Piše: Đoko Kesić Pola Makedonije je ispratiho Hana s zvižducima, ostatak strepi od krvoprolića, samo se Šiptari smeškaju. Drugim rečima logika moći, čak i umiruće EU se nije promenila. Moć je opet žedna tuđe krvi!
Ništa se nije promenilo ni posle nedavne posete Federike Mogerini, visoke predstavnice EU za spoljnu i bezbedonosnu politika Balkanu i njenog sumornog i frustirajućeg izveštaja Briselu:“Dve države na Zapadnom Balkanu su pred raspadom a tri u dubokoj krizi“, zvaničnici iz Brisela nastavljaju po staroj matrici. Oni i deo odlazeeć moći u Vašingtonu bi da prisile Makedoniju da prihvati Zorana Zaeva za premijera. Većina Makedonaca ga neće, ali hoće Šiptari, apsolutni favoriti Zapada.
EU lokomotiva, koja je iskočila iz šina spostvenog puta, insistira da se u Makedoniju uvede albanski jezik kao državni i da se praktični uvede dvojna federacija – što je uvod u sahranu Makedonije.
Ali, vratimo se Mogerinijevoj i njenom izveštaju: Makedonija i Bosna i Hercegovina su pred raspadom, a Srbija, Crna Gora i Kosovo su u dubokoj krizi. Ironično smešno, Albanija je jedina stabilna i na dobrom putu. Sve nesrećne države sa Zapadnog Balkana imaju krajnji cilj – ulazak u EU! A EU je danas oličenje frustracije, bez vizije, bez istinske vere u opstanak. Sad je aktuelna „kombinovana EU u više brzina“ ma šta to značilo.
Čak da EU i opstane, neće ličiti na moćnu evropsku zajednicu naroda vrednu uvažavanja, biće neki novi sebični omalene snage i krezube čeljusti. Zamislite nekadašnju moć koju predvodi snažna nemačka privreda, udružena s Petom republikom, Italijom, Španijom,... EU danas ima upalu pluća, preti joj smrtni ishod od virusa Mari Le Pen?
Kako je EU ušla u Deveti krug pakla? Jednostavno. Brisel nije vodio politiku koja će učiniti srećnim sve narode članica EU. Brinuo je kako učiniti još bogatijim moćne i bogate, nastavio je ono što su učini američki bankari izazivajući svetsku hipotekarnu krizu 2008. a nisu zbog toga kažnjeni. Pa Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke tvrdi da je od kredit Zapada od 360 milijardi evra Grčkoj privredi ostalo samo 11 odsto. Ostatak je vraćen nemačkim i francuskim bankama. To je trasiralo put u Pakao za EU.
Sve se pretvorilo u apsurd:Savremenu Velelpnu evropsku građevinu srušila je pohlepa moćnih, ali i moderni varvari presvučeni u izbeglički cunami za čiju pojavi su krivi baš moćnici s Vol Strita, Londonskog sitija i Frankfurtske berze.
Nije utešno, ali je bar jasno zbog čega danas dobar deo mislećih Hrvata zavidi Srbiji? Igor Mandić je skoro pao na kolena prilikom poslednjeg gostovanja u Beogradu, molio je Srbe da ne ulaze u EU da ne budu „sluge i konjušari bankama i multinacionalnim korporacijama, jer tamo nema ni sreće ni slobode“. Igor Mandić je u pravu, i Velika Britanija je Bregzitom saopštila da odlazi, jer nije dobila očekivani deo finansijskog kolača, a mnoge članice EU od Poljske, Mađarske, Francuske, do Mađarske, svi preispituju svoj brak s Briselom.
To svakako nije melem za naše rane. Kojim putem će Srbija ako joj je „put koji nema alternativu“ odjednom nestao. Uostalom u srpskom istorijskom sećanju taj neprikosnoveni evropski put prvi je pomenuo onaj kvisling general Milan Nedić još 1942. To svakako nije uteha ni objašnjenje zablude, ali tu „svetlu budućnost,“ ako je ikad postojala, odnela je mutna voda.
Istorija se opet surovo poigrava balkanskim buretom baruta, iskustvo nas uči da se to nikako ne događa tek tako i bez neke surove i podle ideje koja je još skrivena. Šta će Srbija, pa Milova privatna država, koje snove ima pravo da sniva BiH, a tek Makedonija, šta će da rade kad svim njihovim politikama takmičarska komisija iz Vašingtona, Moskve i Londona ukloni cilj zvani EU? Društvima i nacijama bez ideje i jasnog cilja kojem streme preti haos. Balkanska krčma će ostati bez krčmara, opet će svi razumeti da mogu da rade šta ih volja, a to smo u poslednjih dva veka gledali više puta.
Podlo je i licemerno kad političari u Makedoniji, zemlji pred rasulom, političari svojoj pastvi obećavaju „put ka EU, koji je na dohvat ruke“. Sve me podsetilo na Srbe i Srbiju u ratnim devedesetim, kad su nam tim evropskim putem ispirali mozak naši barjaktari a tek zapadnoevropski mešetari, ratni i antiratni profiteri.
Makedonija pored svih muka nema jasno definisan smisao svog državnog postojanja, Srbi su im dali državu u ruke, što samo delimično objašnjava njihov dolazak u ćorsokak, ali svakom pismenom Makedoncu u glavi danas tutnji pitanje – zašto smo raskopali Jugoslaviju, pa tek priznanje Kosova,...
Evropi je jasno šta se događa na Zapadnom Balkanu, jasno je i Rusiji i Zapadu u celini. Zapadni i domaći politički analitičari su u dilemi:Da li je Zapad brinući svoje brige od Trampomanije, Bregzita i početka rastakanja EU ostavio Balkan Balkancima da se opet temeljno pokoljemo, ili je to zapravo početak novog, već najavljivanog prekrajanja balkanskih državnih granica.
Nema sumnje crtanje novih granica, o kojima se na Zapadu sve češće priča, moglo bi doneti trajan mir Na Balkanu. Međutim, te nove granice nije moguće ispisati bez novih ratova, a njihov početak najavljuju opet Zapad i Hašim Tači, koji poručuje Šiptarima u Makedoniji „Uzmite stvar u svoje ruke“. Zapad forsira šiptarsku etnički čistu državu s centrom u Tirani, Zoran Zaev predano radi na tom pitanju.
Crtanje novih granica, po svemu sudeći, daleko je. Sve smo bliži građanskom ratu u Makedoniji, koji bi se preselio na Zapadni Balkan. U tom slučaju Srbija bi opet bila pod sumnjom kao „mala Rusija“, opet bi bila „pretnja miru i stabilnosti“. U tom slučaju raspad EU vratio bi svet u tridesete godine prošlog veka gde bi Nemačka opet bila moćna vojna sila, novi veliki rat bi bio pred vratima.
Mi se nadamo da je taj svet pametniji od onog njegovog nepriajtnog vučjeg lica kojeg smo se nagledali u bližoj i daljoj istoriji. Ili smo opet u zabludi. Izvor: Pravda
