Pravda

Jedan od ključnih aktera obračuna sa Čekom Dačevićem u Pljevljima, sukoba Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, suprotstavljanja srpskim demonstrantima pred zgradom crnogorske Vlade 14. januara 1998, višemesečnog života na ivici sukoba sa Vojskom Jugoslavije tokom NATO agresije i ,,kontrole“ protesta zbog priznavanja državnosti Kosova 2008. godine, aktuelni sekretar Veća za nacionalnu bezbednost Veselin Veljović u „Živoj istini“ saopštio je svoju verziju tih dešavanja. Višednevni protest pristalica Momira Bulatovića, prerastao je u silovit napad na Vladu, u noći 14. januara 1998, uoči stupanja Mila Đukanovića na dužnost predsednika. ,,Danima su bili protesti, velike tenzije, akumulirana energija mržnje, pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti. Službe bezbednosti su to stanje pratile, nismo bili iznenađeni napadom, ali ga nismo očekivali u takvom obimu i na takav način, takav stepen mržnje i antagonizma prema institucijama države. Ja sam tada bio komandant Antiterorističke jedinice i moj zadatak je bio obezbeđenje zgrade predsednika države„, priseća se Veljović. On tvrdi da je procena crnogorskih službi da demonstranti mogu udariti sa bočnog ulaza, bila ispravna. Opisao je situaciju uoči samog napada demonstranata na staru zgradu Vlade. ,,Te noći i ja sam dobio naređenje da uđemo u staru zgradu Vlade. Kada sam došao tamo, primietio sam da je bočni ulaz sa Bulevara nezaštićen. Shvatio sam da je to prostor odakle može da usledi napad. Na bazi sopstvene procene, ali i intuicije, blokirali smo te ulaze. Kasnije se ispostavilo da je to bila dobra procena i da je glavni udar krenuo sa tog prostora, a da je na glavnom ulazu bio manjeg stepena„, kaže Veljović i dodaje da je scenario takvog napada morao biti osmišljen u okviru struktura koje su bile pri državi. ,,Ne govorim samo o tadašnjem ministru unutašnjih poslova Nikoli Pejakoviću, nego i o nekim njemu bliskim saradnicima„, kaže tadašnji komandant crnogorskih specijalaca. On tvrdi da je postojala mogućnost saradnje demonstranata i vojske. Kad je napad na Vladu odbijen, pristalice Momira Bulatovića masovno su krenule ka kasarni Morača i tražili oružje. Nisu ga dobili, ali činjenica da su već posedovali veliku količinu hemijskih sredstava, oružja i topovskih udara pojačava sumnje da ih je neko u Miloševićevoj VJ tajno podržavao. ,,Bacali su na policajce hemijska sredstva, topovske udare… na mostu Blaža Jovanovića bačena je bomba koja je povredila desetine policajaca. Usledila je naša reakcija, mi smo tada imali i borbena vozila koja i sada imaju ostatke od metaka iz tog orkšaja. Sreća pa nije bilo većih posledica“, priča Veljović. O tragici tog sukoba govori i to što je u borbenom vozilu sa njim bio specijalac čija je majka bila član GO SNP Momira Bulatovića. ,,Uprkos tome, ti ljudi su sasvim profesionalno izvršavali svoje zadatke. Nikada nijesam posumnjao od njih. Bio sam u pravu“, kaže Veljović. Nakon razbijanja demonstracija, postojala je mogućnost hapšenja Momira Bulatovića i njegovih najbližih saradnika, koji su pobegli u zgradu Skupštine. ,,Bilo je mišljenja da bi oni svi trebalo da budu uhapšeni, a kasnije i procesuirani. Slagao sam se sa tim, ali je politički stav bio da se to ne radi i oni su te noći pušteni“, konstatuje Veljović kome se u pamćenje urezao strah čelnika protesta, u trenucima kada su, nakon razbijanja demonstracija, bili opkoljeni u holu Skupštine Crne Gore, a njihova pratnja razoružana. ,,Krili su se jedni iza drugih, plašili su se šta bi se moglo desiti“, kaže Veljović. Godinu i koji mesec kasnije kasnije, NATO agresija je bila idealan ambijent da se uradi ono što je propušteno 14. januara – nasilno smeni vlast u Crnoj Gori, tvrdi tadašnji prvi specijalac Crne Gore. Na mitingu u Podgorici Momir Bulatović pozvao je policiju da se prepotčini Saveznoj komandi, da ne slijedi izdajničku vlast u Podgorici, nego da stane uz rame sa Vojskom Jugoslavije i pridruži se odbrani zemlje. ,,Režim iz Beograda je tada blokirao medijski i ekonomski prostor Crne Gore. Formiran je Sedmi bataljon koji je bio divlja tvorevina ljudi sa naših prostora. Ponašali su se kao okupatori“, tvrdi Veljović. Podsetio je na akciju u Sutorini u kojoj je za dlaku izbegnut sukob, koji je mogao da preraste u građanski rat. ,,U akciji u Sutorini učestvovala je jedinica kojom sam rukovodio. Ka Crnoj Gori krenula je kolona pomoći u natovarenim kamionima i vozilima, a na Debelom Brijegu zaustavile su ih snage Vojske. Mi smo njihovu blokadu uklonili. Sutradan smo na tom lokalitetu pronašli veliki broj pušaka i drugog oružja i videli smo rezerviste koji su pobjegli jer su bili svesni situacije“, opisuje Veljović i dodaje da su sve akcije u tom periodu bile veoma rizične. ,,Upotreba oružja bila je vrlo blizu. Spremni smo bili i da se vatreno suprostavimo. Spremni su bili i protivvazdušni sistemi i protivoklopne grupe, sve što je moglo pomoći odbrani Crne Gore„, navodi Veljović i dodaje da su postojali planovi za napad iz vazduha i oklopnim sredstvima na crnogorske državne institucije! Veljović se osvrnuo i na bezbednosnu situaciju u Pljevljima u vreme kada je bio komandir Centra bezbednosti tog grada i kada su se dešavali incidenti sa četničkim vođom Milikom Čekom Dačevićem. Nije saglasan da je, u tom periodu, država bila nemoćna da se uhvati u koštac sa Čekom i njegovim srpskim četnicima. ,,Situcija je tada bila vrlo kompleksna i u političkom i u bezbednosnom smislu. Plan određenih struktura bio je da se ’92. rat u Crnu Goru uvede preko Pljevalja. Potpuno sam siguran da je uz pomoć crnogorske policije to sprečeno i sačuvan je mir“, tvrdi Veljović i podseća da je, nakon što su se snage VJ i Saveznog MUP-a povukle iz Pljevalja, crnogorska policija brzo i efikasno rešila taj problem, pa je Čeku trebalo tri i po godine da se opet vrati u Pljevlja, iako je bio poslanik Skupštine SRJ i predsednik Odbora za bezbednost. Da vidite kakav je pakleni plan Veljović imao sa ciljem da napadne Vojsku Jugoslavije, pogledajte OVDE. Izvor: Ujedinjenje