Teški vojno-transportni avion C-130 je bacio ovo čudovište teško gotovo 10 tona, na kompleks podzemnih tunela i skloništa u rejonu grada Ačin (pokrajina Nangarhar, Avganistan). Prema zvaničnim podacima koje je objavio Pentagon, ova „paklena“ naprava sastavljena od smese trotila, heksogena i aluminijevog praha, likvidirala je najmanje 36 boraca iz terorističke grupe „Islamska država“.

Međutim, ovo oružje bez obzira na svoju zastrašujuću medijsku reputaciju, ima dosta ograničene efekte na terenu. Posebno kada je neprijatelj zaštićen prirodnim ili veštačkim objektima, tj. kada se nalazi pod zemljom ili u planinskim šupljinama i pećinama. Ova bomba nije namenjena da uništava podzemne objekte. Kao i njena prethodnica iz vremena rata u Vijetnamu (BLU-82 Daisy Cutter), GBU-43 je isključivo namenjena za uništavanje gustih šuma u cilju rašćišćavanja prostora za sletanje transportnih helikoptera sa specijalnim „šok“ trupama, kao i za neutralisanje minskih polja.

Takođe, njena taktička upotreba je veoma ograničena u sudaru sa neprijateljem koji ima razvijen sistem PVO. Zahvaljujući svojoj veličini, kao i glomaznoj i veoma ranjivoj platformi koja je jedina osposobljena da nosi ovu bombu (C-130), ona je idealna meta za PVO komplekse kao što su „Tor“ „Pancir“ i sl.

Titula najteže bombe u istoriji ne pripada dotičnoj GBU-43, već njenoj mlađoj sestri GBU-57  (Massive Ordnance Penetrator). Ova pametna bomba je namenjena uništavanju podzemnih skloništa, kao što su strateška komandna mesta ili podzemni tuneli u kojima se nalazi sofisticirana borbena tehnika, postrojenja za obogaćivanje uranijuma i sl. Sa svojom težinom od 13,6 tona, GBU-57 je sposobna da prodre i do 60m u dubinu zemljine kore ili 19m kroz podzemni objekat zaštićen pločama od armiranog betona. Prvu seriju od 16 ovih bombi, dobile su jedinice RV SAD još 2011.godine. Ova bomba još nije imala svoju borbenu premijeru.  

Ipak, najjača konvencionalna avio-bomba je konstruisana u Rusiji. Radi se o super-vakuumskoj bombi ODAB-9000, koja je testirana 11. septembra 2007. godine. Platformu iz koje je ova bomba bačena predstavljao je supersonični strategijski bombarder Tu-160. NJena razorna snaga je zaista čudovišna. Naime, eksplozija ODAB-9000 je ekvivalentna snazi 44 tone TNT-a, što je gotovo 4 puta jače od gore pomenute američke „majke svih bombi“- GBU-43. Ova bomba, je sposobna da u radijusu od 300m, uništi sve što je ljudska ruka ikad stvorila. Rusi su ovu bombu prozvali „ocem svih bombi“, a ona se i dalje nalazi u statusu vojne tajne. Nije poznato koliko je do sada napravljeno ovih bombi, kao i koje su vazdušne jedinice sa njom opremljene.

Drugo mesto po snazi predstavljaju teška artiljerijska oruđa velikih kalibara. Za njihov razvoj i konstruisanje posebno su interesovanje imale vojne industrije SSSR-a ali i SAD. Obe države su nastojale da naprave artiljerijsko sredstvo koje će na veoma efikasan način omogućiti udar taktičkim nuklearnim bojevim glavama po koncentracijama neprijatelja, u bližoj dubini fronta (oklopno-mehanizovane jedinice, centri veze i sl.).

SSSR je na tom planu intezivno radio, i za izvršavanje takvih zadataka konstruisana je teška samohodna haubica 2s7 „Pion“ u kal.203mm, kao i njena kasnija modifikacija 2s7M „Malka“. Obe haubice nisu osposobljene da samo ispaljuju specijalnu municiju (taktičke nuklearne projektile snage 2.0-2.5 kt), nego su mogle da dejstvuju i klasičnim konvencionalnim granatama, kao što je npr. reaktivni parčadno-fugasni projektil ZFOF35. Iako ima težinu od gotovo 110kg, ovaj projektil iz haubice „Pion“ može da dobaci na daljinu i do 50km.

