Pravda

-Prvi fakultet koji sam završila je Filozofija, ali u suštini početak problema u bivšoj Jugoslaviji je započeo moje studije u politici i diplomatiji. Kada su počeli problemi na Kosovu i kada je albanski lobi već počeo da manipuliše Vašingtonom i prenosi pogrešnu sliku Si-en-enu, napisala sam pismo glavnim urednicima i oni su me pozvali da predstavim svoje argumente koje podržavaju prava srpskog naroda na Kosovu ispred milione gledaoca. To mi je bio prvi nastup na Si-en-enu i dokazalo mi je da je moguće boriti se za svoje pravo govora u Americi. Zatim sam ubedila roditelje da se preselimo u Vašington gde sam počela masters studije na Amerikan Univerzitet, najbolji fakultet u Vašingtonu za međunarodne odnose i politiku, u želji da se dobro upoznam sa osnovama američke spoljne politike. Moji vršnjaci sa studija su danas po raznim američkim vladinim institucijama kao Stejt Department, CIA i druge.

-Nisam zaplakala, ali sam iskreno imala bol u plućima godinama. Bol sam osećala tokom svih osam godina rata, jer sam bila svesna velike odgovornosti koju nosim kao devojka sa 20 i nešto godina u predstavljanju prava i interesa srpskog naroda dok sagovornici, muškarci duplo stariji me napadaju na televiziji i govore da su Srbi ratni zločinci i sve ostalo. Suočavala sam se tada sa raznim frustracijama. Setim se kada mi je stariji gospodin iz jedne naše crkve u Čikagu rekao “pravi si borac, volimo te ali šteta što nisi muško.”  Ja sam na to odgovorila, ”ali vidite Radovan Karadžić me imenovao za predstavika Republike Srpske u Vašingtonu iako sam i mlada i žensko. Predrasuda mi je najveći neprijatelj, i kada pokušavam da se borim protiv predrasuda u vezi Srba i kada se suprostavljam predrasudama protiv žena i mlađih ljudi.”

-Od kako izlaze članci u novinama u Srbiji od februara 2016. godine, gde govorim o Trampu i američkoj spoljnoj politici i gde je stavljena moja biografija šta sam sve radila za srpske interese u Vašingtonu, narod mi je na socijalnim medijima često slao poruke da je šteta da neko kao ja nije u vladi Srbije, a posle, zašto se ne bih ukljucila da se kandidujem za predsenika. Stalno su mi dolazile poruke jedna za drugom, i stalno sam se zahvaljivala. Ali u jednom momentu kada me nazvao neko ko ima mnogo iskustva u politici Srbije i izneo dosta razloga zbog kojih misli da bi me narod izabrao na bazi svega zašta se godinama zalažem i to što nikada nisam bila upetljana u politički haos Beograda—u nekom momentu sam jednostavno pristala.

- Moja platforma je isključivo samo rešenje za ekonomski oporavak Srbije i zastupanje jasnog stava koji podržava suverenitet Srbije i bolju pregovaračku poziciju po svim pitanjima. Cilj je da se otvori pet ekonomskih zona sa sasvim novim regulativnim okvirom koji bi putem pojednostavlljenog sistema rasterećenim birokratijom i papirologijom omogućavo preduzetnicima da lakše napreduju, da budu profitabilni, i time bi rastao broj novih radnih mesta i nivo plata. Ne treba nam Evropska unija koja će uništiti privredu Srbije, jer Srbija može sama srediti svoju državu. Srpska dijaspora širom sveta bi igrala ključnu ulogu u ekonomskom oporavku Srbije, jer bi investirala u te zone, a takođe imala bi Globalni savetodavni odbor dijaspore, sasvim nepristrasan vanpolitički krug ljudi koji bi započeo ozbiljne reforme u Srbiji i transformaciju u sređenu državu. Uz te zone bi dobili i oporavak sela, jer bi se osnovale u nerazvijenim otvorenim mestima gde momentalno ne postiji ni jedna industrija, i stvarali bi rešenje kako mladi svet može da radi u tim zonama i da ne napušta sela gde žive u okolini. 

