Pretnja je veoma realna, posebno nekon što je Iran testirao balističku raketu 29. januara – navodno kršenje rezolucije Saveta bezbednosti UN-a. Razmena neprijateljskih izjava između Vašingtona i Teherana se odvija u kontekstu američkog upozorenja i vojne vežbe održane od strane Irana u Zalivu.
Savetnik za nacionalnu bezbednost, Majkl Flin, je rekao da SAD “zvanično obaveštavaju Iran“ da osuđuju testiranje kao “provokativno“ kršenje rezolucije Saveta bezbednosti UN-a. 3. februara je Trampova administracija usvojila nove sankcije za Teheran, kako bi isprovocirali Iran da pokrene vežbe velikih razmera.
Teheran poriče da je testiranje bilo prekršaj. Oni kažu da raketa nije bila dizajnirana da bude nuklearna. Rezolucija 2231 (2015) kaže da je Iran “pozvan“ da se uzdrži od raketnih testiranja, ali nije zabranjeno da ih sprovede.
Ministarstvo odbrane SAD-a razmatra da pojača patrole a možda čak i vazdušne napade u Jemenu, sa ciljem da iransko oružje ne stigne do Huta.
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je napisao na Tviteru da će razgovarati o obnovi sankcija protiv Irana sa američkim predsednikom kada poseti Belu kuću 15. februara. “Nemoguće je da iranska agresija ostane bez odgovora“, rekao je Netanijahu, dodajući da on ima načine da “poništi“ iranski nuklearni sporazum. Takođe, s druge strane je Tereza Mej, britanska premijerka. U nedavnom govoru se osvrnula na “maligni uticaj“ koji vrši Iran. Kao i Tramp, Mejova je ponudila neuobičajeno snažnu podršku Izraelu u njegovoj situaciji sa Iranom.
Postoji mnogo neodređenih izjava i procurelih priča o tome šta bi vojna akcija na kraju mogla zahtevati. Niko ne zna sa sigurnošću, ali moguće su neke prognoze u opštim crtama.
SAD će početi operaciju sa morskim krstarećim raketama i vazdušnim napadima sa najmanje dva nosača aviona i strateških bombardera da obore ključnu industrijsku i vojnu infrastrukturu. Kada ispuni ovu misiju, fokusiraće se na sisteme oružja i koncentraciju snaga. Vazdušna kampanja će biti podržana aktivnostima i napadima dronova koje će sprovesti snage za specijalne operacije (SOF).
Biće potrebne eskadrile aviona, SOF timova, presretačkih raketa i kompletnih Mornaričkih napadačkih grupa nosača aviona uz podršku dronova, opreme za nadzor, aviona tankera i logističke podrške.
Da bi sprovele ovu misiju, SAD će morati da koriste B-2 bombardere, noseći 13.500 kg teške GBU-57 MOP bombe (Bombe za razbijanje bunkera – MOP (Massive Ordnance Penetrators, koje se koriste za napade na nuklearne lokacije, nisu standof oružje), sposobne da prodru kroz kamen i armirani beton da unište neprijateljski bunker, tunel i druge instalacije duboko pod zemljom.
Američki avioni će morati na probiju iranski vazdušni prostor kako bi ih dostavili do ugroženih ciljeva iranske vazdušne odbrane, posebno ruskih S-300 sistema protivvazdušne odbrane, koji su nedavno dostavljeni Iranu, nakon što su ukinute međunarodne sankcije. Može se pretpostaviti da je Iran instalirao zemlja-vazduh odbrambene sisteme kako bi zaštitili svoju nuklearnu infrastrukturu. Mnogo toga će zavisiti od stručnosti osoblja koje radi na tom sistemu.
Americi će biti potrebno da uništi iransku vazdušnu odbranu, pre nego što udari na objekte koji se odnose na nuklearni program. Pored napadanja Irana sa krstarećim raketama, američka mornarica će se fokusirati da zadrži Ormuski prolaz otvorenim. “X-band” radarske stanice u Kataru će za samo četiri minuta uočiti iranske rakete sposobne za napade na ratne brodove.
One će biti suzbijene “Patriot” i “Terminal PVO” presretačima za velike nadmorske visine (THAAD) u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i Ujednjenim Arapskim Emiratima, uz krstarice i razarače Američke mornarice, opremljene “Aegis” odbrambenim raketnim sistemima.
SAD će morati da uništi što je više moguće raketnih lansera kako bi zaštitila svoju imovinu, kao i savezničke države u Persijskom (Arapskom) zalivu. Američkim kompnenim snagama su potrebni saveznici kako bi kontrolisali Irak i Avganistan. Da li će SAD okupirati Iran, zemlju sa populacijom od preko 60 miliona sa planinskim i/ili nepristupačni terenom? U teoriji, ona to može uraditi, ali mora li? Okupacija Irana bi zahtevala posvećenost resursa i osoblja veću nego što je Amerika potrošila tokom proteklih 10 godina u ratovima u Iraku i Avganistanu zajedno.
SAD će pobediti Iran, ali nenamerne posledice će imati povratni efekat da destabilizuje region za dugi niz godina. Izbeglička kriza bi se pogoršala.
Teroristička grupa “Islamska država” će svakako iskoristiti priliku da učvrsti svoju poziciju. Napad bi odložio iranski nuklearni program za nekoliko godina, ali bi pozvao na odmazdu. Ako celokupna teritorija Irana nije pod kontrolom – što je izuzetno skupa stvar za uraditi – više neće biti mogućnosti za inspekciju i verifikaciju.
Bez promene režima, napad će podstaći Iran da napravi nuklearno oružje. Ako SAD obori iransku vladu, biće uključeni u naciogenezu – nešto što nisu uspeli da urade u Iraku i Avganistanu. Troškovi će biti dovoljno veliki da načine ovu misiju neizvodljivom. Dinamika eskalacije, akcije i kontra-akcije bi mogla proizvesti ozbiljne neželjene posledice.
Kako navodi Wall Street Journal, SAD namerava da stvori razdor između Rusije i Irana. Ovaj pokušaj neće uspeti. Rusija ne može biti pritisnuta spoljnom politikom. Moskva i Teheran su angažovani u plodnoj saradnji u mnogim oblastima. Ove zemlje su saveznici u Siriji.
Rusija je zabrinuta zbog eskalacije retorike između SAD-a i Irana, i učiniće sve da smanji tenzije između te dve zemlje. Važno je napomenuti da Iran nikada nije bio povezan sa Islamskom državom. Moskva je savršeno pogodna za ulogu posrednika kako bi sprečila ono najgore. Ako varnica rasplamsa veliku vatru, Islamska država će biti najveći pobednik.
Izvor: webtribune.rs
