Piše: Miroslav Lazanski Skoro već prolećno sunce dobro je grejalo, malo crno kučence na aerodromskom parkiralištu gricka svoje šape, neka čudna tišina lebdi u vazduhu. Iza obližnjeg brda Kosovo je daleko samo 22 kilometra. Svaki taksista u Skoplju objasniće vam od koje ulice, od kojeg bulevara, počinje „albanski“ deo grada.
Makedonija je deo one velike Jugoslavije, otišla je iz Juge 1992. bez rata, ali ju je kasnije stiglo secesionističko prokletstvo, imala je 2001. godine mali rat sa svojim albanskim pobunjenicima. Makedonci su naravno pravoslavci, Albanci muslimani, procenat mešovitih brakova manji je od jedan odsto.
Albanci tvrde da ih u Makedoniji ima od 30 do 40 odsto, službeni podaci govore da ih je zapravo između 17 i 19 procenata.
Makedonci i Albanci žive u istoj državi, ali se međusobno ne slažu. Cinici bi rekli da Makedonija predstavlja šizofreniju sa sedištem u Ujedinjenim nacijama. Odnosno, zamislite dva naoružana čoveka, obojica pate od strašnih migrena, sede u istoj kafani i raspoloženi su za kavgu, to je atmosfera koja ovde vlada godinama.
Nije dovoljno da jedan od ove dvojice uspe, drugi mora da bude poražen. Mržnja ponovno dobija na zamahu, stari susedi, Makedonci i Albanci, kao da nikada i nisu prestali da budu naprijatelji.
Na nedavnim izborima ovde je pobedila stranka VMRO-DPMNE, istina, ne sa velikom prednošću u broju poslanika, ali je ipak pobedila. Dosadašnji princip, shodno Majskom dogovoru iz 2008, bio je „pobednik sa pobednikom“.
To znači da vladu Makedonije obavezno pravi pobednička stranka Makedonaca i pobednička stranka, ili nekoliko glavnih stranaka, Albanaca. Taj princip su tražili Albanci da se ne bi dogodilo da većinski Makedonci diktiraju uslove manjinskim Albancima.
I taj princip su EU i SAD prihvatili. Majski dogovor je u stvari bio operacionalizacija Ohridskog sporazuma iz 2002. godine, koji je opet operacionalizivan kroz ustavne amandmane, a sve u senci prethodne ratne pobune dela Albanaca na zapadu zemlje.
U atipičnoj vrsti demokratije na makedonski način, sada su albanske stranke odlučile da prave vladu sa na izborima poraženom makedonskom strankom SDSM. Uslov je bila takozvana Albanska platforma, usaglašena u Tirani, gde su prvaci albanskih stranaka iz Makedonije dogovarali detalje te platforme uz činodejstvovanje albanskog premijera Edija Rame.
Time je pogažen princip Majskog dogovora, a istovremeno je izvršen i pokušaj revizije Ohridskog sporazuma.
Naime, Ohridski sporazum je odredio da u svim opštinama u Makedoniji gde Albanci imaju značajan broj stanovnika, a to je 20 odsto i više, ti Albanci imaju pravo upotrebe svog maternjeg jezika. To je i član 7, stav 2 Ustava Makedonije. To ne znači da je albanski jezik u tim opštinama i zvaničan jezik, ali znači da ga Albanci mogu koristiti u svim kontaktima s organima vlasti.
Sada, albanska platforma zahteva da albanski jezik bude službeni jezik u celoj Makedoniji, što je direktna revizija Ohridskog sporazuma i što bi bila kapitulacija Makedonije za zelenim stolom.
I sve to međunarodna zajednica, EU i SAD podržavaju iako je to rušenje Ohridskog sporazuma koji je upravo i potpisan pod pritiskom Zapada. Kakva hipokrizija, licemerstvo bez presedana! Kada gospođa Federika Mogerini, inače nekadašnja pripadnica komunističke omladine Italije, kaže ovde u Skoplju „da se moraju poštovati rezultati izbora i izborna kombinatorika kakva god ona bila“, možda je treba podsetiti da je i Hitler došao na vlast putem legitimnih izbora.
Time, naravno ne želim da kažem da je gospodin Zoran Zaev, lider stranke SDSM, takva ličnost, ali u Italiji su legitimni izborni pobednici naknadno rušeni i preko lože P-2 i preko organizacije „Gladio“ i putem nam predrage i mile Cije.
Albanska platforma ima i formulaciju „da je nad Albancima izvršen genocid u periodu od 1912. do 1956. godine”. Demokratska partija Srba u Makedoniji prva je oštro reagovala na tu platformu. Jer kroz takvu formulaciju se, zapravo, optužuju Srbi i Srbija, pošto Makedonija u najvećem delu tog perioda kao država nije postojala. A 1956. je uzeta kao godina od kada se makedonski Turci počinju da izjašnjavaju kao Albanci.
I tako dolazimo do makedonskog paradoksa, da u kontekstu te albanske platforme sada VMRO-DPMNE brani Srbe i nekadašnje makedonske komuniste iz vremena 1945–1956, a naslednici makedonskih komunista, stranka SDSM, optužuju za genocid i Srbe i nekadašnje makedonske komuniste.
I dok građani Skoplja svake večeri na masovnim demonstracijama uzvikuju „Ne damo Makedoniju“, gde je izlaz iz krize? Kako o albanskoj platformi, koja je i dovela do svega ovoga, niko nije pričao pre izbora, izlaz je u novim izborima… Izvor: Politika