Po pitanju spoljne politike, mora Kosovo da se vrati na pregovore pri Ujedinjenim nacijama kao što je bilo pre 2008. i da se zatraži da severno Kosovo dobije status entiteta kao Republika Srpska kako bi zaštitili srpski narod u tim krajevima.

- Pošto sam od detinjstva dolazila svake godine u Srbiju, imam naravno jednu jedinstvenu perspektivu sa oba kontinenta. Ne mora osoba biti svaki momenat u svom životu u Srbiji, niti da se susreće sa dnevnim problemima koje narod tamo ima da bi znala šta je ono što trebamo da menjamo da bi narodu bilo bolje. Dovoljno sam dobila ukus silne birokratije i trošenje vremena samo to što dođem par puta godišnje. U Americi nisam nikada imala potrebe da uđem u bilo koju lokalnu vladinu instituciju jer je sve rešeno na drugi način. Zato je bitnije upravo to što sam živela van Srbije u sređenoj državi da bih imala tačno plan i ideju kako stvari promeniti kako bi bile bolje za srpski narod.

- Smatram da Srbi koji odlaze iz Srbije uopšte nemaju negativan nacionalni stav. To je jedna predrasuda koju sam čula u Srbiji i veoma se iznenađuje i boli. Svako ko dođe za Ameriku ili bilo gde održava svoju kulturu, prenosi srpski jezik i tradicije deci, imamo preko 100 srpskih pravoslavnih crkvi samo u Americi gde dolaze i mladi i stari, i stalo nam je da se održimo kao srpski narod. Ima nas četiri miliona u svetu. To nije mali broj. Pare koje dijaspora unosi u Srbiju svake godine je druga stavka u samom budžetu Srbije, i šteta da to narod ne zna.  Unosimo pet milijardi dolara godišnje po zvaničnim statistikama. Međutim veliki je problem što 30.000 ljudi odlazi iz Srbije svake godine. Oni odlaze ne zato što ne vole Srbiju, već što nemaju od čega da žive. Privreda je stala, ekonomija ne funkcioniše, ne postoji pravo konkurentno slobodno tržište uz zakonske i regulativne okvire koji su neophodni da takvo tržište podrže. Korupcija sprečava da pravi kapital i investitori dođu, osim ovih koji se u principu “kupe” da bi došli time što im se predaju nezaslužene pare da bi bili u Srbiji. Za tu situaciju nisu krivi ljudi koji odlaze iz Srbije.

- Meni je glavni cilj ove kampanje da vratimo narod u Srbiju, da započnemo nove ekononske zone koje bi toliko pomogle ekonomskom razvoju i otvorile nove poslove da bi upravo stvorile uslove koji su potrebni da se ljudi vrate. Osim toga, započeli smo u kontekstu pokreta Budućnost Srbije jedan vrlo istorijski i bitni pokušaj da sakupimo sav potencijal dijaspore sveta u Globalni Savetodavni Odbor, da se organizujemo po strukama i započnemo pravo, vanpartijsko, neutralno sagledanje svake industrije u Srbiji, da identifikujemo probleme i načine kako da sve funkcioniše efikasnije, da ukažemo pažnju na izazove i započnemo konkretne promene i modernizaciju, i to na sasvim transparentan način da narod može tačno pratiti i biti obavešten šta se dešava.

-Pamtim posebno nastup na Si-en-enovom najpopularnijem programu "Krosfajer" gde sam bila u debati sa gospodinom Entoni Luisom, poznatim po svojim šokantno antisrpskim člancima u novinama NJujork Tajms. Sećam se jednog gostovanja gde je počeo da se crveni tokom mojih kontra argumenata na njegove pogrešne stavove i odjednom me je prekinuo sa napadom da sam po njegovim rečima—srpski Gebels. Naravno, ovo je bilo sasvim kontraproduktivno za njega, jer je američkoj publici bilo sasvim nejasno u takvom napadu protiv jedne devojke.

