Pravda

Piše: Đoko Kesić   U nedostatku invencije I prave političke zrelosti nacije, mi bi  po bilo koju cenu da dokažemo svoju izuzetnost: Svi politički izbori, koji su učesdtali kao pranje zuba nametnuti su od političke elite kao pita života ili smrti.  Ova logika savkako ima direktnu poruku da nismo toliko izuzetni koliko smo politički glupi. Nije prvi put da idemo na “sudbonosne izbore”, i ranije smo na njih išli kao na gubilišta. Svi izbori s ovdašnjim aktuelnim koloritom su bili sudbonosni, od Brozovih vremena do danas. Jedino predsednički i parlamentarni izbori u proleće 2012. nisu bili “istorijski”, a dogodila se istorija - pobedili su naprednjaci. Nije nikakvo otkriće, razlikujemo se od drugih ancija i država u svim rabotama pa i ovoj političkoj količini pameti. Značajni izbori čekaju Nemce i Francuze, zatim Italijane, od tih izbora direktno zavisi opstanak EU, pretnja je da će Evropu zahvatiti talas nacionalizma i populizma, što bi  nas automatski pretvorilo u ratnu zonu. Ipak u nečemu smo posebni. Utemeljena društva glasaju zbog prošlih izbora, sabiraju šta je ostvareno od onog šta su njihovi lideri obećali. Mi nemamo taj problem, ne sećamo se ni šta su obećali aktuelni predsednički kandidati koji nam jebu živce već mesecima, mi ne glasamo ni glavom ni stomakom. Mi glasamo srcem, zaljubljivi smo. Zaljubimo se u lidera, vođu, dižemo ga u nebesa, da bi ga posle gazili u blatu. Setimo se Broza, “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, posle umalo da mu grob prokopamo, glogov kolac bio spreman. Miloševića smo uz gusle slavili, ma kakav Dušan silni, sramotno ga izručismo Hagu, umesto da mu mi sudimo, pa posle ne sahanismo ga kao čoveka. Đinđića smo slavili pa ga ubili, Koštunicu i danas ismevamo, a tek Tadića, obojicu smo obožavali… Mi se ovom izbornom rabotom, koliko ja celu stvar razumem, bavimo stihijno, pa šta voda donese. U pomenutim zapadnim zemljama nema izdajnika, stranih plaćenika, nema anti Nemaca, pitamo se kako li oni uopšte opstaju bez te duhovne hrane. Istina, u zemljama utemeljene zapadne demokratije bilo je svega pomenutog, pa čak i gore, ali oni su to prerasli pre dva ili tri veka, toliko mi kaskamo za njima. Kod nas, sami kandidati najrečitije govore o nama, a ne o sebi. Ne znam kako je vama ali meni je problem, bez beležnice, da izrecitujem imena svih predsedničkih kandidata. Najrečitija je fizionomija izvesnog Belog Preletačevića. Voleo bih da se on drži ideje da je naša politička priča baš ono što on upravo hoće da  predstavi - autentična karikatura. Tome značajno doprinosi njegov otac, lokalni kafedžija iz Mladenovca, kaže “Moj Prcko će biti predsednik Srbije”. Aferim roditelju, pravo kod Marića u “Parove”. Nadam se da Beli to nije baš tako shvatio. Iz kolone luzera izdvajam Aleksandra Popovića. Čovek zavidnog obrazovanja, ozbiljne biografije, u politici je dugo, ali u sebi nema ništa hajdučkog, pogrešno se zaposlio. Saša Radulović je čovek sumnjivih namera, nedoslednog karaktera, verovatno će u politici i na ovim izborima završiti kao zasluženi luzer. Tu je i Miroslav Parović, čovek o kome ništa ne znamo, nadamo se da će tako i ostati. Srednjoškolac iz ravnice. Kandidat Stamatović od njega je nešto glasovitiji, kažu da je dobar gradonačelnik u varoši ispod Zlatara. Znači ima izbornu bazu, ali šta on čini u ovoj predsedničkoj raboti? Stamatović, Parović i nekolicina iz ambiciozne predsedničke kolone su nekakvi sezonski radnici, obavljaju nečkakve poslove za tuđe babe zdravlje. Kao metak lutalica.       