Pravda

Piše: Nenad Kecmanović Prava dobrodošlica, nema šta! Izetbegović, koji ju je uputio, nastavio je porukom da od tužbe neće odustati, a da je „na Nikoliću da odluči da li će doći ili neće“. S obzirom na kamenovanje Vučića u Srebrenici i činjenicu da odavno poznati vinovnici još nisu u zatvoru, bilo bi primerenije da je Bakir poručio: „Neka Tomo dođe samo ako sme!“. Možda bi zato uvodno pitanje o ne/odlasku predsednika Srbije u Sarajevo trebalo pre svega i postaviti sa stanovišta bezbednosnog rizika, ali je i sam cilj posete da se normalizuju odnosi Beograd–Sarajevo, praktično, ne manje problematičan. Višekratno ponovljene inicijative Beograda da se uspostave dobrosusedski odnosi, s jedne, i opetovane opstrukcije kojim uzvraća Sarajevo, s druge strane, već su postale rutina. Uprkos tome, premijer Vučić uporno odgovara da neće odustati, jer ne postoji alternativa izmirenju i saradnji u regionu. Naravno, to nije sporno, ali postavlja se pitanje kako normalizovati odnose s nekim ko to jednako uporno neće. Ili bar zašto neće, da bi se eventualno otklonile konkretne prepreke. Ali nazovimo stvari pravim imenom! Ne radi se o normalizaciji odnosa sa BiH, nego samo sa Bošnjacima koji su ispotpolovična manjina u BiH na frtalj ukupne teritorije BiH. Smešno je, naime, i govoriti o normalizaciji odnosa Srbije sa Srpskom, koja predstavlja bezmalo pola BiH. Hercegovački Hrvati na pola Federacije u posleratnom periodu nisu bili smetnja normalizaciji odnosa BiH sa Srbijom. Dakle, može se govoriti samo o normalizaciji odnosa Srbije sa pet kantona s bošnjačkom većinom. Šta se događa na toj liniji komunikacije? Nekrofilnim uvećavanjem broja žrtava bošnjačka politika sistematski održava tenziju. Bošnjački politički i verski zvaničnici i dalje operišu sa 300.000 pobijenih muslimana već početkom rata, sa 8.300 nastradalih u Srebrenici i sl. uprkos zvanično utvrđenog višestruko manjeg broja žrtava. Oni takođe ne priznaju univerzalno prihvaćeno načelo individualne krivice za masovne zločine i traže kolektivnu odgovornost srpskog naroda. Haške presude svim najvišim rukovodiocima RS nisu proizvele efekat katarze, kako su prognozirali mirovnjački eksperti. Štaviše, Bošnjake je to samo podstaklo da dižu cenu normalizacije odnosa. Neće, međutim, da tuže Srpsku, koja im je glavna meta, jer bi time i sami potvrdili da rat 1992–1995. u BiH nije bio agresija nego građanski rat na versko-nacionalnoj osnovi u kome su muslimani, Srbi i Hrvati ratovali svi protiv svakog (muslimani i međusobno), i uzajamno činili zločine. Zato je dežurni krivac za agresiju i genocid postala Srbija. A kako se tužba pred Međunarodnim sudom pravde izjalovila, došli su na ideju, naravno ne bez spoljnih konsultacija, da Srbiju ucenjuju. Prihvatiće normalizaciju koja je Srbiji neophodna za otvaranje novih poglavlja, ali pod uslovom da disciplinuje Srpsku. Odustajanje RS od referenduma o pravosuđu na Vučićevu sugestiju Dodiku da „još razmisli“, ojačala je fiks-ideju Bošnjaka i zapadnjaka da RS funkcioniše „na daljinski” iz Beograda. Činjenica da je referendum o Danu Republike održan suprotno stavu Beograda, srušio je takve iluzije i Sarajeva i Brisela. A Vučića rasteretila od pritisaka da preuzme breme odgovornosti i za prekodrinske sunarodnike. Izetbegoviću ne ide ni na drugim relacijama. Erdogan je obustavio izlive brige za Bošnjake. Tramp insistira na borbi protiv islamskog terorizma. Hrvati u BiH okrenuli su se protiv Bošnjaka. U vremenskoj iznudici Bakir je ponovio provereno loš potez – tužba protiv Srbije, i zaradio kritike čak i Dragana Čovića i DŽonatana Mura. A u RS je proizveo jedinstvo vlasti i opozicije u solidarnosti prema „matici“. Vučić je odgovorio da tužba neće doprineti poboljšanju odnosa i najavio izgradnju novih putnih pravaca koji će povezati Srbiju i Bošnjake. Korisno jeste, a da li će poboljšati odnose? Neće, ali neće ni bilo šta samo sa ove strane. Suština bošnjačke opstrukcije svake dobrosusedske inicijative Beograda je u tome što u Sarajevu smatraju da bi normalizacija odnosa bacila u vodu kapital „velike i nevine žrtve srpske agresije i genocida“. Na tome se već dve decenije zasniva njihova nacionalna strategija i međunarodna podrška. Kada je u svoje vreme Sulejman Tihić upozorio da se „budućnost bošnjačkog naroda ne može graditi na ideologiji žrtve“, snašao ga je medijski linč. Ako EU ceni napore jedne strane bez obzira na opstrukciju druge, Srbija je već dovoljno učinila. Ako pak EU normalizaciju vidi kao zalaganje samo srpske strane, onda se treba manuti ćorava posla. Ono što Izetbegović nikada neće otvoreno reći, rekao je, onomad na džumi, imam najveće sarajevske džamije – Muderis: „Nema pomirenja sa Srbijom narednih 100 godina“. A Muderis nije samo hodža, nego i pukovnik i „zlatni ljiljan“, funkcioner SDA i poslanik. Zašto bi onda Nikolić uopšte išao kod Izetbegovića, čak i da ima garancije da će se, kako bi rekli u Sarajevu, „glave nanosati“? Ne bi li to bilo i samoponižavanje Srbije? Izvor: Politika