- Pa nije do mene da kažem da li me kamera voli, ali osećam se sasvim udobno ispred kamere. Stalno sam vodila debate na svim glavnim američkim televizijama po pitanju Krajine, Bosne i Hercegovine i Kosova, a prošlog leta sam snimala kao voditelj putopis kroz Beograd. Smatram da je video zaista snažan modus komunikacije i da naravno u kontekstu takve vizualne medije, fizički izgled, i takođe glas, imaju veliku ulogu u sposobnosti jedne osobe da nekoga ubedi i da pridobije publiku.

- Američka politika nije zastrašujuća pošto su procedure standardne i demokratske, ništa nije vanredno. Sistem glasanja je organizovan da dozvoljava maksimalno pravo idividualcima da svoje stavoveo predstave narodu i da narod direktno bira. Recimo, ne dozvoljava se u glavnim novinama da se na onlajn članicma izređaju razni komentari koji su ponižavajući ili koji imaju banalne napade. U Americi dozvoljavaju isti broj pozitivnih i negativnih komentara, i to isključivo samo one koji na ugledan način konkretno iznose neke činjenice. Ne postoje botovi u Americi gde je jedna strana u mogućnosti da utiče na javno mnjenje na bazi toga što imaju budžet za plaćenike da napadaju političke protivnike. U tom kontekstu, žao mi je da sam iskusila neke pakosne i antidemokratske postupke političkih konkurenata koji koriste mere protiv mene koje bi bile sasvim ilegalne u Americi.

- Mislim da ličim na tipičnu srpskinju, i naravno na mnoge nas sa Balkana. Sećam se anegdote kada sam bila studentkinja i vodila dve prijateljice iz Amerike na more u Dubrovnik.  Nisam htela da pričam sa nekim momcima na plaži koji su sedeli do nas i dobacivali pa sam se prijateljicama obraćala na engleskom. Na to je jedan momak komentarisao na glas “ne znam za ove dve, ali ona tamo mora da je naša”, a na to sam se glasno nasmejala, i odala se.

- Da, naravno. Beogad je moj grad rođenja. Film koji sam snimila o Beogradu za američku televiziju nazvala sam zato“ Moj Beograd“, jer se tako osećam, a Amerikancima sam poslala poruku na kraju filma da je Beograd toliko divan i narod toliko gostoprimljiv da će se i oni osećati da je Beograd njihov Beograd.

- Iskreno da vam kažem, najviše bi mi imponovalo da se jednog dana kaže da sam prvi predsednik koji je doneo pozitivne promene u Srbiji, posle kojih je Srbija procvetala i narod se vratio svojoj otadžbini.

- Tramp i Republikanska partija Amerike u kojoj sam od mladih dana predstavlja moje vrednosti, jedna od kojih je podrška konkurntne i slobodne ekonomije gde privrednik nije opterećen birokratskim i zakonskim barijerama već mu je dozvoljeno da što lakše i brže razvija svoje biznis ideje, što više prosperira, i na taj način postaje generator prosperiteta za celu državu. Mala i srednja preduzeća su kičma Amerike. Ja sam lično preduzetnik, imala sam razne biznise i dobro znam šta je potrebno da ljudi u biznisu napreduju, i želim to da primenim u Srbiji. Stvar je vrlo jednostavna. Ne znam šta je to do sada kočilo Srbiju da se u njoj ne primene osnovni principi državne administracije koji podržavaju zdravu privredu.  Američka ekonomija i standard života je dokazano bolja od birokratije i ogromnih poreza koje Evropska unija podržava i zato ne smatram da je to neko rešenje za Srbiju.

