Piše: Željko Cvijanović1. Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić bi neko vreme trebalo da ćute o stabilnosti Srbije. To je najmanje što bi mogli pošto su ove nedelje pokazali toliko dara da u isto vreme u euforiju uteraju regionalne hijene, koje svu svoju političku sreću grade na srpskim porazima; zatim da preko svake mere obraduju domaću petu kolonu i zapadne ambasadore, i da najzad izvuku dubok uzdah sreće iz celih legija ovdašnjih korisnih idiota, koje ne vide ništa loše ni u Sulejmanu, samo ako će da skloni Vučića i osuđenike nabija na prethodno sterilisan kolac. Elem, sve što narednih dana budu radili Vučić i Nikolić biće dakle stvar kontrole štete.
Možda je za tim i bilo neke političke potrebe, ali ne i mnogo smisla da Nikolić prethodnih dana bude tako brutalno pušten kroz „toplog zeca“. Ne sasvim bez razloga, SNS veruje kako će iz razlaza Nikolića i Vučića izaći neokrnjena, ali znaju i oni da ni na kakvo dobro ne sluti kad za nešto, pa makar to bilo i pljuvanje Nikolića, više entuzijazma i volje za profitom pokazuju Zorana Mihajlović, Bogoljub Karić i Nebojša Krstić, nego, recimo, Nebojša Stefanović, Nikola Selaković ili Marko Đurić. Uostalom, to je ono što, umesto o Vučiću koji integriše, podgreva priču o dva suprotstavljena Vučića: jednom nikad saniranom radikalu, i drugom, koji bi morao da raskrsti sa svim tim Tomama i ostalim nacošima, a onda, je li, i da se zahvali Rusima. Naravno, previše je u zoni uticaja oko Vučića onih koji tako misle da bi njegov raskid sa Nikolićem, čak i ako nije indukovan sa te strane, mogao da prođe i bez tog promišljanja.
2. Nije mi sasvim jasno zašto je Vučiću bilo potrebno mesto predsednika. Ako je hteo da se sa te pozicije više bavi strateškim stvarima, onda je to svakako trebalo da najavi mnogo pre utorka uveče i da prethodno zatvori svaku dilemu s Nikolićem. Istina, i sam Nikolić, ako je sebe video samo na mestu predsednika, to pitanje morao je sam da potegne mnogo pre, umesto što se vremenom zafarbavao u ćošak. Na kraju, i jedan i drugi uradili su najgore što su mogli – ušli su u sukob – upravo ono na čemu su radile hiljade novinskih strana domaćih ološ medija za poslednjih pet godina, stotine diplomatskih sastanaka za isto vreme i desetine agenturnih akcija. Naravno, niko od njih taj raskid nije želeo zbog sopstvene razonode, već zbog nekih političkih rezultata do kojih bi taj raskid vodio.
3. Otud, ako je već reč o kontroli štete, Vučić bi morao odmah da prekine svaku medijsku ofanzivu protiv Nikolića i da mu pronađe neko mesto u budućem rasporedu koje ne bi vređalo dostojanstvo bivšeg predsednika. Istovremeno, Nikolić nikako ne bi smeo da se pojavi kao Vučićev protivnik na izborima, a da i ne pomišlja na to kako bi mogao da pređe na drugu stranu. Nije tu reč ni o kakvoj silovanoj lojalnosti, već o potrebi da taj front bude zadržan u momentu kad svet počinje mnogo više da liči na naprednjake nego na njihove domaće protivnike.
Elem, ovde nije reč o kaklulaciji kako bi na izborima mogao da prođe jedan, a kako drugi (Vučić bi, po svoj prilici, razbio), već o tome da politika i matematika nisu isto, i da je mleko, dok je bilo u loncu, neku meru i imalo, ali se, prosuto, široko razlilo. Naravno, ovde nije reč o tome kakvu bi štetu mogli da pretrpe akteri u sukobu, već koliko se otvara pokotina preko koje može biti dodatno labavljena Srbija. 4. Uostalom, lako je uočiti mehanizam prema kome to ide. Kad je Nikolić rešio da uđe u sukob, vest da će izaći na izbore protiv Vučića plasirao je preko ruskog sajta Sputnjik. Ta Tomina manipulacija trebalo je da nas dovede do zaključka kako iza njegove kandidature stoje Rusi, koji se samim tim protive Vučićevoj kandidaturi. Nastavak manipulacije iz ruku onih kod kojih se našla zbog njihove gluposti preuzimaju oni kojima ona zaista treba. Čeda Jovanović, princ domaće pete kolone, odmah je potvrdio da iza Nikolićeve kandidature stoje Rusi, koji zapravo sve vreme indukuju sukob. I zato Čeda već neko vreme navija da bi Vučić morao da se sa nacionalnim (proruskim) krilom svoje stranke obračuna isto kao Milo Đukanović krajem 90-tih. Na sve to se nastavio notorni Blic, tvrdeći da će Rusi obilno finansirati Nikolićevu kampanju sa 20 miliona dolara. Naravno, iako Rusi Nikolića stavljaju u red svojih prijatelja, teško je verovati da bi svoja jaja stavili u tako tanku korpu. Oni će, naravno, podržati vladinog kandidata i, držite me za reč, nećemo čekati dugo da se oglasi neko iz Jedinstvene Rusije. Otud, ni od Nikolićeve kandidature neće biti ništa. 5. Naravno da je ta priča o Nikoliću i Rusima glupa, ali je problem što su te gluposti sami indukovali Vučić i Nikolić, što su učinili uslugu petoj koloni, koja se potrudila da njihov sukob predstavi kao sudar Zapada i Rusije u Srbiji. Ako im to pođe za rukom, valja znati da je geopolitičko izjašnjavanje stanovništva na izborima, po pravilu, uvod u duboke podele, koje je Vučićeva vlada za prethodnih pet godina dobro balansirala i držala pod kontrolom. Drugi problem je što je Srbiji svih prethodnih godina polazilo za rukom da se ne primi na provokacije iz Zagreba, Sarajeva, Prištine i Tirane. Razlaz Nikolića i Vučića jeste stvar koja se dogodila posle dugog pritiska, i to će svakako ohrabriti provokatore, uverene da, ko je pod pritiskom popustio jednom, popustiće i drugi put. 6. Zato bi, kad je reč o kontroli štete, Vučić morao da zatvori nekoliko rupa, iz kojih ova priča sa Nikolićem curi. Dakle, prvo, da postigne nekakav dogovor, što u ovom momentu ne izgleda mnogo teško. Drugo, da otkloni svaku sumnju i pruži nedvosmislene dokaze da izbacivanje Nikolića sa predsedničkih izbora neće ni na koji način pokvariti odnose sa Rusijom. I, treće, da se potrudi da naprednjačko članstvo i birači ne dožive svet poput Zorane i Bogoljuba kao pobednike nad Tomom. Rečju, poraženi i poniženi Toma nije u interesu ni Srbije ni Vučića. Ko to može da razume, taj i sebi i Srbiji može da pomogne. Izvor: Novi Standard
