Piše: Srđa Trifković Tzv. duboka država je neformalna, ali sada sasvim očevidna i čvrsta sprega šefova bezbednosno-obaveštajnih struktura, višeg činovništva, mejnstrim medijske mašine, političkog duopola, vojno-industrijskog kompleksa i specijalnih lobističkih interesa. Ona je nepodložna kontroli birača i nezavisnih institucija, a od prvog dana je suprotstavljena Donaldu Trampu, jer se on drznuo tokom kampanje da dirne u tri svete krave elitnog konsenzusa: nesputanu imigraciju, tretman Rusije kao neprijatelja i „slobodnu trgovinu“.

I pre inauguracije ova je višeglava hidra povukla niz važnih poteza: sa politički motivisanim tvrdnjama obaveštajnih struktura SAD o ruskom hakovanju, iznetim decembra 2016, a šest nedelja potom i odlukom ultraliberalnih sudija na Zapadnoj obali da suspenduju Trampov predsednički dekret o ograničavanju imigracije. Usledilo je medijsko linčovanje tek imenovanog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina, pobornika detanta sa Rusijom, koje je krunisano njegovom ostavkom, a zatim i pokušaj istovetnog tretmana sekretara za pravosuđe DŽefa Sešnsa. Istovremeno, vodeći zagovornik establišmentskog konsenzusa unutar Trampovog tima potpredsednik Majk Pens pred stranim liderima na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 17-19. februara, a potom u sedištima EU i NATO u Briselu, davao je izjave koje su u izrazitoj suprotnosti sa prethodno najavljenim Trampovim potezima i stavovima – proEU i NATO zauvek – ali koje su od prethodno zabrinutih evropskih domaćina pohvaljene kao odraz njegove „punoletnosti“.

Znak Trampovog odustajanja od jedne uistinu nove kooperativne strategije prema Rusiji predstavlja imenovanje generala Makmastera na Flinov upražnjeni položaj. Reč je o osvedočenom rusofobu, koji je proteklih godina dobar deo svog vremena posvetio razradi strategije i taktike eventualnog rata SAD (NATO) protiv Ruske Federacije. Vredno je pomena da je Makmasterovo imenovanje svesrdno pozdravio senator DŽon Mekejn iz Arizone, Trampov neumorni kritičar poznat po izjavi da je „Putin ubica i laže svako ko drukčije kaže!“ Trampova težnja da poboljša odnose sa Moskvom naišla je na tvrđi otpor u američkoj prestonici od ma kog drugog aspekta njegove politike. Među republikancima na antiruskom frontu, po običaju, prednjače Mekejn i njegov kolega Lindzi Grejem – za koje Tramp kaže da „vazda žele da započnu Treći svetski rat“). Senator Grejem je takođe bio na minhenskom forumu, gde je obećao da će ove godine „šutirati Ruse u stražnjicu“ na Kapitol hilu. Takve izlive prizemne atavističke mržnje prema Rusiji nismo imali čak ni u vreme Staljina, Hruščova, Brežnjeva ili Andropova. Po ruskom pitanju, da ponovimo, Tramp je već popustio pred establišmentom – uključujući neokonzervativne i neoliberalne „trustove mozgova“, tvrdo krilo Kongresa i lobiste vojno-industrijskog kompleksa, koji već godinama slede rusofobni diskurs uz svesrdnu medijsku podršku. Mnogo je karijera u američkoj prestonici izgrađeno i mnogo je milijardi dolara zarađeno na tezi da je Rusija agresivna, nepredvidiva, predmoderna autoritarna sila i pretnja američkim „vrednostima“ i interesima. Rusofobi ne samo što se nisu predali već sad imaju inicijativu. Tramp im se nije žustro suprotstavio oko Flina, a potom je dao bizarnu izjavu da bi Rusija trebalo da „vrati“ Krim Ukrajini, imenovao Mekmastersa za Flinovog naslednika i establišmentskog rusofoba Hantsmena za ambasadora u Moskvi. On je time obezvredio plodove svog naizgled konstruktivnog telefonskog razgovora sa Putinom – a da pritom nije sebi zaradio nikakve poene među protivnicima, koji su i dalje opsesivno fokusirani na njegove navodno problematične odnose sa Moskvom. Naprotiv, oni se osećaju ohrabreni da eskaliraju sabotažu svega šta dolazi iz Bele kuće. Namirisali su krv i samo će još žešće krenuti u nove napade. Posle Flina i Sešnsa na meti će biti Kelien Konvej, pa Trampov glavni politički savetnik Stiv Benon, a na kraju, naravno, i sam Tramp.

