Piše: Ivan Ristić Na Centralnom Balkanu nisu namireni nacionalni interesi ma koliko se apologete „pomirenja u regionu“ upirali da dokažu ne samo suprotno već i da je sam koncept nacionalnog interesa arhaičan. Srpski vektor ostao je na zgarištu postpetooktobarske raspodele snaga, Hrvati merljivim kriterijumima pokazuju da imaju teritorijalne pretenzije prema susedima, dok se crnogorski kleptokratski provizorijum boljševičkim metodama održava isključivo u svrhu svođenja srpskog faktora na najmanji zajednički sadržalac. Ukoliko Muslimansko bratstvo dospe na liniju fronta protivnika globalnog islamizma, Izetbegović će se više baviti objašnjavanjem svojih četiri uzdignuta prsta nego obesmišljavanjem RS i time jačanjem imaginarne BiH kroz igru nultog zbira. U takvoj realnosti floskule o „pomirenju u regionu“ potpomognute prekograničnim projektima prozapadnog NVO sektora u potpunosti gube smisao.

Najpouzdaniju sliku Srbije u globalnim geostrateškim previranjima treba tražiti kroz regionalni kontekst. Razbijanje Jugoslavije kao hladnoratovskog relikta predstavljalo je finale preraspodele uticaja u novom svetu, a Dejtonski sporazum samo paraf na posttitoističke planove zapadnih obaveštajnih službi. Međutim, kada je Donald Ramsfeld imao u vidu „novu Evropu“ i njeno uspešno inkorporiranje u zapadni kulturološko-ekonomski poredak, nije ni slutio da će nedovršeni posao ostati upravo onaj koji je trebao da posluži kao primer onima koji se ne pokore.

Zapadni Balkan je deo makroregiona u kome postoji multivektorski fokus zahvaljujući značajno izraženom geopolitičkom interesu više globalno važnih činilaca. Ključni geopolitički faktori usmeravanja balkanskih procesa su germanski kontinentalistički kao sastavna komponenta atlantističkog, turski neoosmanski i ruski evroazijski. Nemačka je mudro iskoristila nesnalaženje multilateralnih međunarodnih struktura pri raspadu Jugoslavije, a u novije vreme povlačenje Turske nakon puča, i drugim sredstvima revitalizovala „Drang nach Osten“. Poluga kojom Zapad na ovim prostorima upravlja događajima je Hrvatska. NJena ekonomska dominacija se odražava kroz nemački kapital, koji prožima sve sektore koji kratkoročno i sa minimalnim rizikom donose profit – telekomunikacije, maloprodaju i turizam.

Ipak, Rusi se postepeno vraćaju u igru. Noga u vratima u poslednjem trenutku bio je NIS, dok će dogovorena nabavka strateških odbrambenih sistema postaviti armaturu u temelj verziji Balkana koja oponira vrednosno-identitetskoj matrici, čiju projekciju na ovim prostorima provode oni kojima je jaka i nezavisna Srbija najveća noćna mora. Nekadašnja podela Jugoslavije na zonu A, koju su činile Slovenija i Hrvatska, i zonu B, koju je činio ostatak države, proklamovana od strane zapadnih obaveštajnih struktura, može biti precizno merilo uspostavljanja temelja jednog od dva Balkana.

