Piše: Pepe Eskobar

Relativno integrisana Evropa danas de facto funkcioniše u dve brzine. Evroazijska integracija, odvijajući proces mnogo šireg dometa, trenutno je, gledno iz perspektive centralnoazijskih „podupirača“ (stans), u trobrzinskom režimu.

Sa one strane neprekidnog i histeričnog informacionog kruga, Turkmenistan je tiho izašao na izbore. Predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov (na slici ispod), koji vlada već 10 godina, pobedio je u severnokorejskom stilu, sa 97,69 odsto glasova od 3,22 miliona izašlih birača.

Dobra je šansa da Gurbangulijevo ime nikad neće biti pravilno izgovoreno u Beltveju, kao što je nagovestila Melisa „Spajsi“ Mekarti u sada već legendarnom TV skeču. Ali to ne brine previše nekoga ko u Ašhabadu ima sopstvenu zlatnu statuu i status folk superzvezde.

Gurbanguliju je garantovano još sedam godina na vlasti zahvaljujući ustavnoj reformi koja je usvojena prošlog septembra. On je bivši zubar prošlog lidera, legendarnog i nadasve ekscentričnog Saparmurata Nijazova, koji je u decembru 2006. umro od posledica srčanog udara.

Centralnoazijski „podupirači“ konfigurišu poznatu raskrsnicu imperija: Kine na istoku, Turske na zapadu, Rusije na severu i Avganistana i Indije na jugu. U kasnom 19. veku London i Sankt Peterburg igrali su Veliku igru širom svojih ogromnih teritorija. Nakon 11. septembra Vašington je najavio novu Veliku igru širenjem svog Carstva baza, i Dik „Mračna strana“ Čejni slao je misiju za misijom da ispitaju više nego primamljivu naftno-gasnu ponudu u regionu Kaspijskog mora.

Sada je glavna igra lagano, ali sigurno prožimanje i integracija kineskog projekta Jedan pojas jedan put (OBOR) i ruske Evroazijske ekonomske unije (EEU) u Veliko evroazijsko trgovačko središte.

Upada u oči da osobeni i samoizolovani Turkmenistan, suštinski gasna država (četvrti u svetu po gasnim rezervama) nije deo igre. Još gore, zbog neobjašnjivo lošeg geoekonomskog menadžmenta Ašhabad ne samo da je ugrozio odnose sa dva najveća kupca svog prirodnog gasa – Iranom i Rusijom – već je i propustio da potpiše unosan ugovor o prodaji gasa voljnoj i spremnoj Evropskoj uniji. Tako smo dospeli u nadrealni scenario u kojem gasna republika ne može u potpunosti da unovči svoje prirodno bogastvo – sa izuzetkom gasovoda od Turkmenistana do Kine, prvog kojim je centralnoazijski gas ušao u Kinu. Pajpelistan (od engleske reči pipe, što znači cev, i sufiksa „stan“, koji sadrže nazivi dobrog dela centralnoazijskih država; autor ovim terminom označava globalni rat za energente i gasovode; prim. prev.) je, međutim, neprekidno evoluirajuća kutija, puna iznenađenja. Mogućnost da turkmenistanski gas preko Irana dođe na Zapad još uvek postoji s obzirom da transkaspijski cevovod do Azerbejdžana ostaje dokazana geopolitička, logistička i finansijska noćna mora. Najbolja opcija bi bio turkmenistansko-iranski gasovod do izvoznog LNG terminala u Omanu, ili gasovod koji preko Irana ide u Tursku i potom povezuje Transanadolijski gasovod i Južni gasni koridor Evropske unije. Brisel je, budući opsednut evropskom zavisnošću od Gasproma, maksimalno zainteresovan, delom i zbog toga što bi na taj način dobio nižu cenu gasa. Moskva, konkurent Ašhabadu, nije naročito oduševljena. Potencijalna prepreka mogla bi da bude – ko bi drugi – ID. Najveća bezbednosna noćna mora Centralne Azije bilo bi uspostavljanje alternativnog kalifata ID u poljoprivrednoj/vodnoj oazi duž reke Murgab, kanala Karakum i reke Amu Darja, koja prolazi kroz Turkmenistan i Uzbekistan. Zamislite samo Centralnoazijski kalifat sa bliskim pristupom neograničenim zalihama prirodnog gasa. Nije ni čudo što je Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) – kojoj zasad Ašhabad odbija da pristupi – već pokrenula crvenu uzbunu.

