CIA analiza počinje tezom da, iako je srpsko-hrvatsko rivalstvo vodeće u Jugoslaviji, u pozadini se razvija srpsko-albansko rivalstvo koje će imati "podjednako važan uticaj na to kako će Beograd izaći na kraj sa problema nacionalnih manjina".

Izveštaj konstatuje kako je, uprkos srpskim naporima da pridobiju Albance odlukama kao što su povećana autonomija i ekonomska pomoć, albanski nacionalizam jača usled sve slabije kosovske ekonomije.

"Režim Envera Hodže u susednoj Albaniji, posmatra Kosovo kao entitet pod privremenom jugoslovenskom kontrolom... Iako nema dokaza o stranim subverzivnim aktivnostima na Kosovu, situacija je već pripremljena za strano mešanje. Ovo je naročito tačno, jer problem albanske manjine u jugoslovenskoj Makedoniji može destabilizovati region na koji Bugarska ima teritorijalne pretenzije", piše u izveštaju.

CIA ističe kako milion jugoslovenskih Albanaca čini najsiromašniju grupu u zemlji, dok istovremeno ta grupa ima najvišu stopu nataliteta i nepismenih, što Albance čini naročito vezanim za zemlju.

"Tvrda struja albanskog nacionalizma se razvila među njima, sa ciljem prevazilaženja efekata nekadašnje srpske vladavine, a bazirana je na nerealnim očekivanjima ekonomske koristi... Prisustvo nezavisne albanske domovine unutar granica Kosova, dodaje inostranu dimenziju problemu", stoji u analizi.

Istorijsko neprijateljstvo

Analiza CIA se osvrće i na istorijski koren problema. Spominje se duboka kulturno-istorijska i duhovna povezanost Srba sa Kosovom kao temeljom "Stare Srbije" i domom prve Pećke patrijaršije. Ističe se i važnost Boja na Kosovu 1389. godine. Sa druge strane, agenti CIA bili su upoznati sa tvrdnjom Albanaca da su direktni potomci drevnih Ilira, što bi ih kao takve činilo autohtonim na Balkanu, dok bi Sloveni bili invazivan element. Izveštaj ističe i da je Josip Broz Tito imao ozbiljnih problema sa Albancima na jugu Srbije. "Na primer, 1944. Titovi partizani borili su se protiv urođeničke albanske armije koja je želela da uspostavi kontrolu nad regionom. Albansko neprijateljstvo, uvek odmah ispod površine, eruptiralo je opet šezdesetih kada je Aleksandar Ranković, srpski nacionalista, Titov poverenik i nadzornik Tajne policije, izgubio moć. Ranković je igrao ključnu ulogu u ponekad brutalnim represivnim merama nad Albancima, a njegov odlazak stvorio je nadu da će se otvoriti vrata političkim i društvenim promenama". Pominje se i protest Albanaca 1968. godine u kojem su jasno tražili ispunjenje sedam uslova: Kraj "kolonizacije Kosova" od strane Srba; autonomija; pravo na samoopredeljenje; pravo na poseban ustav Kosova; stvaranje albanske republike unutar jugoslovenske federativne strukture; stvaranje albanskog univerziteta kojim ne dominiraju Srbi; pravo na isticanje zastave Albanije. Nakon demonstracija 1968, Albanci su još jednom potegli pitanje republičkog statusa Kosova. "U decembru 1974. godine, nemiri su ponovo izbili, koncentrisani oko Univerziteta u Prištini. Stotine su uhapšene, a mnogi su završili u zatvoru na osnovu optužbi za distribuiranje albanskih nacionalističkih pamfleta, do pisanja nacionalističkih slogana na univerzitetu, od kojih su neki pozivali na stvaranje "Velike Albanije".

Odgovor Beograda

Izveštaj CIA konstatuje kako je Beograd bio voljan da izađe u susret umerenom delu albanske strane, dok je prema agitatorima nacionalizma postupao krajnje surovo. "Napori da se reši kosovski problem urodile su samo delimičnim uspehom. Investicije su stimulisale veliku migraciju nestručnih radnika iz sela u gradove, gde obećanje zaposlena nije ispunjeno", ističe se u izveštaju i dodaje da je spuštanje standarda na Univerzitetu u Prištini dovelo do velikog broja "polustručnih, nezaposlenih i nezadovoljnih". Univerzitet je bio glavno poprište nacionalističkih tendencija, zapaža CIA. Kako su istovremeno sa jačanjem Albanaca, najistaknutiji srpski nacionalisti "uklonjeni s Kosova", oni koji su ostali su bili naročito osetljivi "jer sve više percipiraju fundamentalnu pretnju po svoj istorijski dominantan položaj" na Kosovu. U analizi se dalje navodi da Srbi gledaju na popustljivu politiku federalnih vlasti prema Albancima, kao na dalji pokušaj smanjenja srpskog uticaja u jugoslovenskoj državi. "Srbi sebe vide kao predvodnike i zaštitnike države, i ponosno ukazuju na činjenicu da je Srbija bila nukleus formiranja prve jugoslovenske države 1918.", objašnjava izveštaj. Izvor: newsweek.rs