Tek što su Albanija i Hrvatska u zajedničkom pismu zatražile od NATO-a formiranje oružanih snaga Kosova i iznele pritužbe na „nacionalističku retoriku srpskih zvaničnika”, vrhovni komandant Severnoatlantskog saveza u Evropi Kurtis Majkl Skaparoti u Prištini je poručio da Kfor ima „vitalnu ulogu” u održavanju stabilnosti i da se aktuelni mandat te misije može menjati „samo onda kad bezbednosna situacija dozvoli”.
Takav stav zvaničnika NATO-a mogao bi da se tumači kao da Tirana i Zagreb neće postići efekat svojim dopisom i izgleda kao umirenje njihovih „apetita”, ali poznavaoci međunarodnih i bezbednosnih prilika s kojima smo razgovarali upozoravaju da bi Beograd ubuduće trebalo da bude na oprezu oko daljih koraka ove dve članice Alijanse.
Ne zvuči prijatno ni činjenica da je, s druge strane Balkana, bivši direktor bugarske obaveštajne službe Kirčo Kirov upravo ocenio da Srbija, zahvaljujući pomoći Rusije, „postaje regionalni faktor u vojnom smislu” i da je time „stvorena atmosfera konfrontacije”.
U nedavnom pismu koje su potpisali ministri odbrane Albanije Mimi Kodeli i Hrvatske Damir Krstičević navedeno je i da poruke iz Beograda imaju za cilj „podrivanje suvereniteta Kosova i destabilizovanje bezbednosne situacije u regionu”.
Da ovaj potez Tirane i Zagreba neće imati ozbiljnije posledice po našu zemlju, uveren je Dušan Proroković, saradnik Centra za strateške alternative, koji za „Politiku” kaže da je uticaj Hrvatske i Albanije u NATO-u sada taman toliki koliki je i uticaj Srbije.
„Ali bi zato taj korak trebalo povezati s pričom koja je nedavno reafirmisana, a odnosi se na pravljenje jadranske trojke, sastavljene od Albanije, Crne Gore i Hrvatske. To je prvi put pomenuto posle osamostaljenja Crne Gore, a na njoj je nešto i porađeno 2007, s ciljem da se geopolitički izoluje Srbija. Za tu ideju će Albanija ili Hrvatska lobirati jer imaju neki dugoročni interes”, naglašava Proroković.
Pritužbe na Beograd mogle bi, dodaje, da budu samo prve akcije u realizaciji plana jadranske trojke.
„To je taktika sitnih koraka, s nizom inicijativa kako bi se za tri ili četiri godine formirala struktura protiv koje će biti vrlo teško boriti se. Neće beznačajno biti ni ako se Amerika bude zainteresovala za jadransku trojku i podržala je”, kaže Proroković.
Da jedno pismo ne može da proizvede efekat u sedištu NATO-a ubeđen je i Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, koji podseća da je vrlo teško promeniti aktuelni mandat snaga Kfora na KiM.
„Mislim da je iza svega želja da se formiraju oružane snage Kosova, i sve druge priče služe da se to opravda. Ali, koliko god neko u Briselu ne obraćao mnogo pažnju na jedno pismo u kojem se tvrdi da je Srbija pretnja, trebalo bi ipak voditi računa, jer su Albanci pokazali da su vešti u lobiranju. Već su preokretali američku, pa i nemačku politiku na svoju stranu. Posle Dejtona, Slobodan Milošević je bio na ivici da ga prihvate i pozdrave kao faktor mira i stabilnosti. Za samo četiri godine Albanci su uspeli da ga vrate u status ’balkanskog kasapina’, već 1999”, podseća Dragišić za „Politiku”.
Proroković smatra da je balkansko pitanje sada višeslojnog karaktera, jer je prisutan i interes Rusije, pa i Turske, i da su okolnosti bitno drugačije nego ranije.
„Nameće se i pitanje da li će ojačati uticaj radikalnog islama na Kosovu, pa i u samoj Albaniji. Ja mislim da hoće. Dakle, čak i pre sto godina ili pre jedne decenije, u vreme začetka ideje o povezivanju Albanaca i Hrvata, postavka se razlikovala”, podseća Proroković.
Dragišić veruje da bi Srbija, za razliku od devedesetih godina, trebalo da odgovori tako što će biti oprezna i učiniti sve da spreči ono što je u ovom trenutku za nju najnepovoljnije, a to je formiranje kosovskih oružanih snaga. Na pitanje o ulozi Hrvatske, on odgovara da bi pre svega trebalo obratiti pažnju na odnos Prištine i Tirane.
„Mislim da je Priština u ovom momentu ta koja više diktira pravila igre nego sama Tirana. Zadatak je bio da se pridobije još neka članica NATO-a, a za to je Hrvatska bila najpogodnija. Ali u NATO-u se odluke donose konsenzusom, a takav dogovor svakako nije moguć, jer su članice i Grčka, Slovačka, Španija i Rumunija. To su države koje ne priznaju Kosovo i bliže su Srbiji”, navodi Dragišić.
Još jedan efekat koji bi moglo da izazove pismo Zagreba i Tirane jeste i dodatno zaoštravanje ionako ustalasanih odnosa u regionu. Percepcija u samoj Srbiji je takva da, prema najnovijem istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, čak 40 odsto građana smatra da naša zemlja u susedstvu ima više neprijatelja nego prijatelja, a tek 23 procenta veruju u suprotno. Od izbijanja oružanog sukoba „uglavnom strahuje” 29 odsto ispitanih, a devet procenata „veoma strahuje”.
„Verujem da je to više odjek istorijskih dešavanja iz prethodnih 25 godina. Sumnjam da bi rezultati bili drugačiji i u nekim drugim državama. Čak i kod naroda koji su imali mnogo mirniji odnose. Mislim da će taj trend čak rasti, naročito što se tiče Evrope. Tu su i faktori socijalnog raslojavanja, političkog sukobljavanja…”, objašnjava Proroković.
Dragišić kaže kako je činjenica da u regionu s mnogima nemamo dobre odnose, ali da je između toga i statusa neprijatelja širok prostor.
„Možda Srbija sa Sarajevom nema dobre odnose, naročito kad se pomene revizija tužbe BiH. Oni nisu dobri ni s Hrvatskom, a tradicionalno su loši s Albancima. Ali u okruženju su i zemlje poput Rumunije, blizu je i Grčka, a s Mađarskom se odnosi popravljaju. Zato stav da smo okruženi neprijateljima nije održiv. Možda otprilike s polovinom država i naroda u susedstvu zbilja nemamo dobre odnose”, zaključuje Dragišić. Izvor: Politika