Sabotaža činovničkog aparata

Što je posebno opasno po ustavni poredak, otpori Trampu američkog establišmenta uveliko se ogledaju i u direktnoj, otvorenoj i sistematskoj sabotaži unutar državnog aparata. Počelo je poslednjeg dana januara, kada je preko hiljadu činovnika Stejt departmenta potpisalo tzv. „disidentski memorandum“ protiv predsedničkog dekreta o ograničavanju imigracije i „podizanja zida prema svetu“. Portparol Bele kuće Šon Spajser je ovo prokomentarisao izjavom da bi birokrate trebalo da podnesu ostavke ako se ne slažu sa predsednikom. Sa druge strane, stav establišmenta u oproštajnom govoru kolegama sažeo je Obamin podsekretar za kontrolu naoružanja Tom Kantrimen, rekavši im da treba da ostanu na svojim položajima da bi „branili američki Ustav“! Prenebregao je činjenicu da je odbrana ustava u nadležnosti Vrhovnog suda SAD, a ne državnih činovnika koji su se zakleli da će taj isti ustav poštovati i da će sprovoditi legitimne naloge izvršne vlasti. Što se medija tiče, scena je već poznata, ali da pomenemo upravo objavljenu detaljnu analizu nestranačkog Centra za medijske studije (Media Research Center), prema kojoj je 88 odsto TV izveštaja u prvih 30 dana Trampovog mandata bilo antagonistički intonirano („hostile”). Analiza tona i sadržaja večernjih emisija vesti na vodećim nacionalnim mrežama ABC, NBC and CBS obuhvatila je 16 sati izveštaja o novom predsedniku i njegovim saradnicima, što je 54 odsto ukupno emitovanog programa. Nije reč o predsedniku nenaklonjenim intervjuima sa antitrampovskim sagovornicima, koji su apsolutno dominirali TV vremenom već i o teoretski faktualnim izveštajima i komentarima nominalno neutralnih novinara navedenih mreža. Da navedemo jedan od bezbrojnih primera: 6. februara voditelj udarnog večernjeg dnevnika CBS Skot Peli je emisiju otvorio rekavši, „Danas je bio dan ispunjen predsedničkim izjavama koje su se razišle sa realnošću“. Intenzivno prateći sve vodeće TV kanale tokom boravka u SAD, mogu da potvrdim da je ovakav podsmešljivi cinizam rutinska stvar u emisijama koje pretenduju da budu vesti, a ne redakcijski komentari i mišljenja. Da se vratimo na medijski ohrabrivanu sabotažu od strane teoretski nestranačkog trajnog činovničkog aparata. Samo deset dana po inauguraciji Vašington post od 31. januara sa zadovoljstvom je konstatovao da „raste talas protivljenja među službenicima federalnog državnog aparata koji su zaduženi da sprovode agendu novog predsednika“. Prema vodećem glasilu vašingtonskog establišmenta, oni se „stalno konsultuju sa nedavno smenjenim politički imenovanim funkcionerima iz Obaminog doba šta mogu da učine u suprotstavljanju Trampovim inicijativama, a neki su preko socijalnih mreža počeli da anonimno puštaju vesti o promenama koje nameravaju da sprovedu funkcioneri koje je imenovao Tramp... Stotine njih pohađanju radionice o pravima i kako da ispolje građansku neposlušnost... Jedan anonimni službenik je najavio da će nezadovoljni birokrati otezati sa radom, da će curiti informacije medijima i jačati otpor odlukama sa kojima se ne slažu“. I zaista cure potocima, neprekidno.

