Piše: Ivan Ristić Hrvatsko državno pravo je iluzija državotvornosti, koju je bilo neophodno negovati kako bi se očuvao privid postojanja istorijskog kontinuiteta. Ona je opstala stotinama godina i ispunila svoj glavni cilj. Međutim, unutrašnji hrvatski problemi teže da naprave ozbiljan diskontinuitet u ovom procesu, sa jedne strane, a na kratak rok izazovu povišeni nivo opasnosti u našem regionu, sa druge. Sfere ideologije, ekonomije i bezbednosti ovde igraju međusobno prožimajuću ulogu i utiču reverzibilno jedne na druge, kreirajući složenu mrežu interesa. U svakoj od njih se nazire kontinuitet antisrpskog delovanja, a u pozadini čitavog procesa biće problem Agrokora kao pokretačke snage hrvatskog delovanja u mirnodopskim uslovima.
1. Frankovačka ideologija, ustaštvo i neoustaštvo međusobno se nadovezuju i predstavljaju ovaploćenje ideje hrvatskog državnog prava u političkoj praksi, navedenim redosledom. NJena osnova je veštačko formiranje antiidentiteta na slabim temeljima. Zbog problematičnosti koncepta u njegovoj osnovi, za održavanje na površini društvenih procesa i usmeravanje mladih naraštaja u željenom pravcu neophodno je konstantno delovanje na različitim nivoima. A to košta, i to ne samo u novcu, već izraženo u svim društvu raspoloživim resursima.
Spomenik Miri Barešiću, uništavanje ćiriličnih tabli, imenovanje Gotovine za savetnika u ministarstvu odbrane i druge slične pojave pokazuju da takvo delovanje daje rezultate, ali i koliko je sam proces uzeo maha. Hrvatska kao ključna sastavna komponenta Intermarijuma i zapadnog civilizacijskog predziđa ka pravoslavnoj civilizaciji mora biti očuvana po svaku cenu, pa se u Hrvatskoj deo međunarodne zajednice dopušta i podstiče ono što bi u drugim delovima sveta doživelo nedvosmislenu osudu.
Ipak, odlazak klintonizma izmakao je sigurno tle pod nogama ambicija zvaničnog Zagreba, pa su ideološko zaoštravanje i antisrpska propaganda praktično jedino sredstvo koje Kaptolu i Banskim dvorima ostaje na raspolaganju a sa ciljem očuvanja kontinuiteta politike Stejt departmenta i njegovih derivata u našem regionu. Zbog toga je poseta Kolinde Grabar Kitarović Vašingtonu i susret sa skrajnutim Markom Rubijom samo očajnička karta na koju je Zagreb morao da odigra u pokušaju da makar neke konce održi u svojim rukama.
2. Hrvatskoj glavu iznad vode u političkom smislu drži još uvek jaka bezbednosna arhitektura oslonjena pre svega na NATO, dok u ekonomskoj sferi ulogu sidra ima turizam, koji iz godine u godinu beleži rast. Međutim, ključna nevolja po Banske dvore leži u tome što ni na jednu ni na drugu sferu hrvatska politika nema presudne poluge uticaja. Takođe, ove dve sfere su neraskidivo povezane – ukoliko nema stabilnosti, nema ni turizma, i obrnuto. Nedostatak vezivnog tkiva i poverenja u transatlantske partnere i član 5. sporazuma nadomešćuje se militantnom ustaškom ideologijom, koja stanovništvo čini budnim i anestezira ga od po njih bolnog razvoja situacije u geostrateškoj ravni.
