Pravda

Piše: Anja Filimonova Jedna od kreatura zapadne politike Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) – zbog svoje aktivnosti 1998. godine se već nalazila na spisku terorističkih organizacija Stejt departmenta SAD, kao organizacija čije operacije se finansiraju sredstvima od međunarodne trgovine narkoticima, od strane islamskih zemalja i od strane pojedinih sponzora-entuzijasta. Na Kosovu je počela da deluje mreža Al Kaide, borci OVK su se obučavali u kampovima u Avganistanu i Albaniji. Agresija je bila preduzeta bez sankcija SB OUN, bez punomoćja Kongresa SAD, predviđenih Čl. 1, Sekc. 8 Ustava SAD. Tako je, na primer, nastupajući u Kongresu SAD 27. maja 1999. godine, Denis Kucinić (Kucinich), predstavnik države Ohajo, istakao: “Mi se s pravom brinemo za žalostan položaj kosovskih Albanaca, ali to ne znači da treba išta manje da se brinemo za naš sopstveni ustavni proces. Vazdušni rat se nastavlja uprkos neodobravanju Kongresa… sada se planira kopnena operacija… Kongres bi trebalo da usvoji… Rezoluciju 99 koja poziva na mirno rešenje ovog rata, putem pregovora u cilju zaustavljanja bombardovanja, uklanjanja srpskih snaga sa Kosova, prestanka vojnih aktivnosti OVK…“. Međutim, nakon zvaničnog okončanja vojne agresije NATO pakta na Jugoslaviju (10. juna 1999) kontingent NATO vojske od 40 hiljada vojnika na Kosmetu nije postao prepreka za opsežnu terorističku kampanju OVK protiv srpskog stanovništva. Demilitarizacija, po svom karakteru „diverzantsko-terorističke“ OVK, koja je bila obavezujuća po Rezoluciji 1244 SB OUN, u praksi se pretvorila u transformaciju i njenu podelu na Kosovsku policijsku službu (KPS) i Kosovski zaštitni korpus (KZK). Poslednji je bio raspušten 2008. godine, ali su na njegovoj osnovi već u januaru 2009. godine bile stvorene Kosovske bezbednosne snage (KBS). KBS su po zamisli autora projekta „Republika Kosovo“ trebalo da prođu kroz prilično dugu proceduru radi pretvaranja u pravu armiju. Taj proces se sastojao iz tri faze, od kojih je poslednja trebalo da se završi 2024. godine. No, izbor Donalda Trampa je naterao režisere novog balkanskog scenarija da ubrzaju realizaciju niza projekata i procesa u regionu u pravcu stanja kontrolisanog haosa koji prikriva vojni scenario, ponovo jasno usmeren protiv suverenosti i nezavisnosti države sa jedne strane i srpskog nacionalnog korpusa sa druge strane. Što se tiče KBS „odjednom“ je postalo jasno da ih treba hitno pretvoriti u pravu armiju. Za sada je KBS kvazi-armijska struktura. U toj kvazi-strukturi postoje ozbiljna ograničenja koja su nametnuta po planu Martija Ahtisarija (2007) i „Ustava Republike Kosovo“ koji je donet na osnovu tog plana. Prištinske bezbednosne snage mogu da se formiraju ne po principima regularne armije, nego samo po principu civilne zaštite (sektora bezbednosti) i raspolažu samo lakim naoružanjem. Ahtisarijev plan je odigrao svoju ulogu u uspostavljanju geneze albanske državnosti na delu teritorije Republike Srbije. Projekat „Republike Kosovo“ treba da se dalje dinamično razvija. Sledeću stranicu u evoluciji „Republike Kosovo“ obezbedio je Briselski sporazum (2013. godine). Karakteristično je da se na sajtu Stejt departmenta SAD navodi puni naziv „briselskog procesa“, njegov smisao i sadržaj, posebno po pitanju severa Kosmeta: „Briselski dijalog o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, uz posredništvo EU, se nastavlja. On obuhvata integralno upravljanje granicom, carinske prihode i pečate, slobodu kretanja, uzajamno priznavanje diploma, regionalno predstavljanje i saradnju, integraciju bivših pripadnika MUP-a Srbije u Kosovsku