Saša Janković doskorašnji visoki činovnik, ombudsman, dobro je radio svoj posao, ali teško da je vidljiv kao predsednik Srbije. On podseća na dobrog komšiju. Verujem da je bio dobar đak, odgovoran sin, u mlađim godinama verovatno su za njim čežnjivo gledale mnoge potencijalne tašte. A ako vojvoda Vojislav Šešelj uđe u drugi krug, mi smo zaista tu sudbinu i zaslužili. Cela ova predsednička izborna priča svodi se na dva imena. Aleksandra Vučića i Vuka Jeremića. Aktuelni premijer Vučić je zenitu političke moći, iza sebe ima snažnu i najmoćniju političku partiju, rezultate u stabilnosti državnih finansija, doprineo je kakvoj takvoj regionalnoj političkoj stabilnosti, pokrenuo je sa mrtve tačke umrlu srpsku privredu. Ima i moćne koalicione partnere, socijaliste i PUPS I Rasima I Bogoljuba I Palmu I Vulina,... Ima i auru - voli vlast i ne deli je ni sa porodicom. I samo on bi da se pita. U politici je od 23. godine, rečit je, plahovit, kad je zastupao hard cor srpskog naciona, radio je to s neskrivenom strašću i nije to krio. Danas rado bi zaboravio neke delove biografije, što javno i priznaje. NJegov najveći teret je Kosovo. Taj teret nosili su i Milošević, i Đinđić i Koštunica. EU, svi to tvrde, primiće u svoje društvo Srbiju ako Srbija prizna Kosovo. Težak kamen oko vrata. Loše društvo su mu MMF i Svetska banka. Jer, ko ih je do kraja slušao ušao je u kolonijalno ropstvo. Vuk Jeremić je takođe dugo u politici, ali mnogo manje od Vučića. Mora se priznati, s obzirom na okolnosti dok je ministrovao sa Borisom Tadićem kao mentorom, radio je to u zadatim okolnostima dosta dobro. Na opšte iznenađenje izabran je predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, uradio je dobar posao. I u NJujorku nije krio da pripada desnom centru srpskog naciona. S tim iskustvom vratio se u Srbiju, kaže da poštuje samo onu politiku koja vlast deli s biračima. NJegova mana su godine i malo našminkana retorika, koja ne pristaje Srbiji. Kao i Vučić, neizmerno je ambiciozan, voli vlast, probao je taj opijat I postao zavisan. Postoji priča da je Vuk kao osnovac, pojeo pred nastavnicom istorije svoj kontrolni zadatak samo zato što nije dobio peticu. Završio je Harvard, što je njegovo najsjajnije odličje. Verovatno je zbog toga i izabran za predsednika Generalne skupštine UN, jer momci s Harvarda su kao sekta, pomoći će jedan drugog maker se prvi put sreli. U UN sklopio je niz ozbiljnih poznanstava… Da li to Srbiji, ovakvoj kakva je, nešto znači? E sad, umesto mudrih prognoza igranja kladionice što je moderno, postaviću Vama i sebi pitanje zašto Vučić želi da pobedi u prvom krugu? To pitanje često postavljaju mi  komšije i poznanici. Odgovor je jednostavan: Bilo koji bokser kad uđe u ring želi da pobedi nokautom u prvoj rundi. U suštini Vučić želi da dokaže svoju superiornost. Ipak muči me jedno iskustvo. Pre desetak godina išao sam u predsezoni u Grčku, jeftinije je. U Grčkoj tih dana bili su izbori. Bi sam fasciniran, cele porodice su putovale, vesele uz muziku, često su se zaustavljale u usputnim restoranima i  pored puteva na prolancima, uz muziku pevali su i igrail. Nije bilo svađa, izdajnika i stranih plaćenika.  Voleo bih da smo i mi bar malo “Grci”.  Ali, nismo, I posle nedeljnih izbora, srpska politička budućnost neće Vam biti jasnija. Svi smo mi politički luzeri.   Izvor: Pravda