Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Rezultate znamo. Ali, evo, 2017. je osvanula, a nemački establišment, ponovo ujedinjen unutar Velike Nemačke, sa zastavama EU kao kamuflažom, opet misli da ratuje na dva fronta – protiv Amerike i Rusije. Ako je tačna antička poslovica, da kad bogovi nekoga žele da unište, prvo mu oduzmu pamet, onda je kraj poslednjeg velikonemačkog projekta blizu. S naglaskom na „poslednjeg“. Nemački posredni rat protiv Rusije, prvenstveno preko Ukrajine, već je poznat. Mnogi su mislili da to nije autonomna politika Berlina, sve do izbornog poraza Hilari Klinton, kada se pokazalo da Angela Merkel, preuzevši štafetu globalizma od odlazećeg Obame, uopšte ne namerava da po tom pitanju popusti, već je postala najtvrđi branilac sankcija protiv Rusije. A u međuvremenu, otprilike 9. novembra 2016, objavljen je i rat Americi. Imali smo javne izjave nezadovoljstva novim američkim predsednikom od strane Angele Merkel neposredno posle njegovog izbora, pa čak i držanje predavanja Trampu o UN Konvenciji o izbeglicama tokom njihovo prvog zvaničnog telefonskog razgovora krajem januara. No, ako to nije bilo dovoljno izričito, sada je vodeći nemački nedeljnik, „Špigel“, i zvanično objavio rat protiv Trampa. Naslovna stranica novog izdanja predstavlja Trampa kao džihadistu sa krvavom kamom u jednoj ruci i odsečenom glavom Statue slobode u drugoj. Navodno, Tramp je neprijatelj „slobode i demokratije“. Tako tvrdi raspisani glavni i odgovorni urednik časopisa, Klaus Brinkboumer. Nesumnjivo jedan od onih nemačkih novinara na koje je nedavno iznenada preminuli bivši glavni urednik „Frankfurter algemajne cajtunga“ dr Udo Ulfkote mislio kad je izjavio: “Govorimo o lutkama na koncu, novinarima koji pišu i govore šta god im njihove gazde kažu da izjave ili napišu“. A gazde su CIA i američki vladajući establišment, kako je to Ulfkote opisao u svojoj knjizi iz 2014. „Potkupljeni novinari“, nemačkom bestseleru o kojem „nijedan nemački novinar nije smeo da piše ili govori“. U još jednom autorskom članku, Brinkboumer ustvrđuje da je Tramp „Neron“. Zašto? „Predsednik SAD je patološki lažov,“ sikće Brinkboumer. „Predsednik SAD je rasista… On pokušava da izvede puč s vrha; želi da uspostavi iliberalnu demokratiju; želi da potkopa ravnotežu moći. Otpustio je vršioca dužnosti ministra pravde, koja je imala drugačije mišljenje od njegovog i optužio je za ‘izdaju’.“ Naravno, tu nije iscrpljena lista optužbi: „Donald Tramp i njegov potpirivač vatre Stiv Banon diskriminišu određene ljude dekretom, ali ne iz onih zemalja u kojima Tramp posluje. Prezir predsednika SAD i njegovog najvažnijeg savetnika prema nauci i obrazovanju tako je eklatantan da je to gotovo teško napisati. Ali njihov prezir prema klimatskim i ekološkim politikama mora se navesti, jer bi u sledeće četiri ili osam godina mogao da postane ozbiljna pretnja“. A ima i ovo: „Organizacije kao što su Ujedinjene nacije, Svetska trgovinska organizacija (WTO), Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC), NATO i EU, sve su stvorene s tim razlogom. Nijedna od ovih organizacija nije savršena, ali one su to što imamo – i potrebne su nam. Banon ih sada želi izbrisati, a Tramp ili izvršava Banonove namere ili ih deli“. I, šta je rešenje? „Nemačka mora ustati protiv 45. predsednika Sjedinjenih Američkih država i njegove vlade…  zajedno sa azijskim i afričkim partnerima – i, bez sumnje, s našim partnerima u Evropi, s Evropskom unijom“. Ako je išta dobro Brinkboumer uradio, to je da je, osim preciznih optužbi, na malom prostoru sabrao svu bedu, zlobu, lažljivost i hipokriziju današnjeg nemačkog marionetskog establišmenta. Samo nekoliko primera: - Tramp „želi da izvede puč s vrha“. Kako tačno? Što izdaje predsedničke uredbe kao i njegovi prethodnici i koristi svoja zakonska ovlašćenja? Što, čak i po priznanju političkih protivnika, poput čuvenog američkog advokata Alena Deršovica, „poštuje nezavisnost američkog sudstva“ tako što ulaže formalne žalbe na sudske odluke donesene protiv njega, umesto da ih ignoriše? Ili možda zato što ne izdaje one koje bi se dopale Brinkboumeru, odnosno njegovim gazdama? Na primer, da poput Angele Merkel pozove mase migranata da nagrnu u Ameriku. - Tramp je „otpustio vršioca dužnosti ministra pravde, koja je imala drugačije mišljenje od njegovog i optužio je za ‘izdaju’.