Pravda

Piše: Aleksandar Pavić  Pre nekoliko godina, zamenik ruskog premijera Dmitrij Rogozin, tadašnji ambasador Rusije pri NATO, upozorio je na pojavu novog uticaja koji postaje ozbiljna pretnja za velike delove sveta, naime, za Aziju, Evropu i Ameriku. „Pojavljuje se nova civilizacija u Trećem svetu koja smatra da ju je bela, Severna hemisfera oduvek tlačila i da, stoga, sada mora da padne ničice pred njom… Ako severna civilizacija želi da se zaštiti, ona mora da bude ujedinjena: Amerika, Evropska unija i Rusija. Ako oni nisu zajedno, biće poraženi jedan po jedan,“ izjavio je. On je prevashodno mislio na radikalni islam. I čini se da Amerika, sa svojim hrišćanskim temeljima, Evropa, sa sopstvenim judeo-hrišćanskim nasleđem, pa i Rusija, sa svojom istorijskom Ruskom pravoslavnom crkvom, imaju razloga da se udruže. Zašto bi se onda američka politička elita protivila uspostavljanju boljih odnosa sa Rusijom, što zagovara predsednik Donald Tramp? Zapravo je tokom poslednjih godina svaki predsednik isticao suštinski isti cilj. Sećate li se „resetovanja“ koje je najavila Hilari Klinton, kao Obamin Državni sekretar? Međutim, protivljenja Trampovim predlozima su glasna i uporna, uprkos, kako neki smatraju, vanrednim naporima koje Rusija ulaže u korist zaštite hrišćana. Jedan 76-godišnji flamanski sveštenik iz Mar Jakub manastira u sirijskom gradu Kara, koji potiče iz 6. veka, postavio je ovo pitanje u kontekst koji najbolje razume, svoj sopstveni život: „Čudo je da smo još uvek živi. To dugujemo vojsci Asadove vlade i Vladimiru Putinu, jer je odlučio da interveniše kad su pobunjenici pretili da preuzmu vlast… Nema problema između običnih muslimana i hrišćana. Problem je u onim radikalnim islamističkim, zapadno-sponzorisanim pobunjenicima koji hoće da nas masakriraju… Tramp shvata da je radikalni islam veća opasnost od Rusije“. U Evropi mnoge novoosnovane nacionalističke, antiglobalistike i anti-EU partije izražavaju divljenje prema ruskoj odbrani tradicionalnih vrednosti, zajedno sa evropskim hrišćanskim intelektualcima, koji očajavaju zbog toga što se Zapadna Evropa odrekla svojih duhovnih korena. Na Balkanu je Rusija jedina sila koja štiti hrišćane od progona islamista. Ona odbija da prizna zapadno sponzorisanu secesiju Kosova od Srbije i uništavanje tamošnjeg hiljadugodišnjeg hrišćanskog crkvenog nasleđa koje, poput ISIS-a, sprovode Albanci muslimani. A protojerej Vsevolod Čaplin je jednom prilikom izjavio: „Svaka borba protiv terorizma je moralna; možemo to čak nazvati i svetim ratom“, dodajući da se hrišćanske zemlje „mogu suprotstaviti pseudo-islamskom ekstremizmu samo ako su utemeljene na tradicionalnim verskim vrednostima… Sekularizam nikad neće biti u stanju da se nosi sa izazovom verskog fanatizma i ekstremizma koji danas nadiru u Evropu. Sekularizam će uvek izgubiti protiv verskog ili pseudo-verskog ekstremizma. Čak i kad bi sekularizam za neko vreme uspeo da se suprotstavi verskom i javnom ekstremizmu pomoću moći i novca, to ne bi dugo trajalo, svega 20-30 godina.“ Međutim, na nedavnoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, senator Lindsi Grem, Republikanac iz Južne Karoline, izjavio je da će „2017. biti godina šutiranja Rusije u zadnjicu u Kongresu“, uz pozivanje na tvrdnje da je Rusija hakovala računarske sisteme Demokrata i tako uticala na predsedničke izbore 2016, dodajući da Tramp „treba da sarađuje sa nama u cilju kažnjavanja Rusije“. Grem i njegov kolega senator DŽon Mekejn, još jedan učesnik Minhenske konferencije, predvode široki front borbe za osporavanje i moguće sabotiranje Trampove često izražene želje da popravi odnose sa Rusijom. Mekejn, inače predsednik Komiteta za oružane snage američkog Senata, je u januaru izrazio nadu da će novi američki predsednik odustati od zamisli da ukine sankcije koje je Barak Obama uveo protiv Rusije. „Ako to ne bude učinio, radiću sa svojim kolegama na tome da se sankcije protiv Rusije pretoče u zakon,“ rekao je Mekejn. Grem se pridružio Mekejnu u Minhenu, izjavljujući da planira da pokrene dvopartijsku inicijativu za nove sankcije protiv Rusije, za koju bi dobio „više od 75 glasova“ (od ukupno 100 u Senatu – prim. prev.). Takođe je javno izneo mogućnost pokretanja Člana 5 NATO ugovora, po kom je „napad na jednu potpisnicu