Pravda

Piše: Igor Damjanović Ključna tačka ovog sporazuma je da albanski jezik postaje zvaničan na cijeloj teritoriji Makedonije. Albanci u Makedoniji predstavljaju 25% populacije i u opštinama gde su većina i žive u značajnijem broju, upotreba albanskog jezika i nacionalnih simbola bila je nesporna. Dogovor Zaeva i albanskih lidera nametnuće albanski jezik kao službeni na preko 70% teritorije Makedonije, gde Albanaca gotovo nema. Drugo, nova paralmentarna većina u Sobranju planira usvajanje Rezolucije o osudi „genocida“ nad makedonskim Albancima od 1912-56. Za genocid će biti okrivljena Srbija, koja je Makedonijom upravljala nepune tri godine. Pored apsurdnog zakona o jeziku i ne manje apsurdne rezolucije o “genocidu“, buduća vlada Makedonije mogla bi da zemlju odvede u federalizaciju. Albanci naime zahtevaju konstituisanje albanskih kantona, sa nadležnostima bliskim republikama bivše SFRJ. Ukoliko se formira, vlada Zorana Zaeva predstavljala bi strukturu upitnog legaliteta, i još upitinijeg legitimiteta. Ovako sklepana parlamentarna većina u direktnoj je suprotnosti sa Ohridskim sporazumom iz 2001, postignutim pod posredništvom SAD, kojim je okončan kratkotrajni građanski rat u Makedoniji. Po ovom sporazumu, vladu Makedonije formira najača partija makedonskog naroda zajedno sa albanskim partijama. Nikola Gruevski je recimo posle izbora 2014. maksimalno ispoštovao ovaj sporazum. U vladu je primio i Albance, iako je njegov VMRO sam imao apsolutnu većinu u Sobranju. Masovnim glasanjem za partiju Zorana Zaeva, Albanci su Ohridski sporazum, prvo pokušali da obesmisle na izborima. Najača albanska partija, ujedno dugogodišnji partner VMRO -a, DUI Alija Ahmetija dobila je jedva polovinu glasova u odnosu na izbore iz 2014, a druga po snazi albanska partija DPA izgubila je dvije trećine podrške. Dve nove albanske nacionalne partije, Besa i Alijansa za Albance, apsorbovale su samo polovinu glasova DUI i i DPA sa prethodnih izbora. Izborni rezultati pokazuju da je od 25% albanske populacije u Makedoniji, 18% je glasalo za svoje nacionalne partije, a preostala trećina podržala je partiju Zorana Zaeva. Dakle, svoj rast podrške u odnosu na prethodne izbore SDSM u najvećoj meri generiše iz podrške Albanaca. Svaki treći osvojeni glas SDSM-a na prethodnim, dolazi od Šiptara i drugih manjinskih naroda. Uprkos, VMRO je na izborima ipak je ostvario tesnu prednost na SDSM-om i po Ohridskom sporazumu, postao partija kojoj pripada mandat za formiranje makedonske vlade. Činjenicu da VMRO ovoga puta nije u stanju da samostalno formirati vladu, Albanci su iskorisitli da pogaze svoju besu i sruše Ohridski sporazum iz 2001. Upravo nepoštovanje Ohridskog sporazuma, može poslužiti kao povod predsedniku Đorđu Ivanovu da mandat za sastav nove vlade ipak ne poveri Zoranu Zaevu. Da Albanci i Zaev na izborima nisu igrali prljavo, da su obzaninili da ih više ne interesuje Ohridski sporazum, da će ukoliko budu u prilici zajedno formirati vladu, albanski jezik nametnuti kao službeni na celoj teritoriji Makedonije, otpočeti proces federalizacije, rezultat izbora bi verovatno bio drugačiji. Ovako stvoreni su uslovi da posle Crne Gore, Makedonija postaje država gde se može uz albansku podršku, formirati vlast protivna volji većinskog pravoslavnog naroda. Tamo gde su na Balkanu pravoslavni nesložni, Šiptari kroje kapu. Da li će se u Makedoniji realizovati proces njene montenegrinizacije, zavisi u velikoj meri od Nikole Gruevskog i poteza koje će u bliskoj budućnosti povući njegov VMRO. Sasvim je sigurno da se sa gubitkom vlasti posle više pd 10 godina vlasti neće odreći lako. Prva mogućnost je da predsednik Đođo Ivanov, pozivajući se ne Ohridski sporazum Zaevu uopšte ne dodeli mandat za sastav nove vlade. Ovo bi dovelo do ozbiljne političke krize i napetosti u zemlji, koja bi mogla da bude posebno izražena u sredinama gde Albanci predstavljaju većinsku populaciju. Druga varijatna je da Ivanov ipak dodijeli mandat Zaevu, a da Gruevski sa svojim pristalicama masovnim građanskim protestima, posebno kada na dnevni red dođu sporni zakoni o jeziku i rezolucija o “genocidu“, narodnim pritiskom izboksuje nove izbore. Osnovna prednost Gruevskog u ovoj šahovskoj partiji je činjenica da se duže od decenije nalazio na vrhu makedonske države i da je za to vreme u bezbedonosnim i vojnim strukturama verovatno pozicionirao dovoljno odanih ljudi. Takođe njegova prednost je i latentna podrška zvanične Rusije. Uprkos nepovoljnoj poziciji, Gruevski šahovsku partiju za sada igra briljnatno. Nudeći vladi Zorana Zajeva manjinsku podršku ukoliko odustane od apsurdnih i opasnih šiptarskih zahteva, Nikola Gruevski je demonstrirao političku i nacionalnu odgovornost. Pored nepovoljnog odnosa snaga u Sobranju, problem za Nikolu Gruevskog predstavlja otvoreno neprijateljstvo Zapada prema njegovom režimu. Krajem 2014. godine iz Ankare u Skoplje je prekomandovan ambasador DŽes Bejli. Turski mediji bliski predsedniku Erdoganu, upravo su Bejlija okarakterisali kao glavnog inspiratora nereda na Istanbulskom trgu Taksin, koji su imali sve obrise obojene revolucije. Nedugo po Bejlijevom dolasku u Skoplje, Zoran Zaev je promovisan za lidera opozicije, a na proljeće se otpočelo protestima, koji ipak nisu uspeli da prerastu u obojenu revoluciju. Zahtevi da se Zaevu dodeli mandat za sastav vlade juče su dobili i vojni autoritet. Generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg to je u jučerašnjoj poruci izričito zatražio od Đorđa Ivanova, a slične poruke ranije su stigle od Johanesa Hana i još nekoliko evropskih adresa. Vanredni izbori, na kojima bi narod jasno birao između Gruevskog sa jedne, i Zajeva i Šiptara sa druge strane, predstavljaju najbolje rešenje za prevazilaženje političke krize u Makedoniji. Da kod Zorana Zaeva postoji elementarna politička i nacionalna odgovornost, ovakav izlaz iz krize bi prihvatio. Izvor: News Front