Piše: Đoko Kesić Premijer Vučić, u čijim su rukama i „nož i pogača“ za sada se ne izjašnjava. Ako ih bude, neće to biti samo jedanaesti parlamentarni izbori od 1990. kada je u Srbiji obnovljen parlamentarizam, peti vanredni od 2000. i treći za poslednjih četiri godine, biće to nastavak političkog ruleta s neslućenim gravitacionim ubrzanjem.
Moram priznati da sam u ovom slučaju ispao loš prognozer. Verovao sam da se Vučić ipak neće kandidovati za predsednika Srbije, da će izabrati valjanog SNS kandidata, pa i ako izgubi, svesno će otvoriti vrata parlamentarizmu i političkoj ravnoteži koja je prvi preduslov napretka bilo koje normalne zemlje. Bio sam ubeđen da mu neće smetati „nekakvo zvocanje iz Predsedničke palate na Andrićevom vencu“, verovao sam da je shvatio važnost dijaloga i drugačijeg mišljenja, važnost deobe vlasti s narodom i biračkom voljom.
Ova odluka Aleksandra Vučića konačno je javno otvorila front sa Tomislavom Nikolićem i potvrdila onu čuvenu maksimu knjeza Miloša Obrenovića, koja je odavno pustila koren u Srbiji: „Vlast, pušku i ženu ni sa kim ne delim“! Konačno, Vučić de fakto imaće apsolutnu vlast u Srbiji koju je u suštini i do juče imao. Koga će postaviti da fingira premijera, a koga da izigrava predsednika SNS, apsolutno je nevažno.
Ali u suštini u Srbiji već od juče ništa nije onako kako je bilo. Sve je dobilo jasniju dimenziju sa najavom kandidature Tomislava Nikolića i otkrivanje dvorske tajne da su Vučić i Toma već dugo dva magnetna pola. Vučić i njegovi saradnici su pisali jedan scenario, ali život ih podseti da dramsku radnju, obrte i nepredvidiv kraj treba da piše samo Čehov. I niko drugi!
Dugo je trajala ta farsa s duplim dnom. Nikolić i Vučić dugo već nisu u dobrim odnosima, jesu se teatralno grlili pred TV kamerama, ali tabloidi su ih davno denuncirali. U stvari, njihov razlaz je počeo tako što neko od njih nije održao reč. Ono što je tačno a to i nije tajna, Nikolić nikad sebi neće oprostiti što je prepustio vrh stranke Vučiću. Sad imamo nagradno pitanje: Hoće li Vučić prepustiti stranku Tomi u opštoj trgovini, ili hoće li uopšte prepustiti stranku kad se preseli na Andrićev venac?
U suštini bliska istorija će meriti značaj ambasadora Montgomerija i Borisa Tadića koji su bili glavni kreatori stvaranaja SNS i „ubistvu“Šešelja. Iz današnje perspektive glavni cilj je bio Briselski sporazum i davanje legitimiteta Kosovu. Slutim da to nije sve, a Evropski put ne postoji.
Uprkos mnogim maglama i opsenama, politička stvarnost pred nama je jasno vidljiva i preteće prepoznatljiva. Ne treba ići u Delfe da bi saznali gde smo. Pogledajmo samo Parlament Srbije, ne njegov opskurno mentalni i biografski sastav. Nego ono šta to oni nama rade.
Paralment je svugde ogledalo nacije, slika demokratičnosti društva i njegovih ambicija da napravi iskorak ka onim ciljevima o kojima godinama već glagoljaju političke i intelektualne elite. Ne želim da pričam o Marijanu Rističeviću, o Zoranu Živkoviću, Šešelju, te onom Martinoviću koji me podseća na vođu arijevskog podmlatka. Površna analiza našeg parlamentarizma svodi se na plemenske ratne igre i rituale igre, državotvorna politika se pretvorila u Nušiće „Svastikin but“.Skupština Srbija prošle godine nije radila šest meseci, a poslednja plenarna sednica održana je krajem 2016. Opet čekaju Vučića.
U demokratskoj praksi, Skupština koja je u hijerarhiju starija od Vlade, mogla je da zakaže debatu o više važnih strateških pitanja, koja se motaju u Vladi, od toga kuda ide privredna strategija zemlje koju vodi MMF i Svetska banka, zašto ostajemo bez snažne domaće banke, sopstvene fabrike lekova, osiguravajuće kuće, šta je sa istragom o fantomima iz Savamale, do moralnog kredibiliteta nekih ministara koji su stolovali u Šilerovoj, obrazovnom sistemu, falsifikovanim diplomama, zašto nam umiru sela... Mogla je predsednica Parlamenta sazvati vanredno zasedanje, recimo povodom tvrdnje Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije i sudije Apelacionog suda u Beogradu koja javno tvrdi da „više je više od četrdeset odsto sudija osetilo pritisak predsednika sudova ili političara da donesu određenu presudu."
U demokratskim društvima sve pomenuto bilo bi alarm za parlament, važna su to pitanjima za sudbinu zemlje. Kod nas, sve liči na nas, nemamo Parlament jer ovo što tako zovemo samo je produžena ruka Vlade, a Vlada je sasvim bez kontrole, nacija je utrnula i bez političke samosvesti, a slobodni mediji ne postoje.
Ni opozicioni lideri ne vide problem u aktuelnom srpskom parlamentarizmu. Parlament baš liči na nas, čas je tragedija čas komedija. Nema nam druge nego da se nadamo da će Srbija iznjedriti političku elitu koja će deliti vlast s biračima, graditi institucije sistema, pravnu državu i slobodne medije.
Ali, vratimo se početku ovog pisma iz Nedođije. Aleksandar Vučić kaže da se kandiduje za predsednika Srbije „zbog kontinuiteta vlasti“. Malo je nejasno kako i gde on prepoznaje komandu koja diktira kontinuitet, jer Vlada je glavna poluga vlasti u Srbiji, a predsednik Srbije je ukrasna kulisa vlasti.Sve ostalo je prašine u očima. Vučić, verujem u ovom objašnjenju nije iskren, njega muče samo dve stvari. Vlast i apsolutna vlast. ON, Vučić ne bi da deli vlast ni sa kim. Baš kao knjaz Miloš, Slobodan Milošević i Boris Tadić. U ovim koloritnim balkanskim pravilima neće pobediti ni Vučić ni Srbija.
Ostalo je da se nadamo da će posle ovih izbora u srpskom političkom brlogu doći do izvesne političke ravnoteže. Vučić će biti i predsednik i premijer, ali sasvim izvesno ojačaće opoziciju, ili još važnije svojim vladalaštvom mogao bi da prizvede novi opozicioni blok okupljen recimo oko Jeremića, „Dveri“ i „Dosta je bilo“. Oslabiće naprednjaci, troši se polako ali sigurno ta matrica osionosti, oslabiće i socijalisti čija je politika najmanje levičarska a najviše vlastodržačk.,Bilo bi zdravo za Srbiju da u političku penziju konačno odu Čeda, Zoran Živković, Čanak,Šutanovac, Šešelj, Tadić...
Put kojim se uputila Srbija je uzak, trnovit i beznadan, počiva na obećanjima, budućnosti joj nema na horizontu, EU je fatamorgana, jedino je izvesno da predajemo Kosovo.
Imamo pogrešnu terapiju za ovo ludilo. Izvor: Pravda