napad na sve“. Gremova zapaljiva retorika je došla na krilima ostavke Savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina, usled optužbi da su on i drugi članovi Trampovog tima imali nedozvoljene kontakte sa ruskim diplomatama i vladinim i obaveštajnim zvaničnicima – što su i Flin i Bela kuća negirali. Sa svoje strane, Rusi su, posredstvom Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, pozvali one koji ovo tvrde „da nam pruže neke činjenice“ u vezi optužbi za hakovanje. „Nisam video nikakve činjenice, samo neke optužbe da smo pokušali da hakujemo neki sajt Demokratske partije,“ rekao je on. U Kontresu se o ovome raspravlja a FBI vodi istragu. Međutim, Trampova spoljna politika „Amerika na prvom mestu“ nalaže: „Pobeda nad ISIS-om i drugim radikalnim islamskim terorističkim grupama će biti naš prvi prioritet,“ što je u saglasju sa jednom od tački nedavnog ruskog zvaničnog dokumenta, objavljenog pre samo nekoliko sedmica: „Globalna teroristička pretnja je dosegla nove visine pojavom međunarodne terorističke organizacije Islamska država i sličnih grupa, čije nasilje je doseglo nivo okrutnosti bez presedana. Cilj im je da stvore sopstvenu državu i da konsoliduju svoj uticaj na teritoriji koja se proteže od obala Atlantskog okeana do Pakistana. Glavni napori u borbi protiv terorizma bi trebalo da budu usmereni ka stvaranju široke međunarodne protivterorističke koalicije, na solidnoj pravnoj osnovi, zasnovanoj na efektnoj i doslednoj međudržavnoj saradnji bez ikakve politizacije ili dvojnih standarda, iznad svega radi sprečavanja terorizma i ekstremizma i suzbijanja širenja radikalnih ideja.“ Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin su razgovarali 28. januara, posle čega je Bela kuća izjavila da se „obe strane nadaju da će posle današnjeg razgovora moći da se brzo uhvate u koštac sa terorizmom i drugim važnim pitanjima od obostranog značaja“. Kremlj je izjavio da su „oba lidera naglasila da je udruživanje snaga u borbi protiv glavne pretnje – međunarodnog terorizma – najviši prioritet. Dvojica predsednika su pozvala na uspostavljanje istinske koordinacije delovanja Rusije i SAD u cilju pobede nad Islamskom državom i drugim terorističkim grupama u Siriji“. Stoga se čini da je pravi sukob onaj između dvojice predsednika koji su se usredsredili na terorizam, i liberalne elite u Americi i Evropi i medijskih kuća poput NJujork tajmsa, Si-en-en-a i drugih, čiji je izgleda cilj da prodube jaz između SAD i Rusije. Neki smatraju da je ova napetost deo zaostavštine Hladnog rata. Ruski zvaničnici su često ispoljavali svoju razočaranost ovakvim razmišljanjem, što je Sergej Lavrov ponovio na Minhenskoj konferenciji, iznoseći stav da je američki predvođena NATO alijansa „ustanova iz doba Hladnog rata“ čiji je cilj suzbijanje Rusije, što je nastavak antisovjetske politike obuzdavanja koju je američki diplomata DŽordž Kenan izložio u svom čuvenom „Dugom telegramu“ 1946, čija je suština 1947. objavljena u časopisu Forin afers (pod pseudonimom „Iks“), i koja je postala stub američke politike prema SSSR tokom narednih godina. Međutim, upravo je Kenan pedeset godina kasnije izrazio ozbiljnu zabrinutost da bi dalje širenje NATO alijanse na istok koju je forsirala Klintonova administracija predstavljalo „kobnu grešku“ – što je bio i naslov članka objavljenog tim povodom u NJujork tajmsu – odnosno „najkobniju grešku američke spoljne politike u čitavom post-hladnoratovskom periodu“. Po Kenanovim rečima: „Za očekivati je da će takva odluka raspiriti nacionalističke, antizapadne i militarističke težnje u ruskoj javnosti, da će imati negativan uticaj na razvoj ruske demokratije, da će vaspostaviti atmosferu hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada, i da će gurnuti rusku spoljnu politiku u pravcima koji nam se zasigurno neće dopasti“. Uz to se Kenan zapitao: „Zašto bi, sa svim potencijalnim mogućnostima koje nudi kraj hladnog rata, odnosi između Istoka i Zapada trebalo da se vrte oko pitanja ko će biti u savezu sa kim i, posledično, protiv koga, u nekom zamišljenom, potpuno nepredvidivom i krajnje neizglednom budućem vojnom sukobu?