-Naravno, sa velikim zadovoljstvom bi Trampu objasnila istoriju manipulisanja američke politike od strane drugih etničkih grupa tokom Klintonove vlasti, predala bi mu moju knjigu Rat rečima izdata u Americi 1999. na engleskom jeziku o tom problemu—a to bi Tramp sasvim razumeo, jer nije baš ljubitelj familije Klinton.  Nadam se da narod Srbije razume kakvu bih ja ogromnu prednost imala u tim razgovorima sa Trampom kao predsednica Srbije, jer sam Američki građanin i govorim američki kao maternji jezik jer sam odrasla tamo. Takođe sam dugogodišnji član Republikaske partije i znam kako da im priđem, govorim njihov jezik kako bih rekla. Ja 25 godina lobiram i dobro poznajem Vašington, a te akreditive niko nema od drugih kandidate za predsednika. 

-Nije slučajnost da nam je i parola “Vreme za promene“ jer je vreme za promene u svakom pogledu—u smislu reformisanja i ostvarivanja jedne sređene ekonomski stabilne države, ali i u smislu da Srbija najzad zauzme vrlo jasne stavove koji stavljaju interese svog naroda u prvom planu. Nije Srbija kriva što je njen narod razbijen u nekoliko država.  Ali Srbija ima pravo i dužnost da svom narodu pomogne gde god da se nalazi u svetu. Srbija je prihvatila situaciju na Kosovu i Metohiji samo u interesu podržavanja stabilnosti na Balkanu. Međutim, vreme je dokazalo da je srpski narod sasvim nezaštićen u tim krajevima i živi u sasvim antidemokratskom društvu. Ta situacija zahteva da Amerika, koja podržava demokratske principe u svetu, pomogne da se sprovedu nova rešenja koja bi podržala osnovna ljudska i terotirjalna prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

-Na engleskom naravno u prvoj rečenici, ali u drugoj bi je uz osmeh pitala nešto na srpskom.

- Biram sama svoju garderobu, jer smatram da je oblačenje stvar lišnog ukusa i jedna manifestacija prava slobodnog mišljenja. Mada, vrlo bih rado želela da nosim dezene naših modnih kreatora iz Srbije i na taj način bi ih promovisala gde god idem u svetu. Danas mi je smešno kada se setim kada sam kao studentkinja u dvadesetim godinama, dok sam gostovala na američkoj televiziji i držala govore na Dražin dan u Kanadi ili po crkvama, bila sam dosta samosvesna svojih mladih godina i brinulo me da li će biti predrasuda što sam toliko mlada osoba, i žensko, a radila takve ozbiljne poslove. I zato sam se u to vreme svesno oblačila u ozbiljne sakoe i povlačila kosu sasvim nazad da bi bila što ozbiljnija i uklopila se u muškom društvu sa kojima sam vodila debate.  Međutim, smatram da je to bilo pogrešno i da me svet treba proceniti isključivo na bazi mojih sposobnosti, ideja, argumenata, kvalifikacija i pozicija koje posedujem na sasvim ravnopravan način kao sa muškarcima bez zahteva od mene da igram neku stereotipnu ulogu kako neki zamišljaju žene u politici—tipa Medlin Olbrajt ili Angela Merkel. U renesansnim idealima koje podržavam, bitno je da je osoba ispunjena u svim poduhvatima, pa i fizičkim. Smatram da žena može biti sve što želi, i majka troje dece, i pisac, i slikarka, i borac za prava, pa čak i da snimi muzički CD (kao što sam nedavno uradila i koji se prodaje u Americi u humanitarnu korist bolnicama u Srbiji). Posebno želim da pošaljem poruku ženama da se nikako ne ograničavaju i ne prate nečije sterotipna gledanja.

- Fantatična pitanja! Pa sa svima pričam srpski jer su svi naši ljudi, a u porodici se nije psovalo tako da nisam odrasla sa time. I u našoj dijaspori se ne psuje, ili barem nikada nisam bila u toj sredini pa nisam navikla. Nešto slično kao - do đavola, obično kažem na engleskom.

-Kad mi pišeš mila mati.

- Mišljenje moje majke i oca, i kada bi mi rekli “uspela si bez para bez vremena uz drvlje i kamenje onih koji nisu hteli da ti daju reč, samo uz narod i tvoje iskrene želje i ideje, ponosismo se na tebe”. Izvor: Pravda