Pravda

Piše: Aleksandar Pavić I još da im oni čiju su zemlji porušili budu zahvalni na tome: „O, da, mi smo vam toliko zahvalni što ste nas izranjavali po celom telu a sad nam delite flastere. I, naravno, posle ćemo kupovati flastere samo od vas. I zatvorićemo sopstvenu proizvodnju flastera, a vaši proizvođači flastera će našim radnicima koji su otpušteni jer su naše fabrike flastera u međuvremenu zatvorene povremeno deliti humanitarnu pomoć iz svojih viškova. I to će uvek prenositi svi naši mediji, ističući vašu velikodušnost i nesebičnost, a mi ćemo i tad izraziti našu zahvalnost. I na kraju ćemo vam dići spomenik zahvalnosti u ime našeg večnog prijateljstva. O svom trošku, naravno.“ Očigledno da je belgijski novinar koji je nedavno – tačnije 7. februara – gurnuo mikrofon pod nos sirijskog predsednika Bašara el Asada očekivao takav ili sličan odgovor. I, ako je ikad radio u postpetooktobarskoj Srbiji – s punim pravom. No, sirijski predsednik ga je malčice razočarao. I njega i njegovu javnost. Možda je i on pažljivo prostudirao ponašanje srpskih „demokrata“, i shvatio da treba da postupi upravo suprotno ako želi da očuva i dostojanstvo i samopoštovanje i slobodu. Vredi preneti celu tu zanimljivu i poučnu razmenu: - Belgijski novinar (BN): „Belgijska vlada daje svoj doprinos u borbi protiv Daeša. Šest F-16 borbenih aviona učestvuje u borbi protiv Daeša. Da li ste zahvalni belgijskoj vladi za taj doprinos?“ – Asad: „Dozvolite mi da budem iskren sa vama: kada govorite o doprinosu operacijama protiv ISIS-a – zapravo nije bilo nikakve operacije protiv ISIS-a. To je bila kozmetička operacija. Ako želite da razgovaramo o američkom savezu protiv ISIS-a, to je bio samo jedan iluzoran savez, s obzirom da se ISIS širio tokom te operacije. U isto vreme, ta operacija je bila jedna nelegalna operacija, jer se odvijala bez konsultacija sa ili dozvole od sirijske vlade, koja je legitimna vlada. I to je bilo kršenje našeg suvereniteta. Treće, oni nisu sprečili ubistvo niti jednog sirijskog građanina od strane ISIS-a. I za šta bi onda mi trebalo da budemo zahvalni? Iskreno rečeno – ne.“ – BN: „Da li mislite da bi Evropska unija, pa čak i NATO, mogli da imaju ulogu u obnovi zemlje, u obnovi Sirije?“ – Asad: Ne možete da obavljate tu ulogu dok u isto vreme uništavate Siriju, jer EU od početka podržava teroriste u Siriji, pod raznim maskama: kao „humanitarce“, „umerenjake“, i tako dalje. Zapravo, podržava al-Nusru i ISIS od samog početka, ekstremiste od samog početka. Dakle, ne možemo u isto vreme da rušimo i da gradimo. Prvo bi morali da zauzmu vrlo jasnu poziciju po pitanju suvereniteta Sirije, da prestanu da podržavaju teroriste. Tada bi, ponavljam bi, sirijska vlada prihvatila ulogu tih zemalja u tom smislu. U isto vreme, kad biste bilo kom Sirijcu postavili isto pitanje, on bi rekao ne, ne prihvatamo te zemlje koje su podržale ljude koji su uništili našu zemlju, ne želimo ih ovde. To je ono što mislim.“ – BN: „Mislite li da bi Belgija mogla da igra ulogu u Siriji?“ – Asad: „Dozvolite mi da govorim o evropskoj političkoj poziciji uopšte. Mnogi u ovom regionu smatraju da Evropljani politički uopšte ne postoje. Da oni samo prate svog gazdu, a to je Amerika. Dakle, pitanje treba da se odnosi na Ameriku, a Evropljani će pratiti i sprovesti ono što Amerikanci žele. Oni ne postoje kao nezavisna država, a Belgija je deo EU.