Putinov desant na Tadžikistan

Uporedite turkmenistanske plavo-zlatne (blue gold, odnosno plavo zlato je aluzija na vodu kao važan strateški resurs, oko kojeg će se u budućnosti voditi ratovi; prim. prev.) idiosinkrazije sa pozicijom – energetskih resursa lišenog – Tadžikistana, koji je možda na ivici potpune integracije u EEU, u kojoj se trenutno nalaze Rusija, Jermenija, Belorusija, Kazahstan i Kirgistan. Predsednik Putin uskoro kreće na centralnoazijsku turneju, tokom koje će posetiti Tadžikistan i Kirgistan. Poslovična saradnja u trgovini, investicijama, energetici, obrazovanju i nauci biće predmet razgovora. Tu je i ključni tadžikistanski problem: migrantska radna snaga. To pitanje je čak uticalo i na vazduhoplovne linije, tj. na količinu letova ruskih i tadžičkih aviolinija kojima je dozvoljeno da regularno lete iz jedne u drugu zemlju. Tadžikistan možda jeste veliki uvoznik ruskih dobara i usluga, ali Dušanbe pre svega izvozi svoju radnu snagu. Novčane doznake iz inostranstva čine više od polovine BDP, otprilike oko četiri milijarde dolara godišnje. Sudeći po Glavnom direktoratu za migraciona pitanja iz Moskve, krajem prošle godine oko 900.000 stanovnika Tadžikistana je u tom trenutku boravilo u Rusiji. Ako bismo u računicu uvrstili i crno tržište, cifra bi bila mnogo veća. Sve u svemu, pitanje migracija mora biti razjašnjeno ukoliko Tadžikistan namerava da se pridruži EEU. Podrška stanovništva toj ideji je visoka, po skorašnjoj anketi Evroazijske razvojne banke iznosi oko 68 odsto.

Koridor je spreman, neka putovanje počne

Kazahstan, bez ikakve dileme, ostaje glavna zvezda centralnoazijske predstave. Naftni i gasni raj; zalihe uranijuma; srce Evroazije; radna veoma „investiciono prijemčiva“ ekonomija i direktna povezanost sa projektom Jedan pojas jedan put i Evroazijskom ekonomskom unijom. Zvanična geoekonomska politika države je „Kazahstan na prvom mestu“, što znači da Astana održava dobre odnose sa Moskvom, Pekingom i Vašingtonom, bez izuzetka. Sirijski mirovni pregovori, oni koji zaista imaju neku težinu, održavaju se u Astani. Predsednik Nursultan Nazarbajev je u seriji uspeha. On je dobrim delom odgovoran za prošlogodišnji detant Erdogana i Putina, koji je kulminirao domaćinstvom sirijskom mirovnom procesu i učvršćivanjem imidža Astane kao multikulturalnog i multietničkog geopolitičkog igrača prve kategorije, a dobro će doći i što je Kazahstan trenutno privremeni (dvogodišnji) član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Spektakularni proboj na svetsku scenu biće zaokružen ovog leta na međunarodnom sajmu EXPO-2017, koji se održava od juna do septembra. Konceptualna tema nosi naziv Energija budućnosti, čista energija, novi građevinski materijal i pametne rešetkaste tehnologije. To znači da se Astana mudro pozicionira kao prestonica države koja je mnogo više od nafte i gasa. "Ekspo" 2017 košta oko tri milijarde dolara, a finansira se kombinovano iz javnog i privatnog sektora. Lokacija u Astani će naknadno biti pretvorena u Međunarodni finansijski centar, ambiciozno zamišljen kao čvorište za sve države od Centralne Azije do „Kavkaza, Zapadne Kine, Mongolije i Evrope.“ Američki pogled na Kazahstan za vreme Trampove administracije se može ispostaviti ključnim. Ekson posluje u Kazahstanu već 20 godina. Uglavnom se sve svodi na krajnje komplikovano i neizmerno skupo gasno polje Kašagan – koje se nalazi na severu Kaspijskog mora, u blizini grada Atirau – iz kojeg se nafta izvozi tek od kraja prošle godine. Američki državni sekretar Reks Tilerson je pokušavao da odugovlači sa prodajom Eksonovog udela u državnoj kompaniji Kazmunajgaz ispod cene koju je želeo. Na kraju je popustio. Ali, ukoliko cene nafte porastu, Ekson će se neminovno u tren oka vratiti u Kazahstan. Tu je i polje Tengiz, gde su Ekson, Ševron i Lukoil (koji je trenutno pod američkim sankcijama) prošle godine postigli sporazum o investiranju 37 milijardi dolara. Ugovor o partnerstvu su potpisali pre sankcija koje je uvela Obamina administracija. Nije iznenađujuće što mnogo toga zavisi od pitanja da li će sankcije biti ukinute. To bi značilo davanje zelenog svetla za obnavljanje američko-ruskog Velikog naftnog partnerstva. Ekson je takođe strateški finansirao programe visokog obrazovanja na Univerzitetu KIMEP u Alma Ati. Kina, što takođe nije iznenađenje, je već sada najveći investitor u Kazahstanu. U njenom slučaju sve se vrti oko projekta Jedan pojas jedan put, kao što navodi Evropski savet za spoljne odnose u detaljnom izveštaju o „transportnom i gasnom čvorištu Centralne Azije“. Čak 80 odsto svih stranih investicija u centralnoazijske „podupirače“ ide u Kazahstan. Svetska banka mu predviđa rast BDP od četiri odsto do 2019. godine. Kazahstan je – uz Iran – jedan od glavnih trgovinskih koridora u kineskoj potrazi za Svetim graalom jednotarifnog Evroazijskog trgovinskog središta. Bivši kazahstanski ministar spoljnih poslova Elan Idrisov nije mogao biti direktniji: cilj je da se postane „logističko čvorište za Kinu i Evroaziju“. Jedan pojas jedan put? Evroazijska ekonomska unija? Glavni trgovinski koridori? Evroazijska integracija? Bez Kazahstana ništa od toga ne vredi ni pet para. Izvor: Novi Standard