Piše: Aleksandar Pavić

Lažni pomiritelji na našim prostorima su imali od 1995. u BiH, a u Srbiji i Crnoj gori od oktobra 2000. pa do danas da nam pokažu na delu kako su oni pametni, a ostali glupi, kako su oni racionalni, a ostali iracionalni, kako su oni moralni, a ostali nemoralni, kako su oni za mir, a ostali za rat, kako su samo Srbi krivi, a svi ostali nevini. I – šta imamo? Nikad nestabilniji region. Mržnje prema Srbima ne da nisu utihnule nego se sada manifestuju sa još većom samosvešću i otvorenošću.

Bakir Izetbegović se hvata za bilo koju pseudopravnu slamčicu da bi legitimisao svoju mržnju prema Srbima i Republici Srpskoj. I to samo zbog stranaca. Da nije njih, ne bi se ni oko toga trudio.

U Kolindinoj neo-NDH više ne vredi ni brojati svakodnevne antisrpske ispade, incidente i javne izlive otrova. Od ćirilice dobijaju ospice i gube kontrolu nad sobom. Bilo kakvo sećanje na Jasenovac bi da oskrnave na svaki mogući način. Svaka šiptarska antisrpska inicijativa se dočekuje kao da je praznik, kao što su se 1990-tih u Zagrebu rado primali i prosleđivali mudžahedini na frontove prema Srbima. Na štetu ne samo regiona nego i Evrope, što je danas već očigledno.

Na Kosovu i Metohiji narko-teroristi i trgovci organima se ne trude ni oko čega drugog osim da zaokruže svoj atar pod zaštitom NATO kao bi mogli da proteraju i preostale Srbe, ili ih osude na tiho umiranje, i da se dočepaju svetinja kako bi ih prisvojili, oskrnavili i izbrisali sećanje na nešto previše uzvišeno za njihovo poimanje.

U Crnoj Gori se ne odustaje ni za trenutak od rada na konsolidovanju najnovije veštačke nacije i crkve s ciljem da se oni u kojima još tinja srpska samosvest, ako ne proteraju, a onda jednostavno izgladne.

„Mudra“ politika izručivanja haškoj inkviziciji ne da nije dovela ni do kakvog pomirenja ili utvrđivanja prave krivice za ratove i žrtve – a to se moglo i očekivati onog trenutka kad je postalo jasno da u njen „statut“ (koji se inače krši kad god treba) nije unesen ključni nirnberški princip o zločinu protiv mira kao izvornom i najtežem ratnom zločinu, iz kojeg proishode svi kasniji – nego je dala srpskim neprijateljima dodatnu legitimizaciju za njihovo neprijateljstvo i mržnju. Sad navodno imaju crno na belo da su Srbi genocidni zločinci i da je mržnja prema njima u stvari bogougodno delo. A istina je vrlo jednostavna. Agresori su se opet namerili na naše prostore početkom 1990-tih. Tradicionalno predvođeni Nemcima, koji su ovog puta vešto manipulisali iz pozadine, kao i Vatikanom. Ali i Turcima. Kao što znamo, stvar su potom preuzeli u svoje ruke globalističke, antiruske i antipravoslavne elite koje su se posle pada Berlinskog zida ustoličile u SAD. I u tom zajedničkom pohodu su, osim oružja, sankcija i medijskih kampanja laži, koristili otpadnike od (i jugoslovenske i srpske) zajednice, malodušne, kvislinge i izdajnike, a zloupotrebljavali naivne. S naše strane, na prvom mestu u Beogradu, imali smo organizam raslabljen 70-godišnjim mamurlukom jugoslovenstva i svim pratećim što duhovnim što nacionalnim posledicama. Ipak, organizam dovoljno jak da se još uvek bori iako temperatura nikako da splasne. A i ne može da splasne dok god se pacijentu ne vrati istinska volja za životom. Opet, da bi se ona vratila, pacijent mora prvo da zna za šta živi. I gde je krenulo po zlu. Razbijači Jugoslavije su postigli ono što su želeli u prvoj fazi. Dobili su šest avnojevskih nakaza, koje se mogu neuporedivo lakše izrabljivati i kojima se može mnogo lakše manipulisati nego nekadašnjom velikom državom. Dobili su kao bonus i kosovsku nedođiju, gde se nesmetano mogu obavljati najprljaviji poslovi, prati novac i zakuvavati nove krize. Tako su pogazili čak i defektne Badinterove principe, prema kojima pokrajine ne mogu postati države. I da ponovimo pitanje – jesu li doneli ono što su obećavali na samom početku kad su pokrenuli krvavi raspad SFRJ? Jesu li regionu doneli blagostanje, mir, međusobno razumevanje, napredak, jednakost pred zakonom, perspektivu, slobodu? Odgovor je opet – ne. Iako su Srbi poslednjih 15-tak godina proveli u mišjoj rupi, dajući sve, a zauzvrat ne tražeći ništa. Osim, naravno, onih koji su ih predvodili, koji su, navodno u ime naroda, davali sve što su mogli za mrvice kojim bi se njihovi sitni lopovski ili plašljivi duhovi zadovoljili. I sad su, posle četvrt veka čvrstog zapadnog monopola nad svim regionalnim procesima, navodno Rusi pretnja nekakvoj „stabilnosti“ regiona – isti Rusi koji su bili u desetogodišnjem nokdaunu, posle kog im je trebalo još toliko da istinski počnu da staju na noge. Kojih jedva da je ovde i bilo. A Srbi, navodno, i dalje treba da hodaju po jajima da ne bi slučajno uvredili sve one „potlačene manjine“, koje ih sada već otvoreno pljuju u lice, dok oštre kame i podmazuju oružje radi konačnog rešenja. Valjda da bi i u praksi pokazali kako deluje istinska ludost, kad se u očekivanju nekog drugog ishoda neprekidno ponavljaju iste radnje. Rugaju nam se u lice.