Pozivi na vojni udar

Upitan da li su takvi otpori legitimni, smenjeni Obamin pomoćnik državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava Tom Malinovski čak je rekao da jesu „ukoliko celokupna birokratija oseća da njihov vrhovni komandant predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD“! Uistinu je skandalozno da jedan donedavno visoki američki državni funkcioner podstiče pripadnike činovničkog aparata da sebi prisvoje pravo da procenjuju kvalifikovanost legalno izabranog šefa države da vrši svoju funkciju. Ovo predstavlja atak na ustavne i demokratske institucije uistinu bez presedana u američkoj istoriji. Aktivna sabotaža izvršne vlasti od strane trajnog činovničkog aparata predstavlja već sad ozbiljnu pretnju Trampovom programu. Problem ilustruje činjenica da federalna birokratija predstavlja monolitni bastion liberalnog establišmenta: tokom predizborne kampanje, celih 95 odsto donacija zaposlenih u 14 federalnih agencija pripalo je Hilari Klinton. Obamina bivša visoka funkcionerka u Ministarstvu odbrane Roza Bruks (na slici ispod) čak priziva vojni udar protiv Trampove administracije „ako to bude jedini način da se on smeni“. „Trampove prve nedelje kao predsednika pokazuju da je on zaista onoliko lud koliko su svi strahovali“, rekla je ona. (Ko su ti „svi“? Za nju očigledno birači koji su glasali za Trampa ne postoje.) „Jedna mogućnost za koju bih donedavno rekla da je nezamisliva u SAD jeste vojni puč ili barem odbijanje vojnih prvaka da izvršavaju neke naredbe“, zaključila je gospo(đic)a Bruks. Ovo je, naravno, daleko više od puke konstatacije, pogotovo kad dolazi iz usta donedavne odgovorne funkcionerke prethodne administracije. Reč je o činu podsticanja, o aktivnom podstreku ne samo civilnim funkcionerima nego i vojnim starešinama da otkažu poslušnost. Lider demokrata u Predstavničkom domu Nensi Pelosi već je početkom februara pomenula mogućnost Trampovog impičmenta. Taj njen poklič su potom prihvatile brojne „nevladine organizacije“ koje finansira DŽordž Soroš. U drugoj sedmici januara Si-en-en je objavio skandalozne detalje o navodnom obaveštajnom dosijeu „Bazfid“, dobijenom iz britanskih izvora, kojim se Tramp optužuje da je ucenjen od Rusa, koji su navodno snimili njegove kompromitujuće seksualne indiskrecije tokom posete Moskvi 2013. Premda je bivši agent MI6 od koga je „dosije“ dobijen odavno diskreditovan, premda su njegovi konkretni navodi ili nedokazivi ili dokazano izmišljeni, priča je danima imala medijsku prolaznost i doprinosila sistematski stvaranom utisku da, kada je o Rusiji i Rusima reč, Tramp krije neke mračne tajne.

Kompromitacija "ruskim vezama"

NJujork Tajms je 19. januara, dan uoči inauguracije, dolio ulje na tu vatru svojim izveštajem da FBI, CIA, NSA i Sekretarijat za finansije motre na nekoliko ličnosti povezanih sa Trampovom kampanjom za koje se sumnja da imaje ruske veze. I drugi mediji su se nadovezali na priču o „multiagencijskoj radnoj grupi zaduženoj za koordinaciju istraga širom vladinog aparata“. Opet se postavlja pitanje kako je jedna tako delikatna informacija o tajnoj operaciji direktno procurila u medije. Vredno je pomena da potom o toj međuagencijskoj radnoj grupi više ništa nije javljeno, što ukazuje na skromne domete dosadašnje istrage – ali ko to još pamti? Početkom februara pojavljuju se medijski izveštaji da je FBI krajem prošle godine snimio telefonski razgovor između Trampovog tek imenovanog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina (tada privatnog građanina) i ruskog ambasadora Sergeja Kisljaka. Snimak je tobože bio plod rutinskog nadzora nad ambasadorom, a ne prisluškivanja članova Trampove kampanje. Transkripti navodno ukazuju da se jedna od tema dotakla Obaminih upravo proglašenih novih sankcija protiv Rusije premda je Flin prethodno rekao da o tome nije bilo govora. Flin se na kraju poneo kao vojnik i džentlmen i dao je ostavku – čemu je kumovao potpredsednik Pens – ali je ostalo otvoreno pitanje: (1) ko je ovlastio FBI da bez sudskog naloga prisluškuje razgovore jednog američkog građanina sa ma kime, pa makar i ruskim ambasadorom; i (2) ko je te vrlo poverljive i osetljive podatke glatko servirao medijima i sa kojom namerom. Potom 14. februara NJujork Tajms citira „četvoro sadašnjih i bivših američkih funkcionera“ koji su izneli tvrdnju da je Trampova kampanja imala „višekratno ponovljene kontakte sa ruskim obaveštajcima visokog ranga“. Trampov tim je odmah negirao ove tvrdnje, a i sam list se onako uzgred ogradio primedbom da navedene optužbe nisu potkrepljene dokazima o koordinaciji između Trampove kampanje i Rusa. Željeni efekat svejedno je postignut: gde je dima tu je i vatre, Tramp i njegovi ljudi nešto kriju. Operativci duboke države u samom srcu obaveštajno-bezbednosnog aparata upotrebili su svoje voljne saradnike u medijskoj mašini da lansiraju štetne tvrdnje u cilju dalje diskreditacije predsednika, znajući pritom da novinare, njihove saučesnike, štite privilegije Prvog amandmana Ustava SAD od svedočenja pod zakletvom ili krivičnog postupka.

