Moskva i Beograd trenutno ne otkrivaju mnogo, tek da zaintrigiraju javnost, pa sagovornici RSE smatraju da nabavka ruske “raketne aždaje” nije realna.
“Ipak se u izjavama Vučića i Peskova vidi jak propagandni efekat. Javno mnjenje je spremno da prihvati i nagoveštaj da se razgovara o S-300 kao svršen čin a to je ono što je najvažnije vlastima u Srbiji – da stvore sliku kako imaju posebne odnose sa Rusijom i ozbiljne namere u pregovorima o nabavci naoružanja”, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić.
Pisanje tabloida o navodno sigurnoj nabavci S-300 razbuktao je prilično rezervisan, čak tajanstven, odgovor portparola Kremlja Dmitrija Peskova, na pitanje da li je predsednik Rusije sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem razgovarao o isporuci tog sistema.
“Vojnotehnička saradnja je izuzetno osjetljiva tema. Mogu da potvrdim da se ona razmatra u najvišim političkim krugovima”, naveo je Peskov.
Na to se izjavom nadovezao Vučić, rekavši da je S-300 pomenuo u razgovoru sa Putinom i predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom, ali da o tome “nemamo dogovor”.
Vlade Radulović, iz Atlantskog saveta Srbije, napominje da su izjave i pisanje štampe jedna stvar, a stvarnost nešto sasvim drugo.
“Sistem S-300 spada u strateško naoružanje i zaista je nerealno očekivati da će ga Rusija prepustiti Srbiji. Naročito u situaciji kada Srbija veoma tesno i blisko sarađuje sa NATO, kada sa tim vojnim savezom ima potpisane sve moguće sporazume i organizuje brojne zajedničke vežbe i aktivnosti”, navodi Radulović.
Srbija se za S-300 bezuspešno interesuje jod od devedesetih godina, a priča o nabavci kulminirala je uoči NATO bombardovanja 1999. Od tada do danas, uprkos u poslednje vreme intenzivnim pregovorima o kupovini ruske tehnike, u Srbiju su iz Rusije stigla samo dva helikoptera Mi-17, prve nove vojne letelice posle 30 godina.
Aleksandar Radić smatra da Vojska Srbije ima preče potrebe od S-300.
“Stvoren je mit o tome kako je protivvazdušna odbrana ključna uzdanica odbrane srpskih interesa, da možete da budete bezbrižni ako imate S-300. Na žalost, mimo struke i po nekada čak i mimo zdravog razuma, kod nas je stvorena slika kako bi situacija 1999. bila bitno drugačija da je oboren koji protivnički avion više”, pojašnjava Radić.
Iako je Rusija pred NATO bombardovanje SR Jugoslavije odbila da joj isporuči ovaj složeni kompleks, mitski status koji je svih ovih godina zadržao u srpskoj javnosti osnažen je dolaskom Vladimira Putina na scenu i zvaničnim jačanjem rusko-srpske saradnje, koji tabloidi podupiru tekstovima u kojima tvrde da nabavkom S-300 Srbija postaje regionalna vojna sila i odbrambeni “bensedin”, lek za smirenje za svakoga ko bi je možda napao.
“Rusija ima veoma snažan motiv da vrši pritisak i jača svoj uticaj na Balkanu, pre svega u zemljama koje nisu članice NATO. Sa druge strane, našim političkim elitama odgovara to da Srbija nije prozapadno orjentisana, već neka zemlja koja igra na dva fronta”, objašnjava Vlade Radulović činjenicu da je S-300 postao tema vrha Kremlja i srpskih zvaničnika.
Mada je odluka o prodaji S-300 bilo kojoj zemlji u velikoj meri politička, Srbija ima jedan problem više. Nije dovoljno bogata za njega. Većina analitičara odbija da govori koliko košta, jer to zavisi od varijante u kojoj se uzima i dogovora strana u aranžmanu, ali se iz pojedinih izvora može videti da je, recimo, cena kompleta S-300 sa 12 lansirnih uređaja oko 115 miliona dolara. U Rusiji polako izlazi iz proizvodnje, koja uvodi savremeni S-400, a na vidiku je već i S-500.
“Ako danas kupite neki raketni sistem koji je ‘mrtav’, koji više nije u proizvodnji, onda morate da računate sa tim da će cena rezervnih delova, ako ih ima, brzo rasti do visokih suma. Za to će morati da se pronađe novac, dok su u isto vreme dnevnice u vojsci 150 dinara”, kaže Aleksandar Radić.
S-300, koji je Rusija uvela u operativnu upotrebu krajem sedamdesetih, u vojnom smislu ima brutalne karakteristike. Neprijateljske rakete i avione efikasno uništava u radijusu do 150 kilometara, istovremeno može sa po nekoliko raketa da pogađa više ciljeva koji dolaze iz raznih pravaca.
Tako moćan sistem, koji je želja i mnogih bogatijih zemalja, dobro bi došao Srbiji čija Protivvazdušna odbrana (PVO) je, kao i Ratno vazduhoplovstvo, u lošem stanju. Okosnica PVO sada su raketni sistemi sovjetske proizvodnje S-125 “Neva” i modernizovani “Kub”.
Srbija bi trebalo da unapredi vojsku, zaključuje Vlade Radulović, ali u okviru svojih mogućnosti.
“Možda ne sa S-300, nego kombinacijom sistema ‘Buk’ koji je kompatibilan sa ‘Kub’-om. Onda bi, sa obnovljenom lovačkom eskadrilom, Srbija u najminimalnijoj meri imala pokriven vazdušni prostor i omogućila zaštitu svoje teritorije”, ocenjuje Radulović.
Kako su javili moskovski mediji, na sastanku Putina i Vučića 27. marta u Moskvi razmatrana je namera Srbije da kupi protivavionske rakete “Buk”, ali i hibridni PVO kompleks “Tunguska”.
Poslednja velika priča o ruskom oružju za Srbiju bila je nabavka MiG-ova 29, o kojoj se uveliko govorilo uoči nedavnih izbora, ali šest polovnih aviona još nije stiglo u Beograd, niti ima informacija kada će se to dogoditi. Pogledajte kako gađa S-300:
Rama hoće rat, Šiptari spremaju haos na Kosovu! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Slobodna Evropa