Ko je gde, na kraju svega

Današnja nestabilna Bosna i Hercegovina je prvenstveno posledica otomanske invazije i potonjeg austro-ugarskog mešetarenja i lova u mutnim vodama nesreće okupiranih naroda, koje je zatrovalo međunacionalne odnose, možda i za sva vremena. Možda je mogla da se stabilizuje početkom 1990-tih da je tada pobednički Zapad podržao umerene muslimanske lidere – hrvatski nisu hteli više za Jugoslaviju ni da čuju – koji su želeli sporazum sa Srbima. Ali nije. Naprotiv. Podržao je Aliju i još gore ekstremiste, koje je on iz Avganistana, Turske i arapskih zemalja pozvao u pomoć. Bakir je neposredni proizvod tog zapadnog izbora. Zato podrška Republici Srpskoj mora da bude neupitna, bez i trunke rezerve, a prst treba da bude uprt prema istinskim krivcima i agresorima. Neoustaška Hrvatska je jednostavno, kao i 1941. suštinski nemačko čedo uz imenovane babice. Istih Nemaca koji pod plaštom EUropejstva tiho i podmuklo pokoravaju Evropu van Rusije. Ne odustajući pritom ni od tog večnog krajnjeg velikonemačkog cilja na Istoku. Sa tom i takvom Hrvatskom, samo na „dobar dan“, ako mora. A da njihove firme haraju po Srbiji i zarađuju novac kojim će zaokružiti Pavelićev san – to više ne bi smelo. Uostalom, šta će kod nas kad nas toliko mrze? „Kosovo“ je najogoljenije lice globalizma, njegovo najružnije i najreprezentativnije čedo. Jesu li se vratili prognani? Postoji li sloboda kretanja za one koji nisu Šiptari? Pravna država? Smešna pitanja – od kojih su jedino smešniji odgovori koji eventualno stignu od zapadnih „pomiritelja“ i „prosvetitelja“. I da li iko ozbiljno misli da će se apetiti onih koji baštine otomansko bezakonje i balizam utažiti ako im damo komad zemlje? Tražiće sutra još, ohrabreni našom malodušnošću, a napraviće zgarište od onoga što im bude dato. Crna Gora je sve suprotno od onoga što je Zapad obećavao. „Veliki demokrata“ Milo je napravio kriminalnu, represivnu tvorevinu, koju bi sada da trajno legitimiše učlanjenjem u NATO. Tu je najvažnije da se iz Srbije prestane sa pomaganjem i legitimizacijom režima, da se istakne neprihvatljivost NATO članstva bez referenduma, neprihvatljivost dalje diskriminacije samosvesnih Srba, neprihvatljivost dalje represije Crkve i otimanja od nje. Vreme lažnih pomiritelja, demagoga „mira“, permanentne kapitulacije i rasprodaje pradedovske baštine mora da se okonča. Ako ne zbijemo redove, svuda gde nas ima, i ne rešimo da ponovo budemo ono što samosvesni Srbi duboko osećaju da jesu – narod sa misijom aktivnog suprotstavljanja svakom novom svetskom zlu, koje neminovno prvo udari na naše prostore, satrće nas, narod duha svetske slobode. A ono što ne uradi neprijatelj uradićemo sami sebi, nošeni dubokim samoprezirom zbog toga što ne ispunjavamo ono zbog čega smo na zemlji. Izvor: Fond strateške kulture