policiju, izbore, oblast energetike, matične i katastarske knjige. Administrativne strukture severnog Kosmeta delimično su integrisane u nacionalnu administraciju…“. I tako, po Briselskom sporazumu, na Kosovu i Metohiji su likvidirani srpska policija (deo njenog personala sada služi u sastavu Kosovske policije), srpski sudski sistem i civilna zaštita. To jest, osnove državnog sistema koje obezbeđuju i predstavljaju pripadnost pokrajine državi Republici Srbiji. Sada kod Srba na Kosmetu nema ni jedne državne institucije koja bi bila de jure povezana sa Beogradom. Formalno, na teritoriji (praktično, još uvek sa izuzetkom četiri srpske opštine na severu pokrajine) je uspostavljen ustavno-pravni poredak Prištine. Ovde više nema izgovora za opravdanje. Simbol novog položaja je fizičko uklanjanje čak i simboličkih barijera, radi omogućavanja prodora vlasti Prištine na sever Kosmeta: Park mira je prvo izgrađen pa uklonjen, da bi se zatim, pored reke Ibar, sagradio pa onda dekonstruisao zid nejasne svrhe. Kosovo i Metohija su, prema Briselskom sporazumu, u punom kapacitetu predati pod upravu Prištine. Mitska Zajednica srpskih opština najverovatnije neće biti nikad ni stvorena, a ukoliko bude – imaće manje nadležnosti od običnih nevladinih organizacija, koje, naravno, deluju u skladu sa Ustavom i zakonima „Republike Kosovo“. Poziv Srbima da se vrate na Kosovo nosi dirljiv emocionalni karakter. No, imajući u vidu likvidaciju državnog sistema koji obezbeđuje zaštitu i normalnu životnu delatnost, oni koji žele da se vrate moraće da se potčine obavezujućem uslovu Prištine: potpuna asimilacija u albansku sredinu i život bez zaštite u potpuno neprijateljskom okruženju u položaju stand-by žrtve. Briselski sporazum je Srbima na Kosmetu obezbedio upravo takvu budućnost. No, to još ni izbliza nije sve. U „Republici Kosovo“ još uvek nema prave armije, tj. „armije suverene države“. Sada je na redu zadatak koji je izneo Hašim Tači – pretvaranje KBS u punopravne oružane snage, „Armiju Republike Kosovo“. No, postavlja se pitanje: kako izvršiti „naređenje“, kako to učiniti po hitnom postupku – mimoilazeći promene „Ustava Kosova“, pošto za to treba saglasnost poslanika srpske nacionalne manjine u „kosovskom parlamentu“? Interesantno je da je proces prelaska u armiju od 1999. godine išao bez prekida, ali postepeno, no, ultimativni zahtev Tačija je stigao tačno u trenutku radikalnog zaoštravanja krize u Makedoniji. „Parlament Kosova“ je 14. februara 2017. godine doneo Rezoluciju o transformaciji KBS u Oružane snage Kosova. Tekst Rezolucije se sastojao od svega dve tačke: vlada Kosova je dužna da što je moguće pre iskoordinira i pusti u proceduru parlamenta prihvatanje Strategije o transformaciji KBS u Oružane snage Kosova. Od parlamenta, vlade i drugih institucionalnih mehanizama se traži usaglašavanje delatnosti i harmonizacija napora sa NATO i SAD za razvoj potpune operativne sposobnosti i u skladu sa novom misijom sadašnjih bezbednosnih snaga. (Srpski poslanici „kosovskog parlamenta“ već pet meseci bojkotuju rad „kosovskih“ institucija u vezi sa protestom protiv Zakona o Trepči, koji predaje u vlasništvo Prištine taj krupni rudarsko-topioničarski kombinat koji se nalazi na teritoriji srpskog Kosmeta. Promene Ustava Kosova, to jest, prihvatanje amandmana koji obezbeđuju pretvaranje KBS u Oružne Snage (OS) je na taj način zasad blokirano. Za prihvatanje amandmana neophodna je dvotrećinska većina). Tači je objavio da se „ne sme gubiti vreme“, da je neophodno naći drugi način za formiranje armije. On je predsedniku parlamenta Kadri Veseliju 7. marta dostavio projekat zakona