Piše: Miroslav Lazanski Naravno, do Zapadnog Berlina, gde su mi prvo pokazali dvorište komande gde je streljan pukovnik Fon Štaufenberg, vođa neuspelog atentata na Hitlera, i gde je na spoljnjem zidu nekadašnje Vermaht komande postavljena spomen-ploča svim tada streljanim oficirima, koji su bili učesnici zavere protiv Hitlera.
Na ploči je tekst u smislu da su ti streljani oficiri bili protivnici nacizma i da su pali kao žrtve nacizma.
Na moju opasku da su se pobunili protiv Hitlera tek 1944, kada su se saveznici već iskrcali u Normandiji, a Sovjeti bili već pred vratima Rajha, domaćini su se samo kiselo nasmešili.
Istog dana popodne odveli su me pred Berlinski zid. Sav išaran raznobojnim grafitima, prava umetnost, gde je svako crtao šta je hteo i poručivao svašta.
Napravio sam jedno desetak fotki i vrativši se u Zagreb, u okviru teksta kako su zidom odvojeni zapadni i istočni deo Berlina u dve tadašnje suverene nemačke države grafički urednik lista „Danas” pustio je moju fotku Berlinskog zida, na kojoj je u boji nacrtana ona muška stvar, a ispod je neki šaljivdžija sa naših prostora dopisao ono „je.. zid”.
Kolegijum lista „Danas“ odmah je reagovao šaljući me ne disciplinsku odgovornost s optužbom da sam svesno snimio „onu stvar” na Berlinskom zidu i da sam tu fotku namerno pustio u opticaj.
Moju odbranu da sam to snimio kao moj skromni doprinos rušenju mrskog Berlinskog zida i ujedinjenju dve Nemačke i kao moju dobru procenu šta će se uskoro desiti sa tim zidom, kolegijum nije prihvatio i kažnjen sam sa deset odsto od plate.
Grafički urednik se tipično zagorski izvukao sa: „Nisam se štel mešati Lazi u posel.”
Toliko godina posle Berlinskog zida, zbog kojeg ipak nije izbio rat između Zapada i Istoka, mi se sada bavimo zidićem u Kosovskoj Mitrovici, koji je za Albance sada simbol podeljenog grada, a za Srbe na severu Kosova poslednja fizička zidana odbrana i poslednji čvrsti ukopani garant da ih Priština neće preko noći proterati. Da neće biti neke nove kosovske „Oluje”.
Pošto su iz Prištine najavili da će u februaru sigurno srušiti zidić iako na zidiću nema grafita, posebno ne uvredljivih na račun Prištine.
Zamislite da je na zidiću ona stvar sa Berlinskog zida, ili da je onaj freskama ukrašeni voz imao umesto fresaka na vagonima spolja iscrtano ono što sam snimio na Berlinskom zidu i da smo s takvim crtežom poslali voz na Kosovo.
Možda bi ga i pustili jer takav crtež ne možete svrstati u nacionalizam, niti u nacionalnu provokaciju, pošto je reč o stvari internacionalnog karaktera.
Inače pomno pratim stajling Federike Mogerini i primećujem da je za poslednji neuspeli sastanak Srba i Albanaca u Briselu imala novu frizuru: ispeglana kosa blago fenirana, ali i oštro rezana na unutra.
Pitajte psihologe šta znači kada žena skrati frizuru oštro na unutra? Šta želi time da poruči?
Otvorena za konstruktivni dijalog, za sporazum i uzajamno razumevanje. Mi javno kažemo da pristajemo na sve, da dajemo sve od sebe da bi Federika bila zadovoljna, a ona kao da ne razume našu plemenitost i odanost evropskim vrednostima.
Zapravo, kako nama u Briselu ide sve gore i gore, Federika je sve lepša i lepša, što me ozbiljno brine, jer gospodin Hašim Tači je svojevremeno u Rambujeu šarmirao i Medlin Olbrajt.
Jednostavno se, kao nacionalno svestan Albanac, muški žrtvovao za albansku stvar, a sve ostalo je istorija.
Kako je u međuvremenu gospodin Velja Ilić odustao da se i dalje žrtvuje za srpsku stvar, konkurs je otvoren. Lepa Federika nam preko zbunjene Maje Kocijančić naređuje da se smirimo. Majko mila i srpska istorijo...
Kada je zbog novih graničnih tabli na jugoslovensko-italijanskoj granici 1974. godine, a zona „A” i zona „B” pravno još tada nisu bile regulisane međudržavnim sporazumom, kada su Italijani u Staru Goricu na našu granicu poslali svoju 190. oklopnu brigadu, maršal Tito, koga u Srbiji neki zovu bravar, poslao je na granicu tri divizije, u Pulu skoro celu ratnu flotu, a na aerodrome Pleso, Cerklje, Pula i Bihać oko 200 borbenih aviona.
Italija je bila članica NATO-a, mi tada od Sovjeta nismo imali bilo kakvu podršku, jer je 1968. i intervencija u Čehoslovačkoj još lebdela kao senka na našim odnosima sa Moskvom. Ali je „bravar” obukao maršalsku uniformu i otišao na komandno mesto Vinica u Sloveniji.
Američki je ambasador u UN tri puta za mesec dana dolazio u Beograd da moli da ne zaratimo sa Italijom. Italijani su popustili i godinu dana kasnije došlo je do Osimskih sporazuma.
Možda su to bila druga vremena, drugi akteri krize, ali je činjenica da je „bravar” znao kako sa Italijanima, a i Sofija Loren i Ćina Lolobriđida bile su na Brionima.
Posle toga između nas i Italijana nije bilo zidova. A i Federika je Italijanka... Izvor: Politika