Prevaga "flyover country"

Zatim 1. marta Washington Post piše da je sekretar za pravosuđe DŽef Sešns najmanje dvaput imao susrete sa ruskim amabasadorom Kisljakom tokom kampanje, jednom na skupu u Heritidž fondaciji i jednom u Sešnsovoj senatskoj kancelariji. U karakterističnom maniru vašingtonskih operativaca, Post sugeriše da su ti susreti u suprotnosti sa Sešnsovim svedočenjem u procesu potvrđivanja njegovog imenovanja pred Senatom da nije imao kontakte sa Rusima. Međutim, ovde je bitan kontekst koji Post ne pominje. Sešns je svoju (savršeno istinitu) tvrdnju izneo u odgovoru na pitanje da li je sa Rusima imao kontakte u svojstvu funkcionera Trampove kampanje; a samo pitanje je izričito postavljeno u kontekstu tzv. dosijea o navodnim vezama Trampove kampanje i Rusa. Sešnsovi raniji susreti sa ruskim ambasadorom bili su striktno u njegovom svojstvu senatora i člana Odbora za oružane snage. To je Vašington post, naravno, prećutao, stvarajući utisak – koji su oberučke prihvatili legioni komentatora – da je Sešns lagao pod zakletvom, zbog čega treba da podnese ostavku ili čak da zaglavi zatvor zbog krivokletstva. Istog dana, izveštavajući o „aferi Sešns“, NJujork Tajms je ukazao da je u poslednjim danima i nedeljama pred Trampovu inauguraciju Obamina Bela kuća „jurila da sačuva“ obaveštajne podatke o navodnim ruskim vezama sa Trampovom kampanjom. Iz samog teksta sasvim je jasno da nema ni govora o „čuvanju“ tih podataka, već o njihovom širenju u što većem krugu vladinih agencija i ustanova, čak 16 njih, i njihovih funkcionera koji u neka normalna vremena nisu na listi primalaca obaveštajnih analiza Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA). Namera odlazeće administracije bila je jasna: da širom državnog aparata (citiramo NJujork Tajms) „ostavi obaveštajni trag za državne istražne organe“ – i, naravno, za saučesnike u medijima, kojima su sve te tobože poverljive, a pritom neproverene i nedokazane informacije istog časa prosleđivane od strane operativaca u obaveštajnim strukturama. Do koje su mere te strukture van kontrole ukazuju i najnoviji dokumenti Vikiliksa, preko 8.000 njih, o CIA tehnikama sajber-kontrole nad mobilnim telefonima i televizorima građana nad kojima ta agencija teoretski ne sme da vrši nadzor unutar SAD. Ukratko, ovo je duboka država SAD na delu. Nije čak ni potrebna formalna zavera, jer svi njeni elementi funkcionišu po spontanoj matrici svojeg sistema vrednosti i interesa – premda u ponašanju i odnosima između ključnih elemenata obaveštajnih struktura, činovničkog aparata i medija nesumnjivo jeste prisutna zaverenička spremnost na kršenje zakona. Ona je očigledna u momentalnom curenju poverljivih informacija iz državnih ustanova u redakcije vodećih establišmentskih medija. Učesnici u tom procesu imaju dubok prezir prema demokratskim institucijama i prema „deplorabilnim“, gađenja dostojnim moronima koji voze pikap trakove, piju Bad Lajt, veruju u Boga i nastanjuju „zemlju preleta“ (flyover country) između dve obale, duž kojih naravno živi sav pristojan svet. Eliti duboke države još uvek je neshvatljivo da je 8. novembra zaista prevagnula ta prezrena masa, koja još uvek svoje moralno i političko utemeljenje nalazi u tradicionalnim vrednostima porodice i lokalne zajednice.