“ Tipična laž, odnosno poluistina na kakve smo se od nemačkih zvaničnika navikli još od početka raspada Jugoslavije. Istina je da je Tramp otpustio Seli Jejts, koju je nasledio iz prethodne, Obamine administracije i koja je vršila tu dužnost samo zato što Senat još nije potvrdio Trampov izbor kandidata za to mesto, DŽefa Sešnsa, koji bi smesta sproveo predsednikovu uredbu da privremeno zabrani ulazak državljana sedam muslimanskih država u SAD, dok se ne izvrši revizija postojećih procedura (dakle – to je privremena zabrana, na osnovu spiska zemalja koji je odredio ne Tramp, već Obama). A šta bi to predsednik jedne države trebalo da uradi kada mu podređeni činovnik otkaže poslušnost? Da slegne ramenima? Da mu čestita na „građanskoj hrabrosti“? I da se, zatim, pozdravi sa autoritetom i državnim poretkom… - Brinkboumer govori o „prezir(u) predsednika SAD i njegovog najvažnijeg savetnika (Benona) prema nauci i obrazovanju“. Da vidimo: u lavini satanizovanja Trampa i njegovog „primitivizma“, nekako se zaturila činjenica da je on završio najprestižniji poslovni univerzitet u SAD, a možda i u svetu – Univerzitet Pensilvanije. Inače jednog iz grupe ekskluzivnog kluba „Ajvi lig“ univerziteta, zajedno sa Harvardom, Jejlom, Prinstonom… A Stiv Benon, već uveliko oklevetan kao „fašista“ i „beli nacionalista“, je završio, postdiplomski, diplomatsku školu čuvenog DŽordžtaun univerziteta, a onda magistrirao menadžment na – Harvardu. A ima ih i još takvih koje je „antiintelektualni“ Tramp izabrao u svoj tim: novi šef CIA Majk Pompeo – diplomac Vest point vojne akademije i pravnog fakulteta na – opet Harvardu; Filip Bilden, sekretar Mornarice – diplomac DŽordžtauna i Harvarda; nominovani sudija Vrhovnog suda, Nil Gorsač – diplomac Kolumbije, Harvarda i Oksforda; Stiven Miler, Trampov politički savetnik – diplomac prestižnog Djuk univerziteta; Piter Navaro, direktor Nacionalnog saveta za trgovinu – prestižni Tafts univerzitet i Harvard. Itd, itd… A moglo bi se npr. postaviti Brinkboumeru i ovo pitanje: zašto nikad nije „udostojio“ Obamu sličnom naslovnicom, s obzirom da je dokazano da je upravo Obamina administracija, po svedočenju bivšeg šefa američke vojnoobaveštajne službe (DIA) a sadašnjeg Trampovog Savetnika za nacionalnu bezbednost, omogućila formiranje ISIS-a i podržavala islamiste u borbi protiv legalne vlasti u Siriji. Ili, da krenemo još malo unazad: zašto „Špigel“ nikad nije objavio npr. sliku mudžahedina sa odsečenom glavom srpskog vojnika iz rata u BiH? Ili je, pak, zapravo „Špigel“ bio deo lažljive medijske mašinerije koja je predstavila islamistu Aliju Izetbegovića kao „demokratu“, a one koji su se od njega branili kao „zločince“. Ili koja je skrivala zločine „demokratske Nemačke“, poput ovog iz 1988. po svedočenju Uda Ulfkota: „Fotografisao sam Irance otrovane nemačkim hemijskim oružjem, ali to nije smelo da postane javno. U to vreme su Iračani, Amerikanci i Nemci slavili svoju „konačnu“ pobedu nad Irancima. Osećao sam se strašno: u Bagdadu su proslavljali to što su zajedno potrovali ljude gasom“. Ili koja je uzdizala laži bivšeg nemačkog ministra odbrane Šarpinga o nepostojećem srpskom planu „Potkova“ o čišćenju Šiptara sa KiM, izmišljenom da bi se opravdao prvi čin nemačke agresije posle Drugog svetskog rata i (navodne) denacifikacije? A „Špigel“ se upravo time i bavio 1999. I mnogim drugim lažljivim gadostima protiv Srbije, u korist džihadista, terorista i trgovaca ljudskim organima. Da li „Špigel“ ikad neku naslovnu stranicu posveti tragičnom stanju preostalih Srba na KiM, žitelja najvećeg konc-logora na otvorenom na svetu? Ko o čemu, vojska o skraćenju, a „Špigel“ o poštenju… Srećom, bar Tramp je već pokazao da ima njuh za lažne vesti, i lažne medije. No, ovde je na prvom mestu, reč o Nemačkoj. Velikoj Nemačkoj, koja opet ponavlja iste greške. Rođenoj u sklopu laži da se NATO nikad, ni za pedalj, neće proširiti ka Istoku „dalje od teritorije Federalne Republike Nemačke“, koju je izrekao još jedan Nemac, Manfred Verner, tadašnji gensek NATO, u maju 1990. Rođenoj i u krvi razbijene Jugoslavije, čiji je raspad, u vidu priznanja Hrvatske i Slovenije, zahtevala kao cenu pristanka na Ugovor iz Mastrihta 1991. Velikoj Nemačkoj kojoj je potrebna EU da bi, u ime apstraktnog, neiskrenog „humanizma“, neprimetno ponovo uspostavila dominaciju nad evropskim kontinentom, na račun budućnosti drugih država, naroda, pa čak i samog kontinenta. Zato joj je Tramp, skeptik i po pitanju EU i po pitanju NATO, i po pitanju globalizma i „imperijalnog humanizma“, neprijatelj. Možda bi Angelina Velika Nemačka to neprijateljstvo čak nekako mogla da iznese da je prethodno, na vreme, sklopila bar mir sa Rusijom. Ali Velika Nemačka, osim što je uvek opasna, je očigledno i uvek neracionalna. I, u poslednjim fazama neminovnog ludila, opasna po sebe skoro koliko i po druge. Izvor: Fond strateške kulture