o KBS, koji predviđa transformaciju KBS u „vojnu formaciju za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova“. Prema tom projektu, armija bi imala 5 hiljada aktivnih vojnika i 3 hiljade rezervista. Budžet armije bi iznosio 52 miliona evra. Međutim, mnogo važnije od ovoga je činjenica da ovaj zakonski projekat nije bio usaglašen sa novom administracijom SAD. Istovremeno, parlamentu je bila predočena analiza koju je odobrila vlada, kao i predlog „Strateškog sektora bezbednosti Kosova“, u kome se govori o „promeni misije, zadataka, strukture, veličine KBS i transformaciji MUP-a u Ministarstvo odbrane Kosova. Predsedništvo „parlamenta“ je 8. marta jednoglasno prihvatilo odluku da se vladi uputi Projekat zakona o KBS radi prolaska daljih procedura. Kosovski parlament“ i „vlada“ su mogli tu meru da sprovedu u sličnom jednostranom postupku bilo kad: no, bio je izabran upravo taj trenutak. Međutim, desilo se nešto nepredviđeno: Generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg je 9. marta u telefonskom razgovoru sa „predsednikom“ i „premijerom“ „Kosova“ Tačijem i Mustafom stavio do znanja da „KFOR ostaje jedina armija koja je prisutna na teritoriji Kosmeta“, i da „jednostrani koraci neće doneti ništa dobro vlastima u Prištini“, već da „oni treba da uzimaju u obzir poziciju Beograda i samih kosmetskih Srba po tom pitanju“. Ambasada SAD u Prištini 9. marta je izdala saopštenje u kom se kaže da „transformacija KBS mora proticati u skladu sa Ustavom Kosova“, da „(nas) donošenje predloženog zakonskog projekta primorava da revidiramo našu dvostranu saradnju sa KBS, uključujući i našu dugoročnu podršku tim snagama“. Sledećeg dana, 10. marta, američki ambasador u Beogradu Kajl Skot je zatražio da se ova odluka donese u skladu sa „Ustavom Kosova“. Tači je kao odgovor stavio sve na kocku, izjavivši da će dati ostavku ukoliko ga parlament ne posluša, a 19. marta je najavio „plan B“, pri tom se tragikomično pozivajući na Rezoluciju 1244 – istina, samo po pitanju uloge KFORA, „čija se uloga i mesto na Kosovu ne dovode u pitanje“. „Plan B“ podrazumeva transformaciju KBS posredstvom izmene zakona o KBS, a ne ustavnih promena. Treba znati da globalistički Zapad nikada ne igra samo jednu igru. Bukvalno za petama Tačiju ide partija Samoopredeljenje (Vetevendosje), koja ne govori samo o stvaranju armije putem referenduma, nego i o ujedinjenju sa Albanijom. Šta u stvari nedostaje KBS-u, jer je to praktično već armija (tačnije zasad još kvazi-armija)? Ako dodamo više od pola miliona jedinica automatskog oružja, koje je „ostalo“ od vremena rata u vlasništvu fizičkih lica i desetine hiljada veterana i nepoznat broj realno novih boraca, koji su prošli intenzivnu obuku u posleratnom periodu, onda, bi, po svoj prilici, slika bila još impresivnija. Međutim, sve je to nedovoljno za ispunjenje tako ambicioznog zadatka kao što je „odbrana zemlje“ koja je mogućna samo posredstvom redovne armije. Pored toga, KBS kao proizvod OVK ima isključivo teroristički karakter, pa bi pri sukobu sa regularnom armijom nesumnjivo pokazao krajnje nizak borbeni duh. Iz toga sledi da je za rešenje postojećih zadataka za „Republiku Kosovo“ neophodno principijelno nešto drugo: potrebna im je ne spoljašnja imitacija zastrašivanja, koja je u stanju da rastera samo mirne demonstracije ili maksimalno ojačane specijalne jedinice, nego prave armijske jedinice. Armija mora da ispunjava tri zadatka: da vodi nastupanje/drži odbranu po čitavoj liniji fronta, da vodi i odbacuje napade zemlja-vazduh i vazduh-vazduh. Specijalizovane agencije, uglavnom iz SAD, na osnovu NATO standarda neprekidno