Pravda

Piše: Dušan Proroković Jedino je Jovan Cvijić operisao terminom Centralni Balkan, ali isključivo u kontekstu određivanja strategijski najvažnijeg područja u ovom delu Evrope. Polemike su vođene o tome šta pripada Balkanu i dokle se prostire njegova severna (ili tačnije rečeno - severozapadna) granica (potreba dela hrvatske i rumunske elite da objasni kako oni nisu Balkanci u pojedinim istorijskim periodima bila je praćena i političkom histerijom), ali ne i o unutarbalkanskoj prostornoj supkategorizaciji. Odakle onda toliko priče o "zapadnobalkanskim" odnosima i perspektivama? Jednostavno - reč je o političkoj kategoriji. To je pojam sa političkom funkcijom. Ne znamo ko mu je kum, ali izvesno je neki Amerikanac. Jer, posle raspada Jugoslavije, svih ratova koji su vođeni, svih problema koji su ostali, NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru i različitih brzina kojima su balkanske države pristupale EU, bilo je neophodno izmisliti pojam kojim će biti označen prostor SFRJ minus Slovenija i plus Albanija. Odskora, u tom prostoru više nema Hrvatske. Sada smo "zapadnobalkanska šestorka" i tu su, dakle, države s kojima EU ne zna šta će. I još Kosovo, koje mi formalno još uvek nismo priznali kao državu (faktički smo daleko odmakli na tom planu), ali EU jeste, pa nam time uslovljava i pridruživanje. Potreba ustanovljavanja samog pojma i koncepta zapadnobalkanskih institucija i integracija se javlja sa ciljem održavanja kontrole nad našim prostorom od strane SAD. Na takav način se upravljalo političkim procesima, usmeravane su spoljne i bezbednosne politike balkanskih država i njihova strateška opredeljenja. Kao sredstvo je delimično korišćen NATO, a u punoj meri EU. Članstvo u Uniji trebalo je da bude obećana šargarepa zbog koje ćemo pristati na sve što se od nas traži. A jedna od stvari koja je prva tražena jeste da se unutar "zapadnobalkanskog prostora" razgovora samo u "okviru evrointegracija". Pošto ćemo svi u EU, onda na tom putu treba da sarađujemo. Za širu publiku je takvo obrazloženje delovalo logično. Pojedinci u onom stručnijem delu upozoravali su da takav pristup krije i mnoge zamke, ali ko je njih slušao. Jedna od zamki je i da danas mi sa svojim komšijama razgovaramo isključivo preko Brisela. Nemamo direktnu vezu. A i kada dođe do nekih direktnih susreta, opet to prilježni evroposmatrači prisluškuju ili nadgledaju. Zbog toga se razne zapadne birokrate i diplomate često zanesu pa dele ocene šta ko treba da radi i kako da radi na Balkanu. I još prete sankcijama onima koji ih ne poslušaju. Posledica svega je duga kontrola ovog prostora od strane SAD. Sekundarnu ulogu su u tom procesu igrale evropske zemlje. Verovatno je tako i moralo biti, pošto su u jednopolarnom svetu SAD ostale jedina supersila sposobna da nameće svoju volju u svim regionima. Zato su i kod nas kreirali zapadnobalkanski regionalni bezbednosni okvir. Vreme jednopolarnosti je prošlo. Svet se menja, i taj proces je nepovratan. Veliki broj pokazatelja potvrđuje ovu tezu. Zbog toga se postavlja i pitanje: može li zapadnobalkanski koncept opstati? Odgovor je jednoznačan: ne može. Zapadni Balkan nije prirodna geografska celina niti integracija nastala dugim istorijskim povezivanjem, već jedna od političkih konstrukcija, koja je trebalo da posluži održavanju jednopolarne strukture svetskog političkog sistema. Pošto više nema jednopolarnosti, neće biti ni zapadnobalkanske konstrukcije. Susreti koji se održavaju u tom formatu će verovatno još neko vreme potrajati. Ali samo kao rezultat političke inercije. Odnosi između balkanskih država će biti uspostavljani na nove (ili neke stare, tradicionalne) načine, sa novim ciljevima i u sasvim novim okvirima. I u tom kontekstu, Balkan će se sagledavati kao celina. To je naša bliska budućnost. Zapadni Balkan već pripada prošlosti. Izvor: Večernje novosti