Pravda

Piše: Đoko Kesić Ali stići ćemo mi njih. Prema postojećoj evidenciji u Srbiji živi oko sedam miliona Srba, u svetu trenutno je oko pet miliona, ali broj dobrovoljnih ekonomskih migranata iz Srbije svakodnevno raste. Drugi važan podatak koji takođe brine je da su Srbi šesta nacija po starosti u Evropi. Ovim pitanjima pre neki dan bavila se i Srpska akademija nauka i umetnosti, što ohrabruje, jer brojna su pitanja od nacionalne važnosti koja su do sada zaobilazila najumniju kuću u Srbiji. Ohrabruju energija i odgovornost njenog predsednika Vladimira Kostića, koji je nedavno saopštio da će SANU, naravno savetodavno, učestvovati u svim važnim državnim i nacionalnim pitanjima i odlukama.   Prosečna starost stanovništva u Srbiji je 43 godine, a druga tamna strana ove medalje je da smo između 2002. i 2011. izgubili gotovo pola miliona stanovnika, 160 lokalnih samouprava ima negativan prirodni priraštaj. Svake godine zemlju napusti oko 15.000 stanovnika,a strategija Vlade Srbije za podsticaj rađanja, doneta 2008. nije dala nikakve rezultate. Zbog toga je aktuelna Vlada Srbije formirala Savet za populacionu politiku, jer u Srbiji godišnje umre više nego li se rodi oko 20.000, prost račun saopštava da Srbiju svake godine napusti oko 35.000 stanovnika. Ovi problemi nisu novi, traje to već decenijama, a ovo bi u svakom slučaju morala biti vododelnica svake politike i vlade, jer svima je u javnom govoru nacionalni interes na prvom mestu, a u praksi ništa ne činimo. Drugim rečima, bilo koja vlast da se ne hvališe uspesima, ukoliko ne zaustavi ove smrtne trendove. Srbija polako ali sigurno umire, samo je to izvesno, sve ostalo je pod sdumnjom. Predsednik SANU Vladimir Kostić opominje da “Srbija izvozi sopstvenu budućnost, udeo obrazovanih među onima koji odlaze iz zemlje 11 puta je veći nego sedamdesetih godina prošlog veka. Pa i Nušića su mučili ovi populacioni i nacionalni problem:”Pre rata (Prvog svetskog) sve je bilo dugačko – i kosa i suknja i brak. Posle rata, sve je postalo kratko i kosa i suknja i brak”, pisao je veliki pisac. Međutim, kako primećuje istoričar Predrag Marković “u Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila oko 1,3 miliona stanovnika, a manje je poznato da je do 1931. rođeno više dece nego što je u ratu izginulo ljudi”. Zašto je ona Srbija bila bolja od ove, zašto Srpkinje u Srbiji u proseku najmanje rađaju, manje nego Romkinje, Šiptarke, Hrvatice, Mađarice,...? Odgovora je mnogo, ni jedan problema nije ne rešic. Međutim, Srbi sve to samo posmatraju i povremeno nariču kao babuskare. Istina o svemu je mnogo lakše pisati nego konkretno uraditi, u zapuštenoj zemlji gde je sve devastirano, pa i nacionalna svest. Gde su bivši hegemoni? Svi bi voleli da se stvore ekonomski društveni uslovi da mladi i obrazovani ostanu. To je moguće ako napravimo pravu državu i snažnu privredu. Mladi su sumnjičavi, verovaće u to kad se to dogodi. Možda bi i verovali kad bi svako od nas uradio za Srbiju ono što može, ili da je, recimo Ministarstvo inostranih poslova posle sramotnog montiranja “državnog udara” u Podgorici, angažovalo advokate i aktivno se uključilo u odbranu “terorista”, da je nedeljno obaveštavalo naciju šta se tamo događa. Uostalom, Srbi u C.G. i Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori odavno imaju status neprijatelja, a Srbija ćuti i gleda Milo svoje “topove” hrani srpskim “mesom”. Sad će i NJegoša proterati, pa i nama i njima biće sve dozvoljeno. Bio bih nekako mirniji da država Srbija pametnije, a ne politički sporadično, brani interese Srba u Hrvatskoj. Jeste, tamo se vratio ustašluk još pre 1991. ali Srbiju to ne sputava da bude mudrija, veštija i iskrenija u odbrani Srba u Hrvatskoj. I danas kao petao pred parenje, zaskoči se na govornicu neko od političara u Beogradu i saopštava nam kako se “ustašluk povampirio”. Ma nemoj? Oni misle da je to dovoljno, i da smo mi zadovoljni njihovim učinkom? Pitam zašto je Ruska nacionalna televizija poslala svoju ekipu da izveštava o ugroženosti jednog njenog državljanina u montiranom Podgoričkom procesu. Pa mi u celoj priči više pomažemo režim u Podgorici nego Srbe u Crnoj Gori. Bilo bi utešno da nije tačno, ali na žalost, Srbija je godinama ćutala dok su Srbima u BiH oduzimali dejtonska ovlašćenja. Mirno su gledali kako je Stjepan Mesić, kao predsednik Hrvatske potrošio ceo jedan mandat dokazujući “da je Republika Srpska genocidna tvorevina”. Voleo bih da smo bar od njega nešto naučili. A nismo. Nismo naučili ni da mrzimo. Voleo bih da smo aktivnije uključeni u raspad Makedonije, ne da palimo nove požare nego da znamo šta je sa Srbima tamo. Srbi su i tamo šikanirani, sa sveštenicima SPC makedonska država postupa kao s jereticima, hapse ih, maltretiraju, šikaniraju, jednako kao i u C.G. Komšije priznaju Kosovu, podržavaju Šiptare da se usele u UNESCKO,hvale Srbiju kao dobrog suseda, a Srbija ćuti kao ćorav stvor na sred puta za Nedođiju. Uostalom, Srbi su ugradili mnogo šta u ovu makedonsku državu. Ne verujem u to, ali nemam ništa protiv “Srbije na evropskom putu” pod uslovom da nam to pomogne da napravimo pravnu državu. Ako bi se bavili logikom, sumnjivo je što je na “putu koji nema alternative” od svih zemalja Zapadnog Balkana Crna Gora najviše napredovala? Pa gde vodi taj put, kojem je Milova privatna država glavni krajputaš, mora da je neko pomešao putokaze? Nije logično što slepo slušamo Svetsku banku i MMF, koji kažu – sve prodati – od oranica do koncesije za aerodrome “Nikola Tesla”. Ne opominje nas ni saznanje da to “sve” neko jedva čeka da kupi, ko je u ovoj skrivalici amater, a ko podlac? Nema logike da je Mlađan Dinkić I dalje najmudriji državnik jer se poštuje njegova doktrina da strance treba platiti da bi uložili u Srbiju desetak miliona evra. Možda bi u Nemanjinu 11 valjalo krišom uneti Aristotelovu logiku o putevima saznanja,više primeraka, uvesti obavezno štivo u svaku kancelariju, uz napomenu “Zabranjeno Aristotelom brisati prozore i slično… Da li vi verujete u valjanost ovog aspirina?

Izvor: Pravda