"Sibirski kandidat"

U samom srcu napada na Trampa je fejk njuz, lažni scenario po kome su ruski agenti, po Putinovom ličnom nalogu, izveli hakerski napad na Demokratski nacionalni komitet i na lični mejl DŽona Podeste, šefa kampanje Hilari Klinton, da bi diskreditovali Klintonovu i pomogli Trampu da pobedi. Shodno ovom narativu, Tramp je svakako nelegitiman predsednik. On je u najboljem slučaju nesvesna Putinova marioneta, „sibirski kandidat“ (aluzija na mandžurijskog), a u najgorem voljni saučesnik u veleizdajničkom zločinu sa predumišljajem. Pritom sam diskurs uveliko ima paranoidno-histerični ton. To što posle višemesečne istrage ni FBI ni istražni odbori oba doma Kongresa nisu našli nikakav dokaz o umešanosti Rusa, to što još nema ni govora o nekim optužnicama protiv ma koga, samo „dokazuje“ koliko su Rusi prepredeni i opasni. Isto tako nema nikakvih dokaza da je ma ko iz Trampovog tima bio umešan – verovatno je u slučaju DNC reč o curenju podataka Vikiliksu od strane pobednika Bernija Sandersa, nezadovoljnih proklintonovskom pristrasnošću partijske mašine – ali se u današnjem Vašingtonu puko izražavanje sumnje u medijsko-establišmenski narativ tretira kao dokaz da je i sam skeptik po definiciji Putinov pion. I najobičniji rutinski susret sa nekim ruskim diplomatom u kontekstu nekog skupa na kome su bile prisutne desetine pripadnika diplomatskog kora drugih zemalja u današnjem se Vašingtonu tretira kao dokaz sumnjivih veza koje treba istražiti sa apriornom pretpostavkom krivice za veleizdaju. Tom i takvom atmosferom paranoidne histerije nije nikada mogao da se pohvali pokojni senator DŽo Makarti; ali drugovi Đeržinski i Višinski bi na takav sveopšti nivo patriotske budnosti bili nesumnjivo ponosni. Što se tiče Trampovih tvrdnji o prisluškivanju njegovog tornja u NJujorku, mediji su ih, naravno, odmah odbacili kao apsurdne. Bivši predsednik Obama je negirao da je takvu operaciju naredio, a to je potvrdio i njegov bivši glavni obaveštajac DŽejms Klaper. Međutim, iz njihovih vrlo pažljivo sročenih demantija nazire se mogućnost da je nalog shodno Zakonu o nadzoru stranih obaveštajaca iz 1978 (Foreign Intelligence Surveillance Act FISA) zapravo postojao, ali nije došao iz Bele kuće, nego iz Sekretarijata za pravosuđe, na čijem je čelu bila Obamina poslušnica Loreta Linč (na slici iznad). (O svemu tome je detaljno pisao Endru Makarti u Nešnel rivju.) Odgovor bi mogao da usledi posle svestrane istrage, ali je problem da bi nju trebalo da vode isti oni kadrovi FBI koji su deo problema, a ne rešenja.