Ipak, snaga službe u odnosu na veličinu države govori proporcionalno o njenim ambicijama da deluje u neposrednom okruženju. Kako ne postoje objektivna svima dostupna merila o snazi i aktivnostima tajnih službi, najpouzdaniji lakmus papir su mediji i orkestrirana kampanja usmerena na njihov primarni cilj. Bez obzira na trenutno zatišje, ne treba imati iluziju u pogledu ambicija SOA usmerenih ka raspetljavanju regionalnog čvora u hrvatsku korist. Ukoliko se ne može sa sigurnošću reći da hrvatska obaveštajna ofanziva popušta, onda je makar ušla u neizvesnu fazu u kojoj nije moguće sa sigurnošću predvideti krajnji ishod i imati jasan temelj za strateške odluke. Otuda panika i nepromišljene izjave kojima svedočimo iz Zagreba. 3. Bezbednosti i ideološkog zanosa nema bez snažne ekonomije. Međutim, krvna slika hrvatske ekonomije postepeno pokazuje terminalnu fazu bolesti koja je vešto prikrivana prekomernom javnom potrošnjom, neisplativim koncesijama i neumerenom evroeuforijom, koja je godinama neumorno podgrevana u glavama građana. Ideje poput one da se proda četvrtina udela države u Hrvatskoj elektroprivredi kako bi se tim novcem pod državnu kontrolu vratila INA pokazuju svu dubinu problema. Potencijalna mogućnost da na kriznu situaciju u hrvatskoj industriji nafte na bilo koji način reaguje vodeći regionalni igrač NIS u Zagrebu je upalila alarm za uzbunu. Todorićev konglomerat u kontekstu Srbije treba posmatrati pre svega kao efikasno sredstvo ostvarenja spoljnopolitičkih ciljeva Zagreba u regionu. Preko koncerna Agrokor hrvatska država poseduje znatan uticaj na srpske medije kroz prostor za oglašavanje, a svojim novcem sivim kanalima i na deo srpske političke scene koji je po volji i ukusu hrvatskim geostrateškim interesima. Takođe, ogromne površine poljoprivrednog zemljišta i brojna radna mesta pod kontrolom Todorićevog carstva omogućavaju Zagrebu da u rukama ima jake karte kada god se sa Beogradom komunicira sa pozicije sile. Ipak, odnos kapitala i dugova koji je u odnosu 1:7 i dug od više milijardi evra učinili su da se Agrokor nađe u bezizlaznoj situaciji. Dugovi prema dobavljačima i opasnost koju predstavlja po bankarski sektor čini ovu kompaniju tempiranom bombom za šire slojeve društva. Situacija u kojoj je koncern posustao i neće naći izlaz bez intervencije jedinstvena je prilika da se Srbija umeša u čitav proces i različitim metodama, uz presudno važnu podršku naklonjenih igrača u međunarodnom polju, pokuša da vrati uticaj u vitalno važnim sferama u koje je Agrokor uspeo da prodre. U tome Vlada i nadležne službe moraju da odigraju presudnu ulogu, a eventualna uloga ruske Sberbanke, koja se sve češće pominje, ohrabruje. Koncern u celini je u ogromnim dugovima. Ipak, mnoge kompanije u okviru njega su finansijski zdrave, pa se kao logično rešenje nameće restruktuiranje na drugačijim principima od dosadašnjih. Oblik restruktuiranja koji se odabere pažljivijim posmatračima procesa može da naznači budući pravac hrvatske spoljne politike. Hrvatska vlada kao servis građana u mnogim sferama života i kreator ekonomskog orkuženja po pravilima EU bi trebala da se uzdrži od mešanja u tržišnu utakmicu. Ukoliko se najave hrvatskog državnog vrha obistine, pa vlada direktno pomogne učesniku na tržištu, poslednju reč će verovatno imati Evropska komisija. * * * Sa pogoršanjem sveukupne ekonomske situacije, koje će zasigurno imati nedvosmisleno dejstvo na životni standard građana na srednji i dugi rok, pogoršaće se i politička. Podrška koja je stizala iz Brisela, Berlina i Vašingtona izbledela je i više nije tako nedvosmislena kao nekad. Za to vreme Beograd je mudro gradio odnose sa Berlinom, očuvao i unapredio tradicionalno dobre sa Moskvom, dok je u regionu, koliko je to do njega, uspeo da predupredi i veštim manevrima izbegne nepotrebne konfrontacije. Situacija u Agrokoru dolazi kao neka vrsta nagrade za strpljenje i mudrost, a ruski ulazak u čitavu priču može da znači kopernikanski obrt i prekompoziciju geoekonomske situacije u čitavom regionu. Izvor: Novi Standard
