Nije prvi put da Moskva, protivno volji Ankare, poziva na uključivanje sirijskih Kurda u pregovore o tome kako će biti uređena poratna Sirija. Ali, otkako se opet zbližila s Turskom, Rusija se neko vreme držala na distanci od Kurda, sve dok juče nije još jednom konstatovala da im pripada mesto za pregovaračkim stolom. Trenutak u kojem su ih se Rusi setili simptomatičan je koliko i onaj u kojem su ih bili privremeno zaboravili.
Jer, nikada ranije SAD nisu bile toliko sklone tome da popuste pred sve većim pritiskom Turske i zabrane Kurdima – koje Ankara tretira kao teroriste rade da potpale i secesionizam sunarodnika na turskom tlu – učešće u oslobađanju grada Rake od Islamske države (ID). Američki mediji, naime, učestalo izveštavaju o tome kako Pentagon ozbiljno razmatra slanje dodatnih trupa kako bi se pridružile ofanzivi na Raku. Uz njih i sirijske pobunjenike, čiji prodor potpomaže turska vojska, možda bi i bilo izvodljivo lišiti se pomoći kurdskih snaga, koje su dosad na tom delu sirijskog ratišta bile jedina vojna sila dovoljno velika i organizovana da očisti Raku.
Kurdima bi, po tom scenariju Ankare, bilo prepušteno isključivo obezbeđivanje pozadine Rake. Takođe, ako se Vašington složi sa turskim zahtevima, Kurdi bi morali i da se povuku iz grada koji već drže nakon što su ga iščupali iz ruku ID, Manbidža. Drugim rečima, ne samo što bi im dalje širenje bilo onemogućeno, nego bi bili prinuđeni i da predaju nešto od teritorije koju već kontrolišu.
Tako bi bio oslobođen prostor za pobunjeničke grupe pod zaštitom Turske, koja je, zaklanjujući se iza njih, zauzela sebi deo Sirije i učinila se nezaobilaznim faktorom u odlučivanje o tome kako će izgledati i rat i mir u toj zemlji. Rusija jeste prihvatila izvesnu koordinaciju s Turskom kako bi stekla posrednika ka pobunjenicima i dobila šansu za kompromis koji bi, uz obezbeđenje suštinskih interesa Moskve, vodio trajnom miru, jer joj svakako nije namera da se beskonačno zapliće u bliskoistočne klanice, kako je to sebi na vrat navalila Amerika.
Ali, Kremlj nema razloga ni da se raduje preteranom jačanju uticaja Turske u Siriji: ostala je i sumnja da rusko bombardovanje turskih trupa kod El Baba nije bila greška, kako je to zvanično objašnjeno, već namerno obuzdavanje njihovog nadiranja. Kako bi se Turska još više učvrstila američkim prihvatanjem njenih zahteva oko Kurda i Rake, ovo je dobar trenutak za Rusiju da, makar prvo samo za pregovaračkim stolom, učvrsti poziciju Kurda kao tampon-zone za Turke u Siriji.
Za Moskvu bi stvari zakomplikovalo i ako bi još jedan pokrovitelj pobunjenika, Saudijska Arabija, ispunio svoju, ovih dana ponovljenu pretnju da je spreman da takođe pošalje svoje vojnike u Siriju, i to upravo zato da bi se uz američke trupe postarali da područja oslobođena od ID ne padnu pod kontrolu režima, njegovog saveznika Irana i libanske milicije Hezbolah, bliske Teheranu.
Pošto su se Rusi, Turci i Iranci očigledno pomirili s tim da Sirijom ubuduće vladaju u svojevrsnom neformalnom trijumviratu, i Saudijci bi mogli prelomiti da je krajnje vreme da se i oni proguraju u opštu gužvu stranih trupa koje polako iscrtavaju svoje domene u Siriji. Na tu odluku ih možda ne bi podstakla samo želja da povuku granicu pred ekspanzijom otvorenih neprijatelja, kakvi su sirijska vlast i Iran. Rijad je s Ankarom sarađivao oko podrške pobunjenicima, ali ni njihovi odnosi nisu lišeni strateškog rivaliteta u čitavom regionu.
Još jedan razvoj događaja posredno upućuje na to da će uticaj stranaca u Siriji, izgleda, samo rasti. Onim pobunjeničkim grupama na severozapadu Sirije koje su dosad primale američku pomoć, pošto je procenjeno da spadaju u umerenu, neislamističku opoziciju, Vašington je privremeno obustavio isporuke.
Zvaničnog objašnjenja nema, ali ustanici pretpostavljaju, kako je prenelo nekoliko bliskoistočnih medija, da su im sveže zalihe uskraćene, paradoksalno, zato što su pod napadom, i to jačeg protivnika. Reč je o koaliciji okupljenoj oko sirijskog ogranka Al Kaide, nekadašnjeg Nusra fronta, sada Fronta za oslobođenje Šama. Navodno, Amerikanci se plaše da će front pregaziti umerene pobunjenike, oslabljene nakon gubitka Alepa, i zapleniti američko oružje, pa su preventivno prestali da ga doturaju svojim štićenicima.
To bi moglo samo ubrzati njihov poraz od džihadista, kojima se slabo veruje kada tvrde da ih zanima isključivo sirijska „revolucija” i da nisu pod komandom glavešina Al Kaide van granica Sirije. I redovi fronta su, koliko je poznato, u priličnoj meri, ako ne i prvenstveno ispunjeni upravo stranim borcima, koji su u Siriju došli zbog nje ništa više nego iz želje da učestvuju u globalnom džihadističkom pohodu.
Sve ovo nagoveštava situaciju u kojoj će Sirijci željni promene vlasti ostati bez ikakve vojne snage. I režim u Damasku je bespomoćan bez pešadije koju mu šalje Iran i ruskih aviona. Budućnost Sirije će zavisiti od toga koliko će stranih sila uspeti da se utvrdi na njenom tlu.
Asad napravio neverovatan ustupak, Kurdi spojili svoje teritorije na severu Sirije. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Politika