vrše obuku KBS u tom pravcu. Oni su praktično preovladali postojeće ograničenje stvaranjem specijalnih snaga, snaga za brzo reagovanje, sposobnih da u potpunosti podrže logističko delovanje po svoj dubini „neprijateljske teritorije“, uključujući diverzantske i terorističke akte. (Poslednji manevri KBS sa Armijom SAD iz Ohaja održani su krajem maja 2016. godine). No, potrebni su tenkovi, artiljerija i borbena avijacija. Prirodno, postavlja se glavno pitanje – protiv koga će biti usmerene i iskorišćene tako pažljivo kultivisane „Oružane Snage Republike Kosovo“? Komandni sastav KBS, pored ostalog, obučava se u OS Albanije. Albanija je članica NATO pakta od 2009. godine. No, nezvanična vojna saradnja Albanije sa odbrambenim snagama države NJu DŽersi iz SAD, počela je mnogo pre zvaničnog stupanja zemlje u alijansu. Još 1995. godine Nacionalna garda NJu DŽersija je uputila u Albaniju nekoliko grupa vojnih specijalaca sa statusom „savetnika“. Zvanični sporazum bio je potpisan 2001. godine, u vezi čega je počeo da dejstvuje državni Program partnerstva Albanije – NJu DŽersija (ovakav državni program saradnje dejstvuje u 74 države sveta). Od tog trenutka na nivoima vojni-vojni, vojni-civilni i civilni-civilni sektor, stručnjaci Nacionalne garde NJu-DŽersija rade sa albanskim ministarstvom odbrane, MUP-om, ministarstvom obrazovanja i nizom drugih državnih institucija.[6] U ovom trenutku Program partnerstva sa Albanijom je pored ostalog fokusiran na razvoj mobilnih jedinica. Albanija ima iskustvo učešća u zajedničkim operacijama sa NATO paktom u Avganistanu, tokom kojeg su Nacionalna garda NJu-DŽersija i albanske jedinice obučavali avganistanske snage bezbednosti. U slučaju potrebe, ta zemlja može mobilisati oko milion i šesto hiljada vojnika. Između Albanije i „RK“ potpisani su sledeći sporazumi u oblasti odbrane: Memorandum o uzajamnom razumevanju (2010), sporazum SOFA (2013), vojni sporazum Albanije i „RK“ potpisan u Prizrenu od strane ministra odbrane Albanije Arbena Imamija i ministra KBS Agima Čekua, koji predstavlja separatističku vlast na delu teritorije tuđe zemlje. Podvlačimo: ni regionalnim, ni zapadnim globalističkim faktorima ne smeta ta činjenica da „RK“ nije ovladala svojim „suverenim“ granicama. Poslednji ukazani sporazum reguliše odnose među zemljama na osnovama NATO standarda i dozvoljava dislokaciju sopstvenih vojnih jedinica na teritoriji obe zemlje. Upravo taj sporazum stvara legalnu osnovu za direktno uvlačenje Albanije u pripremu i razvoj KBS. Takođe je potpisan i sporazum o evro-atlantskim integracijama, vojnom obrazovanju i obuci (2014). Na taj način je pokrivena cela potrebna oblast uzajamnog vojnog delovanja. Da istaknemo da sama Albanija aktivno sarađuje i neposredno priprema oficire svoje armije u Nacionalnoj gardi NJu-DŽersi (New Jersey National Guard), odnosno u SAD. Tako je uspostavljen jedinstveni kosovsko-albanski sistem odbrane i napada. U februaru je premijer Albanije Edi Rama, podržavajući delovanje Hašima Tačija, izvršio „pritisak“ na Trampa: „Balkanskom poluostrvu preti opasnost od padanja pod uticaj Rusije, ukoliko nova administracija Donalda Trampa u SAD bude ignorisala ovaj region“. Na zadatak produbljivanja zaštite svojih „štićenika“ u Kongresu SAD bacio se predstavnik NJujorka, demokrata, član Komiteta Kongresa SAD za međunarodne poslove, Eliot Engel. Engel nije slučajno dobio nadimak „ambasador Kosova bez portfelja“: tokom 1998. godine on je odigrao jednu od ključnih uloga u ubeđivanju Bele kuće da započne avio-udare po Srbiji, i on je takođe autor zakona „O ukidanju tumačenja po kome je OVK teroristička