Duboka država još mnogo godina

Kako je prošle nedelje ukazao Patrik Bjukenan, ničim dokazano rusko hakovanje Demokratskog nacionalnog komiteta je eventualno problem, ali ne i skandal. Pravi skandal je, po njemu, na drugoj strani: ko sve unutar vlade SAD aktivno radi na pokušajima diskreditovanja i političke likvidacije Predsednika SAD? Jer oni su istinski nosioci subverzije i razgradnje demokratskih institucija. Još je možda prerano reći da je nepuna dva meseca po svojoj inauguraciji predsednik Tramp poražen od strane dvopartijskog establišmenta, ali znakovi nisu ohrabrujući – pogotovu na planu odnosa sa Rusijom i revizije projekta globalne imperije. Operativci američke duboke države suprotstavljeni su Trampu a priori. NJegovo odbacivanje ekonomskog globalizma i prihvatanje realizma u spoljnoj politici je u suprotnosti sa njihovim ideološkim ubeđenjima i interesima izraženim u moći i novcu. Oni predstavljaju „vašingtonsku močvaru“, čije isušivanje je Tramp u mnogo navrata najavio tokom predizborne kampanje. Ta močvara već sada ozbiljno preti da proguta 45. predsednika SAD. Problem koji stvara spoj deteritorijalizovane strateške paradigme kao plod mesijanskih ideja o američkoj izuzetnosti i previsoki stepen kontrole koji je Bela kuća prisvojila nad upotrebom vojne sile u odnosu na zakonodavnu vlast, nažalost, ostaje prisutan i pod Trampom. Ideologizovana „spoljnopolitička zajednica“ hegemonista unutar vašingtonskog Beltveja izgleda da ga je uspešno primorala na odustajanje od jedne kvalitativno nove globalne strategije. Inherentno nesposobna za racionalnu procenu rizika i benefita, opijena sopstvenim eliksirom izuzetnosti, nezamenjivosti i samoimenovanog globalnog liderstva, ta kvazielita i dalje teži da očuva „dominaciju kompletnog spektra“. Na štetu Amerike i ostatka sveta, njeni posvećenici nastaviće da odbacuju upozorenja DŽona Meršajmera i drugih realista, dijagnostičara imperijalnog deklinizma. Prvih šest Trampovih nedelja ukazuju da će za još mnogo godina duboka država zadržati svoje neprikosnoveno dominantne pozicije u upravljanju spoljnom politikom SAD. Sa timom koji uključuje Majka Pensa, Reksa Tilersona, DŽima Matisa i Mekmastera, paradigma neokonzervativno-neoliberalnog duopola nastaviće da bitno utiče na formiranje spoljne politike i vojnobezbednosne strategije SAD. NJeni nosioci nastaviće da odbacuju geopolitički realizam: ni pod Trampom neće biti revizije osnovnih postavki velike strategije, niti (kao što je on najavljivao tokom kampanje) trezvene procene racionalno definisanih nacionalnih interesa SAD. Operativci za tako nešto nisu sposobni a priori: njihovo prihvatanje realizma bilo bi u suprotnosti sa njihovim svetonazorom i interesima izraženim u moći i novcu, koji iziskuju nastavak strategije globalnog hegemonizma i vođenja stalnih ratova bez kraja i konca.

Svet je i dalje u opasnosti

Shodno tome, i pod Trampom kontrolori spoljne i bezbednosne politike SAD nastaviće da predstavljaju pretnju svetskom miru i stabilnosti. I dalje moramo biti spremni na opasnost od teško kontrolisanih kriznih eskalacija, potencijalno daleko ozbiljnijih od kubanske krize 1962. Kao i u prethodnih četvrt stoleća od kraja hladnog rata, vašingtonski establišment ponašaće se u suprotnosti kako sa racionalno definisanim interesima sopstvene nacije tako i sa probicima zajedničke, egzistencijalno ugrožene civilizacije na obe strane Atlantika. Spolja i dalje u celini bezbedna, iznutra razdirana dubljim podelama nego ikad od Linkolnove izborne pobede 1860, Amerika je ušla u period naglog opadanja relativne moći u odnosu na ostali svet; a svet se uprkos tome suočava sa nastavkom američke opsesije globalnom hegemonijom, sa potencijalno tragičnim posledicama za sve. Da završim na ličnoj noti. Ja kao državljanin SAD, koji je položio zakletvu prilikom naturalizacije da poštujem Ustav te države, volim Ameriku. Svakako ne ovu Ameriku razularene antidemokratske elite, koja je navikla da hara i svetom i sopstvenom zemljom, ostavljajući za sobom materijalnu i moralnu pustoš gde god zagospodari – već onu još uvek, hvala Bogu, postojeću Ameriku koja je (naizgled) pobedila 8. novembra, Ameriku koja nije u suprotnosti sa mojim granitno čvrstim srpskim korenima i vrednostima... Ameriku u zalazak sunca na Pacifiku i u osvit zore u Južnoj Karolini, Ameriku zlatno-žitnih polja Srednjeg Zapada i surovih kanjona Stenovitih planina, Ameriku dobrih, tolerantnih i vrednih ljudi, koji slede amanet očeva nacije da budu prijatelji slobode svuda – ali da ne budu njeni sprovodioci nigde, da ne idu svetom u potrazi za aždajama koje treba zaklati. Izvor: Institut za međunarodnu politiku i privredu