Pravda

Piše: Dušan Proroković Dnevni list „Blic“ je, pozivajući se na američke izvore, sastavio sraman članak o Aleksandru Duginu. Ne radi se tu samo o izvrtanju činjenica, već i krajnjoj neprofesionalnosti. U članku čak nije tačno naveden ni naziv televizije kojom Dugin danas rukovodi. Američki propagandisti, kao i tokom devedesetih kada su pisali o Srbima, koriste istu matricu da bi ocrnili svakoga za koga sumnjaju da im kvari račun. Tako dođoše i do Dugina. A naš „Blic“ to revnosno prenosi ne proveravajući nijednu jedinu stvar. Barem da su pročitali išta od širokog Duginovog opusa, bilo kakvo poglavlje u njegovim monografijama. Duginovo delo je toliko široko, da se isecanjem rečenica iz dnevnih i nedeljnih komentara i ne može ništa drugo postići do stvaranje iskrivljene slike. Kada je Dugin u pitanju, sve mora biti stavljano u kontekst njegovog višedecenijskog rada i teorija koje je promovisao. Takođe, kao i niz drugih ruskih intelektualaca (poslednji u nizu je Zahar Prilepin) Dugin je svesno izabrao da provocira publiku (a njegova najvažnija publika su vrlo uticajni ljudi). Kod njega nema sredine, on ne teži tome da se svidi svima, da ga prihvataju i levičari i desničari, da gostuje pre podne u Briselu, a popodne u Teheranu. U mnogim javnim istupima je ironičan, ili namerno iznosi napadne teze da bi otvorio polemiku i političke protivnike isterao na čistinu. Zato je zaludan posao hvatati se za neke njegove izjave. Pogotovo one date u dnevnopolitičke svrhe. Da su ga beogradski novinari kontaktirali, verovatno bi im to objasnio ili bi oni sami shvatili. Duginu prija medijska pažnja, on bi im izašao u susret.  Elem, Dugin je označen kao fašista, ekstreman u svakom pogledu, pobornik genocida u Ukrajini i tajni Putinov savetnik. O odnosu zvaničnog Kremlja prema Duginu nemam dovoljno informacija niti bih mogao taj deo članka da komentarišem. Činjenica je da se on razišao sa državnim rukovodstvom na samom početku ukrajinskog rata, zagovarao je drugačiji pristup i od tada ga uopšte nema na državnim televizijama. A čak i kada je podržavao poteze Vladimira Putina, pitanje je koliki je njegov uticaj bio na zvaničnu politiku. Možda paradoksalno deluje, ali sve do radikalizacije ukrajinske krize u Rusiji je dobar deo javnosti i još veći deo državnog establišmenta držao Dugina za ekscentrika i avanturistu. O kakvoj Evroaziji on piše i odakle mu ideje da će Amerika i Evropa napasti Rusiju? Kako piše Zahar Prilepin, tek sa ratom u Ukrajini dolazi do masovnog osvešćenja nacije i preovladava stav da Duginove teze iz devedesetih i sa početka dvehiljaditih nisu koještarije, već zakonomernost u međunarodnim odnosima. Rat u Ukrajini je potvrdio većinu njegovih prognoza, a njega samog je najverovatnije koštao dotadašnjeg uticaja na državne strukture. Ovo je još jedan primer da je politička teorija jedno, a praksa nešto sasvim drugo. Kao dugoročni strateg Dugin se pokazao nenadmašnim, ali je kao kratkoročni taktičar, posmatrajući sa današnje distance, ipak imao lošije procene.  Ali, da se sa Duginovog uticaja vratimo na njegovo delo. Po čemu je to on fašista? Po čemu je ekstreman u svakom pogledu? Kao filozof, on je rodonačelnik takozvane „četvrte političke teorije“. Prethodne tri faze ideološkog razvoja je povezao sa komunizmom, fašizmom i liberalizmom. Prema sve tri se odnosio kritički, ali je isticao i neke dobre strane. Današnjim zapadnim teoretičarima se ne sviđa to stavljanje znaka jednakosti između liberalizma i fašizma, odnosno liberalizma i komunizma, ali je Duginovo objašnjenje ubedljivo. Valjda zato se malo ko upustio u filozofske polemike sa njim. U geopolitici, Dugin je posle dugo godina među prvima vaskrsao stare ideje Trubeckoja, Savickog i niza drugih teoretičara, uzdižući svoju koncepciju neoevroazijstva na njihovim starim teorijama. Iz njegovog pogleda donekle preovlađuje i da piše kontratezu na Hantingtonovu knjigu „Sukob civilizacija“. Za njega je „sukob civilizacija“ siguran put ka uništenju Evroazije i zato zagovara „saradnju civilizacija“, međukonfesionalni dijalog i međusobno razumevanje. Možda bude zanimljivo i američkim propagandistima i prepisivačima iz Srbije: Dugin je još pre dvadeset godina upozoravao da se ne sme dozvoliti radikalizacija muslimana i njihovo korišćenje u borbi protiv pravoslavaca, da se između dve religije moraju tražiti sličnosti i preventivno delovati kako ne bi došlo do krvavog rata iz kog bi jedini profitirao posthrišćanski Zapad. On traga za osnovama te saradnje daleko u prošlosti, pa ga zbog toga mnogi etiketiraju kao mistika. Ali, čak i da mu se to može prigovoriti, njegov rad je apsolutno metodološki utemeljen i teorijski zaokružen, pošto se u tom svom traganju striktno drži primordijalizma. U određenoj meri Dugin se samo naslanja na ranije