“ Međutim, NATO se ipak proširio, 1999, 2004. i 2009, dodajući 12 novih zemalja članica alijansi (malena Crna Gora je najnovija zemlja koja je pozvana u članstvo, čekajući ratifikaciju još nekoliko NATO zemalja, uključujući i SAD). Uz to, podržavajući secesionizam većinski muslimanskih Albanaca u srpskoj južnoj pokrajini Kosovo, NATO je jednostrano bombardovao tradicionalnog ruskog saveznika Jugoslaviju u proleće 1999, što je u očima vrhova ruske vlasti predstavljalo najavu budućih događaja. U svom godišnjem obraćanju Federalnoj skupštini Rusije 2014, Putin je rekao sledeće: „Bez obzira na našu tadašnju krajnju otvorenost i spremnost na saradnju o svim, može se reći, najosetljivijim pitanjima, bez obzira što smo smatrali… naše dojučerašnje protivnike za bliske prijatelje, gotovo za saveznike, podrška separatizma u Rusiji ‘iz inostranstva’ – i informativna, i politička, i finansijska, i putem obaveštajnih službi – bila je apsolutno očigledna i bez ikakve sumnje u to da bi nas sa zadovoljstvom pustili da se po jugoslovenskom scenariju raspadnemo i pocepamo sa svim posledicama koje iz toga proističu za narode Rusije“. Tu je i pitanje Ukrajine, koja predstavlja najnoviji izvor napetosti između Zapada i Rusije, gde obe strane optužuju drugu da je „kriva za agresiju“: zapadni lideri smatraju da je Rusija „nezakonito anektirala Krim“ i da podržava proruske separatiste u istočnoj Ukrajini, dok Rusija optužuje zapadne sile da su organizovale prevrat u Kijevu i tamo ustoličile antiruske ekstremiste, uz tvrdnje da je Nikita Hruščov Krim nelegitimno pripojio Ukrajini za vreme SSSR. Opet, u kontekstu ukrajinske krize, NATO šalje dodatne hiljade vojnika ka ruskim granicama, kao odgovor na percipiranu pretnju od ruske agresije, mada je šef Vojnog komiteta NATO, general Petr Pavel, tokom Minhenske konferencije priznao da smatra „da Rusija nema ozbiljnu nameru da napadne NATO“. Sa svoje strane, Rusija nastavlja da pokreće inicijative od uzajamne koristi za nekadašnje suprotstavljene strane u Hladnom ratu, uključujući i predlog za „Evropski sporazum o bezbednosti“ koji je pokrenuo tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev u novembru 2009. I, mada je taj predlog na Zapadu primljen sa skepsom ili otvorenim odbijanjem, ruski lideri nisu odustali od njega. Na primer, na ovogodišnjoj Minhenskoj konferenciji, ruski ministar spoljnih poslova Lavrov je ponovio poziv za stvaranje „zajedničkog prostora dobrosusedskih odnosa od Vankuvera do Vladivostoka“. U korenu ovih vrednosno i civilizacijski utemeljenih stavova je proces koji prolazi praktično neprimećeno na ubrzano sekularizujućem Zapadu – proces ubrzane rehrišćijanizacije Rusije. Prema izveštajima, ruski predsednik je odobrio preko 2 milijarde rublji (100 miliona američkih dolara) iz poreskih prihoda za obnovu crkvi uništenih tokom sovjetskog režima. Uz to, tokom poslednjih četvrt veka, odnosno od pada komunizma, Ruska pravoslavna crkva je izgradila ili iz ruševina obnovila više od 25.000 crkvi. „To znači da se otvaralo hiljadu crkvi godišnje, odnosno tri crkve dnevno,“ kaže mitropolit Ilarion Alfejev, šef Odeljenja za spoljne crkvene poslove. Poput Donalda Trampa, Putin redovno ispoljava svoju religioznost, pa čak i u članku za NJujork tajms iz 2013, povodom godišnjice 11. septembra, u kojem je pozvao na obazriv pristup sirijskom pitanju, i koji je završio sledećom rečenicom: „Svi smo različiti, ali kada zatražimo Gospodnje blagoslove, ne smemo da zaboravimo da nas je Bog stvorio jednake“. A samo nekoliko dana kasnije, u govoru pred ruskim konzervativnim Valdajskim klubom, koji su mnogi mediji preneli, Putin je pozvao Ruse da „ojačaju novi nacionalni identitet zasnovan na konzervativnim i tradicionalnim vrednostima poput Pravoslavne crkve, upozoravajući da se Zapad suočava sa moralnom krizom“, kritikujući zapadne zemlje što „stavljaju znak jednakosti između višedetnih porodica i istopolnih partnerstava, između vere u Boga i vere u đavola“, kao i „ekcese političke korektnosti“. Čak je i sveštenik Frenklin Grem, sin čuvenog američkog propovednika Bilija Grema, primetio da „ono što Rusija čini može da sačuva živote hrišćana na Bliskom istoku“, dodajući i sledeće u pogledu situacije u Siriji: „Treba da razumete da je, imajući u vidu sve dobro i loše što je uradila u istoriji ove zemlje, sirijska vlada štitila hrišćane, štitila manjine od islamista“. Izvor: Fond strateške kulture