropske federalističke ideje. Imperijalno nasleđe, Atlantik kao srž anglosaksonske civilizacije, specifičnosti političkog sistema, kao i njeni spoljnopolitički prioriteti različiti od ostatka Evrope učinili su da nekadašnja imperijalna sila bude tradicionalno evropragmatična i uvek u službi sopstvenih nacionalnih interesa. Nepostojanje jasno definisane procedure istupanja iz EU nameće set pitanja na koja još uvek ne postoje odgovori. Među najvažnijima su sama metodologija istupanja, očuvanje srži britanskog interesa u procesu, ali i pitanja iz domena međunarodnog prava, poput regulisanja irskog pitanja u kontekstu postignutog mirovnog sporazuma 1998. godine.

Disproporcija zainteresovanosti Velike Britanije za pristup jedinstvenom tržištu, posebno u oblasti usluga, u odnosu na njenu (ne)spremnost da popusti kada su u pitanju političke stvari diktiraće čitav proces predstojećih mukotrpnih pregovora o istupanju, i verovatno drugu najveću ekomomiju EU opredeliti u smeru „mekog izlaska“. Takođe, eksterni efekti poput nepovratno narušenog evropskog jedinstva, Pandorine kutije koja je ovim potezom bez presedana otvorena, kao i pratećim ekonomskim nuspojavama, u velikoj meri će odrediti dalju sudbinu EU u celini.

Bolno otrežnjenje za evropske elite na izborima i referendumima u važnim državama članicama ukazalo je na činjenicu da definisane zajedničke politike, brzina i dubina integracija ne odgovaraju svima. Iako je jasno da modeli poput „Evrope u više brzina” i “Evrope a la carte” nisu do kraja kompatibilni sa izvornom idejom jedinstvenog tržišta baziranog na Evropi ravnopravnih, čini se da je to jedino moguće rešenje koje će sprečiti trajnu dezintegraciju. Diferencirana integracija će ostati ključni i jedini moguć princip iako je jasno je da dosadašnja fleksibilnost nije bila dovoljna kako bi očuvala manevarski prostor država članica u kome bi se one osećale komotno. NJeno odražavanje kroz modalitete kao što su Šengenski sistem, evrozona ili Povelja o osnovnim pravima pokazuje koje sfere delovanja države članice percipiraju kao najvažnije. Jedinstveno tržište će opstati u svom punom kapacitetu, jer je interes transnacionalnih korporacija i industrijskog jezgra EU presudan u tom domenu. Velika Britanija će, uprkos odluci o istupanju, svakako tražiti rešenje kako bi joj i dalje bio omogućen pristup jedinstvenom tržištu, posebno u oblasti usluga.

Neizvesna budućnost

Očuvanje transatlantske bezbednosne arhitekture na evropskom kontinentu je u istorijskoj perspektivi gotovo uvek značilo žrtvovanje vitalnih interesa EU. Evropa je od Drugog svetskog rata pod američkim geostrateškim kišobranom. Saradnja u oblasti spoljne politike od Luksemburškog izveštaja do Zajedničke spoljne i bezbednosne politike predstavlja samo produženu ruku bezbednosnih interesa Vašingtona i daje samo izvesnu dozu autonomije spoljnopolitičkim nastojanjima Brisela. „Hladnoratovska alijansa nije samo nastavila da igra svoju dotadašnju ulogu već je proširila i dodatno se približila objektu interesa”. U skladu s tim se postavila nova ruska spoljnopolitička strategija, koji novonastali vakuum vešto teži da okrene u sopstvenu korist. Osnovna uloga spoljne politike EU, definisana osnivačkim ugovorom, je „da potvrđuje svoj identitet na međunarodnoj sceni, posebno vođenjem zajedničke spoljne i bezbednosne politike, što obuhvata postepeno stvaranje zajedničke odbrambene politike, koja može dovesti do zajedničke odbrane“. Prepuštanje intervencionističke uloge SAD u jugoslovenskim ratovima i krah Normandijskog formata pregovora o ukrajinskoj krizi pokazuju da uspostavlanje autonomne i konsolidovane spoljne politike nije postignuto i da je potrebno graditi novu bezbednosnu arhitekturu koja bi bila kadra da odgovori na sve izazove. Treći faktor koji će odrediti pravac kretanja EU će biti njena energetska strategija. Energija se mora platiti novcem ili “političkim kapitalom”. Gasprom, kao najveći svetski proizvođač „plavog goriva”, simultano igra sa spoljnom politikom Kremlja, a od EU Vašington zahteva eksplicitno uzdržavanje od bilo kakvih vrsta energetskih aranžmana sa Moskvom. Međutim, „prelazak sa tranzitnih na direktne gasovode”, definitivno stavljanje ad acta gasovoda Nabuko kao i preorijentacija Rusije na ubrzano rastuća dalekoistočna tržišta, na dugi rok će Evropu potisnuti u drugi plan kada je izvozni potencijal u pitanju. Sprečavanje učešća Gasproma u trećim zemljama u oblasti ekstrakcije, transporta i plasmana ugljovodonika u okviru „strategije globalnog prisustva“ EU udaljava od njenih vitalnih energetskih interesa, kroz samoodbranu umesto preko potrebne saradnje u obostranom interesu. Budućnost EU će zavisiti od ishoda političkog procesa unutar Velike Britanije u pogledu istupanja, ali i novih tendencija na globalnoj geostrateškoj pozornici. U toku je proces urušavanja starog poretka i postepenog rađanja novog, u kome će ujedinjena Evropa procesom inkorporiranja u njega i potragom za sopstvenim interesima igrati presudnu ulogu. EU očekuje suočavanje sa dva izbora – između demokratizacije i dezintegracije, kao i izbora između realizacije sopstvenih interesa i geopolitičkih interesa SAD. U zavisnosti od odgovora na ova pitanja koje lideri evropskih država budu pružili, moći će da se pouzdano nazre i njena budućnost. Izvor: Pravda