organizacija“. Upravo Engel je još devedesetih godina povezivao krupne albanske lobiste u SAD sa svim mogućim značajnim političkim predstavnicima – od Bila Klintona i drugih demokrata do uglednih republikanaca. NJegov lični prijatelj je – raniji sponzor Bila Klintona i Hilari Klinton, a takođe i republikanaca „koji podržavaju Kosovo“, Hari Barjaktari (Harry Bajraktari). Indikativno je da je, kad je Bajraktari na Kosovu imao tešku saobraćajnu nesreću, upravo Engel obezbedio njegovu hitnu hospitalizaciju u kliničkoj bazi u Bondstilu i kasnije prebacivanje u vojnu bazu u Nemačkoj za potpuno izlečenje, bez koga Barjaktari ne bi preživeo… Engel je, crtajući za Kongres sliku „uzorne harmonije međukonfensionalnog sveta i demokratije na Kosovu“, polazeći od teze o „ruskoj pretnji“, dezinformisao sam Kongres i američku javnost. Međutim, njegovi nastupi jasno ukazuju na raskol u američkom establišmentu: Trampova administracija, u krajnjem slučaju u ovom trenutku, nije raspoložena da podrži hitno stvaranje „Armije Kosova“ – moguće, samo do okončanja izbora u Srbiji. Ili, što je još verovatnije, to pitanje ostaje na daljoj analizi za donošenje odluke. I tako, po rečima Engela, „… ta suverena nacionalna država nema armiju. Ona ima malenu, lako naoružanu bezbednosnu silu, no ništa slično moćnoj srpskoj armiji u susedstvu koju obezbeđuje Rusija. Kakav je predlog? Kako treba da izgleda armija Kosova? Ona treba da bude multietnička, kao što su i sada KBS i KPS. Ona mora biti partner Zapada i nadam se, NATO pakta, u težnji za još jačom regionalnom i međunarodnom stabilnošću… Ona će biti odbrambena, bezopasna po susede Kosova… Za sada Kosovo postepeno pokušava da izgradi male odbrambene snage, Srbija jača svoje oružane snage sa punom podrškom Rusije. Ona dobija tenkove T-72, lovce MIG-29 i sistem protivvazdušne odbrane S-300, zahvaljujući ljubaznosti Moskve i Vladimira Putina. Ja sam prilično zbunjen gospodine predsedniče. Kosovo je zemlja koju mi podržavamo, i koja nas podržava, želi to isto što ima i bilo koja druga zemlja u svetu: osnovnu armiju… Šta da radimo? Mi kritikujemo i delimo diplomatske pretnje, jasno stavljajući do znanja da sada ne podržavamo armiju Kosova. To je apsolutni apsurd, i to je pozicija koju mi moramo promeniti, i to promeniti brzo..“. Da istaknemo da se isporuke 30 tenkova T-72 i 6 MIG-29 iz Rusije u Srbiju tek očekuju, a o isporuci S-300 nije ni bilo govora. U skladu sa preporukama koje je postavio Engel 23. marta, ministar inostranih poslova Albanije Ditmir Bušati je u intervjuu koji je dao tokom svoje posete Vašingtonu ukazao da je „za SAD od kritičnog značaja produbljivanje svog angažovanja na Balkanu – regionu koji je podvrgnut pretnji terorizma i od strane Rusije“. Uprkos ovim pritiscima, kako stvari trenutno stoje, niz globalističkih projekata na Balkanu za sada doživljava neuspeh. Hašim Tači je 24. marta pristao na ustupke: proces transformacije KBS u „Armiju RK“ će se odvijati samo posredstvom ustavnih promena, pa samim tim i uključivanjem srpskih poslanika kosovskog parlamenta. Očigledno će ovo pitanje ostati u „zamrznutom stanju“ bar do predsedničkih izbora u Srbiji (2. aprila). Međutim, liberalno-neokonzervativni krugovi („duboka država“) spremni da započnu širi rat, čiji front prolazi po celoj planeti, a Balkan je – jedna od glavnih eksplozivnih tačaka, gde se preklapaju životno važni interesi mnogih zemalja. Iz ovoga sledi da stvaranje „Armije Republike Kosovo“ ima perspektivu produbljivanja vlasti Prištine na još uvek srpski deo pokrajine i njenog sveobuhvatnog učešća u regionalnim ratovima. Izvor: Fond strateške kulture