izvedene zaključke Berđajeva, Danilevskog i Aleksandra Panarina, njegovi stavovi su po mnogu čenu slični sa Kara-Murzinim, a nijedan od ovih autora na Zapadu nikada nije proglašen fanatikom. Čak naprotiv, na temeljima koje je iskopao Danilevski Tojnbi i Špengler su izidali svoje neverovatne građevine, pišući antologijska dela o civilizacijama. Ako je Dugin mistik i fanatik, onda je to i Hantington! U čemu je razlika između njihovih pogleda na svet, ako obojica proglašavaju religijsko kao osnovno u daljem opredeljivanju čitavih naroda i stvaranju civilizacijskih blokova. Ali ne, Hantington nije nosio dugu bradu i crnu rolku, redovno se brijao i vezivao kravatu, i što je najvažnije-nije bio Rus, tako da on ne može biti mistik. Ni fanatik. Na kraju, u Duginovom političkom delu se takođe teško može pronaći bilo šta od onoga za šta ga optužuju. On jeste deklarisani antizapadnjak, ali to je sasvim legitiman stav. U čemu se tu ogleda njegov greh? U dobroj meri, on tu sledi Leontjeva i Zinovjeva, o čijim delima je u Srbiji verovatno najviše pisao Nikola Milošević. Sada, ako to na Zapadu ne razumeju, to nije problem Dugina. Niti iko ima pravo da ga ovako blati. Vetar, naravno, duva sa druge strane i pretpostavljam da se Dugin našao u centru pažnje američkih analitičara zbog druge stvari. Sa jedne strane, mnoge Duginove filozofske i geopolitičke teze se pokazuju ispravnim. Kako u Rusiji, tako i u pojedinim muslimanskim zemljama i  evropskim „kontinentalističkim“ intelektualnim krugovima on ne samo da nije nikakav mistik i fanatik, već priznat, rado viđen i popularan mislilac. Sa druge strane, popularnost Duginove politike anti-liberalizma u ruskom javnom mnjenju vrtoglavo raste poslednje četiri godine. On je čovek koji se nikada nije predavao. Kada je gubio poslove po naučnim institucijama, nastavljao je dvostruko više da piše i svoje nove radove promoviše na sve načine. Kada su centralni mediji prestali da ga pozivaju, on je osnovao svoju televiziju. „Carigrad“ je danas jedna od gledanijih internet stranica na ruskom jeziku, sa vrlo zanimljivom strukturom publike. Ovakvi prizemni napadi su u funkciji diskreditacije Dugina (i vrlo moguće, čoveka koji finansira njegov rad) i tabuizacije njegovog dela. Dugin je fanatik, evroazijstvo čisti maticizam, a njegovo antizapadnjaštvo ni manje ni više nego-fašizam. Poznavajući Dugina, mislim da će ga ovakvi napadi malo doticati. Međutim, to je njegova stvar. Pisanje o Duginu u Srbiji je naša stvar. Zašto Amerikanci žele da ga proglase fašistom je jasno. Ali, da se to radi u Srbiji je nenormalno. Ne samo zbog činjenica, već i zbog svega što je Dugin činio za Srbiju. I dok je besneo rat u Bosni, i kada su Hrvati proterivali Srbe iz Krajine, i u onim nesretnim godinama kada je Černomirdin dolazio u Beograd zajedno sa Ahtisarijem, i kada su Albanci organizovali pogrom na Kosovu i u mnogim drugim situacijama taj čovek je bio uz nas. Zbog Srba je mnogo puta ulazio u oštre polemike sa predstavnicima ruske vlasti, u ruskoj javnosti je nastupao hrabro i govorio o srpskim problemima kada to u Mosvi niko nije smeo ili hteo, a često je u mnogim kritičnim trenucima dolazio u Beograd. Kao ilsutrativni primer odnosa prema Srbiji, za kraj ću navesti jednu angegdotu. Tokom nesretnih sankcija mnoge Duginove knjige su prevođene i objavljivane na srpskom jeziku. Međutim, neki izdavači nisu tražili nikakvu saglasnost od autora. Posle sankcija i uz donošenje novih pravnih mera, izdavači su za nova dela morali da traže autorska prava. Onda su se skupili i počeli da pišu pismo Duginu, kojim su objasnili kako smo bili pod sankcijama, pa u besparici, pa nisu sa njim mogli da stupe u kontakt i sve tako dalje, na par strana, ne bi li mu objasnili da su njegove knjige kod nas dobro primljene, postigle su uspeh, a sada što ga nisu pitali za prevod i publikovanje, šta da se radi, ako treba neki honorar, to će se sa novim izdanjima regulisati. Dugin im je odgovorio sa četiri reči: samo napred braćo Srbi!  Ne znam koliku pažnju će privući ono što je objavljeno u „Blicu“. Osim uskog kruga ljudi koji se bave društvenim naukama i nešto malo šire čitalačke publike okupljene oko par internet portala za Aleksandra Dugina je u Srbiji malo ko čuo. Ipak, sa druge strane, ne bih ceo ovaj incident ni potcenio. Pre svega zbog toga što je „Blic“ čitan u obe verzije: štampanoj i elektronskoj. Koliko mu se veruje-to je drugo pitanje. Tek, da ne bi prvi utisak čitalaca o Duginu bio onakav kakvi bi želeli američki autori, na sve ovo se moralo reagovati. Još davno, Aleksandar Dugin se sam proglasio „srpskim bratom“. I taj svoj osećaj pokazao delujući u praksi. Koliko je uopšte takvih intelektualaca bilo u svetu u proteklih četvrt veka? Kakav god da je, sada je naš. Tako se deklarisao. Izvor: Katehon