“ – BN: „Upravo ste primili u posetu belgijsku parlamentarnu delegaciju na čelu sa g. Devinterom i g. Karkačijem. Da li njih smatrate prijateljima?“ – Asad: „Najvažnija stvar što se tiče takvih poseta nije prijateljstvo. Kao političar, ne dolazite u Siriju da biste posetili svog prijatelja, nego da vidite šta se dešava.“ – BN: „Da li ih vidite kao političke saveznike?“ – Asad: „Ne, jer… Oni uopšte nisu moji prijatelji, ne dolaze oni ovde iz tog razloga. Oni su ovde da bi videli šta se dešava. Oni su saveznici naroda Belgije. Oni su došli ovde zato što je vlada, belgijska vlada, kao i mnoge druge evropske vlade, danas slepa, oni nemaju nikakav odnos sa ovom zemljom na bilo kom nivou, ne mogu da vide šta se dešava, oni ne mogu da igraju nikakvu ulogu. I zato su sad jedine oči koje možete da imate delegacije koje dolaze iz vaše zemlje, i ovo je jedna od njih, ovo je jedno od očiju koje bi vaša vlada mogla da ima, i možete da imate mnoge druge oči i delegacije koje bi dolazile u Siriju. Dakle, oni nisu moji saveznici, oni ne dolaze ovde zbog mene, oni ovde dolaze da bi videli situaciju, a ja sam jedan od igrača u sirijskom sukobu, prirodno je da se sastanu sa mnom da bi čuli moj stav.“ Treba li porediti ovu demonstraciju ljudskog i državničkog dostojanstva sa reptilskom servilnošću naših postpetooktobarskih vlasti i njihovih uslužnih medija? Koliko puta smo čuli da su nam u posetu došli „prijatelji“ koji su nas zapravo bombardovali, satanizovali, klevetali, dehumanizovali, pljačkali, koji su podržavali – a i dalje podržavaju – teroriste koji su se borili i bore se protiv nas… Koliko puta je nesrazmerna važnost data predstavnicima političkih patuljaka koji su nam drčno ispostavljali nekakve uslove u ime svojih pravih gospodara? Koliko puta je slavljena „pomoć“ – umesto da se traži naknada štete – od onih koji su nam razrušili i zatrovali zemlju, poubijali ljude i koji, i dan-danas, rade i dan i noć da nam je otmu, i teritorijalno i ekonomski? Koliko puta je rečeno – mi smo mali, beznačajni okruženi neprijateljima, moramo da pognemo glavu i ćutimo, i prihvatamo mrvice koje padaju sa stola onih koji su gradili bogatstvo na našoj i drugim nesrećama. Asad je tek poslednji primer da tako uopšte ne mora da bude. Pritisnut od zapadno sponzorisanih terorista, prihvatio je pruženu rusku ruku pomoći, muški prihvatio rat do poraza protivnika. I sad mu ne pada napamet da tu mukotrpno stečenu slobodu prokocka tako što će se dodvoravati dojučerašnjim agresorima samo zato što imaju neki novac, neku moć, neki uticaj. I, očigledno se ne nada da će, amnestirajući ih u ime naroda, ubrati i po koju provizijicu od njih, sa pokrićem „velikodušnog“ stava – šta je bilo, bilo je, da mi lepo vidimo od čega će da se živi. Uostalom, šta je to Srbiji donela poniznost petooktobarskih dođoša? Šta joj je donela njihova „miloševska“ politika. Da smo se od samog početka kao država postavili kao Asad, sigurno ne bi prošli gore. A zadržali bismo ono što se lako gubi a teško ponovo stiče – obraz, kičmu, dostojanstvo.  Ništa nam drugo ne preostaje nego da iste vratimo. A Asadu svaka čast, makar na intervjuu.