Kaptol protiv Andrićevog venca

Istorijski revizionizam duž čitave transverzale Baltik – Jadran, podstaknut spolja, dobio je krila. NJegova neizostavna komponenta je jadranski vektor sa Zagrebom kao središtem. Iz tog legla iznedrena je ideja o projektovanju zapadnih interesa posredstvom hrvatske političke dominacije. Hrvatski Balkan je u ekonomskom i obaveštajnom smislu dobrim delom dovršen, snažnim uticajem srpskom interesu nenaklonjenog faktora i dramatično lošim političkim odlukama postpetooktobarskih nomenklatura. Zapad se u „zoni A“ kapitalom snažno pozicionirao u strateškim granama, dok je Rusija prisutna tek u tragovima. Povezanost sa ekonomskom bazom osnivačkog jezgra EU koja omogućava projekciju ekonomskih interesa u ono što pretenduje da postane srpska sfera uticaja služi kao osovina oko koje se gradi okruženje pogodno da se Beograd postepeno marginalizuje i uguši. Finalizacija hrvatskog Balkana podrazumeva unitarnu Bosnu i Hercegovinu sa RS kao formom bez poluga za sprovođenje suvereniteta, Crnu Goru integrisanu u evroatlantske strukture, kao i snažnu hrvatsko-srpsku komponentu sa hrvatskim ekonomskim liderstvom kao vezivnim tkivom, razume se, uz pomoć germanskog kapitala. Jadransko-jonski koridor koji bi povećao isplativost prilično neisplative Dalmatine, dok bi zapadnim krakom projekat Velike Albanije povezao sa centralnom Evropom, je faza koja tek treba da usledi. Nedavno definisanu „Jadransku trilateralu“ trebalo bi posmatrati kao finalni politički deo celokupnog spektra sredstava koji se sprovodi. Dugoročni interes iza hrvatskog Balkana je cementiranje antisrpskog faktora duž antiidentitetskog luka i onemogućavanje prodiranja uticaja Beograda prema Jadranu. Nova Austrougarska sa prividom suvereniteta i političke samobitnosti njenih članica ima za cilj očuvanje tekovina za Zapad pobedničkih devedesetih godina, i predstavlja jedini pouzdan oslonac za trajno sasecanje srpskog nacionalnog interesa.                                                                          * * * EU kao političko krilo NATO slabi paralelno sa opadanjem poverenja u vojni savez. Urušeno poverenje u proces evrointegracija otvara prostor začetku srpskog Balkana, sa obrisima koji se mogu nazreti u ruskom predlogu B4. NJegova okosnica bile bi Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH oslonjena pre svega na potencijal suverenosti koji ima RS. Države pravoslavnog civilizacijskog kruga, sa visokim nivoom ruskog uticaja, bile bi istovremeno garancija minimuma ostvarenja ruskog interesa, i pogonsko gorivo za duhovno-identitetski povratak srpskog naroda na mesto koje mu pripada. Neutralni Balkan nije moguć bez dinamičnog ekonomskog rasta. Brži ekonomski rast regiona Centralne i Istočne Evrope doprinosi percepciji pozitivne investicione klime, pa je potrebno je iskoristiti postojeći momentum kako bi se Srbija što bolje pozicionirala. Potrebno je da vodenicu okrenemo na našu stranu i budemo konkurentniji od Hrvatske, posebno u oblastima u kojima imamo komparativne prednosti. Zbog toga su očuvanje bicefalne spoljnopolitičke strategije i dobro promišljena integracija u kineski Novi put svile od suštinske važnosti. Balkan sa suverenom Srbijom kao integrativnim faktorom, koja uspeva da očuva ključne identitetske karakteristike, samosvojan način života, i vitalno važnu liniju identitet – porodica – otadžbina, mora biti pitanje nedvosmislenog konsenzusa unutar Srbije i svih političkih snaga Srba u regionu. Hantingtonova granica civilizacija zapadni i centralni Balkan deli linijom Dunav – Sava, što znači da ona prolazi kroz Beograd. Ukoliko imamo u vidu da su na mapama pomenutog teoretičara po sredini teritorije podeljene samo Srbija i Ukrajina, jasna je zlokobna paralela koja se može da bude povučena. Zbog toga put ka kreiranju naše verzije Balkana Srbiji i doslovno drži glavu iznad vode.

Dvoglavi orao kao alternativa

Dva Balkana mogu da deluju kao neumereno pojednostavljivanje u sve složenijoj stvarnosti koja nas okružuje. Međutim, ova podela je nedvosmislen izraz sudara istorijskih tvorevina i njihov konačan nusprodukt. Pax Americana je na zalasku, pa je od posebnog značaja spoznati značaj trenutka, koji se u geopolitici meri godinama. Američko nepoverenje u severnoatlantsku arhitekturu koje se ogleda kroz dramatičan stepen modernizacije već dovoljno moćnih strateških potencijala i prebacivanje dodatnih snaga u Evropu, preliva se i na tradicionalno naklonjene saveznike. Iako je želja da deluje kao pokazivanje mišića rivalima, jasno je da je to ipak signal za uzbunu. Ukoliko poverenje u član 5. Severnoatlantskog ugovora opadne ispod granice održivosti, nemačka bezbednosna arhitektura će popuniti novonastali prazan prostor, ma koji oblik da poprimi, a to će se pre svega odraziti na Balkan kao jedini nedovršen prostor. Pri takvom razvoju situacije Srbiji će biti neophodna politička hrabrost da sebe predstavi isključivo kao alternativu, a nikako kao sirovinski prilepak Banskim dvorima. Tada će značaj toga što srpski orao nosi dve glave zagledane na Istok i Zapad istovremeno dobiti svoj puni smisao. Izbor između dva Balkana je suštinski izbor između antiidentitetskog anarhičnog konglomerata hrvatskog krupnog kapitala sa nedvosmislenim antisrpskim predznakom, i prostrane vojno neutralne teritorije unutar evroatlantskog trbuha, sa suverenom Srbijom kao moćnim gravitacionim faktorom za okolne antiidentitete. Sidro razlika ova dva Balkana je u civilizacijskoj suštini. Tu razliku i prostornu nedovršenost bi evrokontinentalizam, nekada prognan na margine, mogao da iskoristi da se vrati u epicentar zbivanja. Važno je da to dočekamo spremni – u ekonomskom, obaveštajnom, vojnom, ali i smislu meke moći.                                                                              * * * Ukoliko Srbija čvrsto ostane na suverenističkim pozicijama i uspe da odbrani svoju verziju Balkana, nekadašnja slavodobitna konstatacija američke obaveštajne zajednice kako je od SFRJ ostala samo Armija, moći će da se primeni na antiidentitetski luk i nosioce njegove politike. Od njih će ostati samo mitovi na klimavim nogama, i to u glavama onih koji imaju neposredno sećanje na građanski rat. Ukoliko bude mudrosti i strpljenja, godine koje dolaze biće godine postepenog ali sigurnog povratka srpskih pozicija izgubljenih pre dve i po decenije, a karte će se ovoga puta mešati bez varanja. Vreme je da granice na Balkanu, bilo državne ili granice uticaja, umesto krvlju napokon budu iscrtane grafitnom olovkom, uz uvažavanje srpskog nacionalnog interesa. Izvor: Novi Standard