Zapadne države su takođe aktivno radile na razvoju teških artiljerijskih oruđa. To se pre svega odnosi na period 2. svetskog rata kada su Nemci na Istočnom frontu koristili super-oruđa poput samohodnog merzera u kal.600mm „Karl“, i džinovskog topa montiranog na železničkim šinama u kal.800mm „Dora“. Od dejstava ovih oruđa posebno su postradali gradovi Sevastopolj i Brest. Nešto kasnije i Amerikanci su razvili sličnu koncepciju oruđa pod imenom „Little David“, koji je u stvari predstavljao teški minobacač u kal.914mm. Međutim, zbog svog skromnog dometa od svega 9,1 km i generalne nefunkcionalnosti na pokretljivom frontu, ovo oruđe nikada nije ušlo u naoružanje, tako da je brzo poslužilo kao muzejski eksponat.

Za vreme Hladnog rata komanda Oružanih snaga SSSR-a aktivno je tražila način da se suprostavi američkoj floti nosača aviona, koja je sve više ostvarivala prevlast nad svetskim morima i okeanima. Jedno od tih rešenja se ogledalo u razvoju i konstrukciji tzv. udarnih ekranoplana-raketonosaca „Lunь“, koji je predstavljao svojevrstan hibrid broda i aviona. Zahvaljujući svojoj revolucionarnoj koncepciji i tehničko-taktičkim karakteristikama, Amerikanci su ovo borbeno sredstvo prozvali „Kaspijskim čudovištem“. Sa svojim dimenzijama koje su iznosila 75 metara po dužini, i 20 metara po visini, ekranoplan „Lunь“ je mogao da na površini vode razvije brzinu od čak 500 km/č. NJegov prvi prototip je svetlo dana ugledao 16. jula 1986. godine.

Glavna taktička prednost u eksploataciji ovakve koncepcije se ogledala u tome, što se „Lunь“ mogao neprimetno prikrasti neprijateljskim brodovima. Nizak profil leta, praktično lebdenje iznad vode, obezbeđivalo je ekranoplanu da u velikoj meri ostane „ispod radara“ i da se zahvaljujući svojoj brzini, maksimalno približi neprijateljskom objektu ili grupi neprijateljskih objekata. U naletu je mogao da lansira 6 supersoničnih protiv-brodskih raketa „Moskit“, niskog profila leta, koje su opremljene probojno-rušećim bojevim glavama težine 300kg, sposobne da unište velike plovne objekte kao što su nosači aviona.

Nažalost, projekat „Lunь“ nije zaživeo. Nadolazeći kolaps SSSR-a je i ovaj projekat, bar za sada, odneo u istoriju. Trenutno, ruski naučnici su dali prednost razvoju supersoničnih raketa velikog dometa vazduh-more, kopno-more. Očekuje se i skoro usvajanje hiperzvučne rakete „Cirkon“, tako da su šanse za reaktiviranje ovog projekta dosta male.

Pored projekta „Lunь“ ruska naučna elita je u cilju slamanja američke dominacije na morima, razvila jedinstveno oružje koje ni danas po svojim karakteristikama, nema analoga u svetu. To se odnosi na konstrukciju tzv. rakete-torpeda „Škval“ (Nemci su saopštili da su razvili raketu-torpedu „Barakuda“, dok se na sličnoj koncepciji oružja radi i u Islamskoj Republici Iran, ali za sada je to sve još u eksperimentalnoj fazi).

Ovo sredstvo je za razliku od prethodnog projekta usvojeno u naoružanje RM SSSR-a, davne 1977.godine. U svojim bazičnim varijantama „Škval“ (prev.“Vihor“) isključivo je bio opremljen nuklearnim bojevim glavama snage 150kt. Kasnije su na njega dodavane konvencionalne bojeve glave, dok su poslednje modifikacije opremljene bojevim glavama ekvivalentna 350kg visoko-brizantnog eksploziva.

Glavna karakteristika rakete-torpeda je njegova izuzetno velika podvodna brzina. Prema različitim procenama „Škval“ ispod vode juri brzinom od gotovo 200 čvorova/370kmč (pojedini autori smatraju da njegova brzina premašuje 500 km/č). Takve performanse su postignute primenom podvodnog raketnog motora, koji se napaja pomoću hidroreaktivnog čvrstog goriva, što mu daje veliku potisnu snagu. Tom prilikom se oko torpeda stvara efekat vazdušnog mehura, koji drastično smanjuje otpor vode – efekat superkavitacije.

Osnovni nedostaci rakete–torpeda „Škval“ je njegov mali operativni domet koji iznosi „svega“ 13km. Pored ovog ograničavajućeg faktora, javlja se i problem koji je vezan za stvaranje velikog šuma i vibracije prilikom lansiranja ovog torpeda, koji u velikoj meri demaskira poziciju podmornice koja izvodi napad. Takođe, ograničena je i njegova efikasnost u borbi protiv drugih podmornica, jer je diskutabilna njegova primena na dubinama većim od 30m.

Ameri priznali da  od "majke svih bombi" četiri puta moćniji Putinov „otac svih bombi”. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Ruska reč