Poslednje tri godine Obaminog predsedništva su naglasile dve veoma različite strategije koje su napredovale istovremeno od strane SAD-a i zemalja koje su se suprotstavljale njihovom imperijalističkom prekoračenju, prvenstveno Rusija, Kina i Iran. Oni su tražili saradnju, dok su SAD, sa svojim velikim čekićem, karakteristično bile u potrazi za ekserima da ih zakucaju. Ipak, rukovodstvo međunarodnih odnosa je uvek nastojalo da održi diplomatske kanale, čak i uspostavljanjem mera predostrožnosti u vojnoj areni, kao što je direktna komunikacija na vrhuncu tenzija 2014. godine u Ukrajini.
Sa DNRK, Obama je usvojio stav strateškog strpljenja, a ne stav vojnog nasilja kakav je zauzeo Tramp. Sa Iranom, Obamin tim je ugovorio nuklearni sporazum koji je obuhvatao mnogo diplomatije između Moskve, Pekinga i Vašingtona.
Neko bi skoro mogao reći da su, sa izuzetkom Ukrajine i Sirije, odnosi između Vašingtona i glavnih kancelarija u Evroaziji imali svojih uspona i padova, ali su retko dostizali nivo zabrinutosti koja je viđena u prvim danima Trampovog predsedništva.
Uzmimo Siriju kao primer. Obama se opirao pritisku da bombarduje zemlju posle hemijskog napada pod lažnom zastavom koji su sproveli pobunjenici Al Kaida. Mediji i obaveštajne službe su optužili Asada, ali je Obama to prozreo i odlučio protiv daljeg mešanja u sirijsko blato. Suočavajući se sa sličnom situacijom, Tramp je odlučio da nastavi i da bombrduje suverenu naciju, stvarajući povratni efekat čije je krajnje rezultate u ovoj fazi teško razlučiti.
Svakako, jedan od prvih rezultata je bilo ukidanje bilo kakve saradnje između SAD-a i Rusije u Siriji. To znači da svaka nacija koja deluje protiv islamskog terorizma u Siriji neće više imati biti voljna da daje dodatne ustupke Vašingtonu. U poslednjih nekoliko nedelja, Moskva i Damask su radije gađali ID i Nusra Front, dok su nanosili realtivno malo štete Islamistima u zemlji koji su pod kontrolom Vašingtona i njihovih saveznika, uglavnom FSA i njenih podružnica.
Ovaj ruski stav je iz poštovanja prema Kerijevom prvobitnom zahtevu upućenom Lavrovu da se napravi jasna razlika između terorista i takozvanih umerenih pobunjenika. Moskva je od samog početka svesna da nema suštinske razlike između Nusra Fronta, Al Kaide i drugih manjih ID skraćenica okupljenih oko FSA. Sve grupe su naoružane i bore se protiv legitimne sirijske vlade, što ih čini legitimnim metama, posebno nakon američkog jednostranog bombardovanja Sirije.
Strategija Damaska, Teherana i Moskve je usmerena na pronalaženje zajedničkog razumevanja, sa diplomatske tačke gledišta, kako bi se Vašington doveo za pregovarački sto. Koncesije obe strane su bile neophodne, a iz perspektive ruskih snaga, fokusiranje na Nusra Front i ID je bio dobar pregovarački model.
Nakon Trampovih akcija u Siriji, svaka vrsta saradnje je suspendovana, a očekuje se da će saveznici Damaska, kao odgovor, posebno ciljati američke posredničke snage u Siriji. Posledica će biti ta da će SAD imati još manje uticaja u Siriji nego pre slanja svojih 60 i nešto raketa.
Pored toga, Trampova namera bombardovanja bi se trebala posmatrati kao težnja da poveća svoju pregovaračku poziciju sa Moskvom po pitanju Sirije. Ono što izgleda američkom predsedniku nije jasno je to da njegovi postupci mogu imati suprotan efekat. Putin sigurno nije tip osobe koja dopušta drugima da ga zastraše ili postave u slabiju situaciju. Ako je Trampova namera bila da stvori idealne uslove za Tilersona i Lavrova da uspostave kooperativni odnos, možda bi bilo prikladno pitati kakvo razmišljanje Tramp ima o međunarnodnim odnosima.
Nakon ove bezobzirne akcije u Siriji, Tramp će mnogo teže sprovesti svoj plan da porazi ID, ako je to još uvek plan. I tako će još jedno predizbono obećanje – ono da izbriše ID sa mape – verovatno biti prekršeno. A da ne pominjemo da će SDF, kurdske snage, od sada sirijske i ruske snage gledati sa više neprijateljstva, kao kopnene trupe koje su suprotstavljene američkoj vojsci.
S obzirom na nepredvidivost SAD-a, Damask ne može isključiti mogućnost da je konačna namera Vašingtona da nastavi prvobitni plan o podeli Siriji, kao što je predloženo od strane Brukings instituta i prihvaćeno od strane neokonzervativaca i liberalno-intervencionističke gomile. Moskva i Damask ne mogu verovati Vašingtonu, a to isključuje mnoge mogućnosti za Trampa da vodi spoljnu politiku koja je u skladu sa njegovim predizbornim obećanjima.
Predsednik Si je tokom sirijskog bombardovanja bio na diplomatskom sastanku sa Trampom, a o vojnoj akciji mu je rečeno na kraju sastanka. Vrlo je verovatno da je Tramp želeo da pošalje poruku kineskom predsedniku i, indirektno, Kim DŽong Unu, lideru DNRK. Za američkog predsednika, to je sve demonstracija sile, usmerena na vraćanje američke uloge u svetu i diktiranje diplomatskih uslova po pitanju rešavanja raznih sukoba ili oblasti tenzija širom sveta. To je pristup koji je skoro u potpunosti eliminisao bilo kakvu mogućnost za saradnju sa Pekingom i Moskvom.
Putin, Si i Rohani moraju zaboraviti na bilo kakve nade za saradnju sa Vašingtonom. Za njih je vađno da pošalju snažnu poruku Trampu da je front koji se protivi američkom imperijalizmu kompaktan i spreman da reaguje u slučaju daljih provokacija. Naravno, takav odgovor ne mora nužno biti sa vojnom akcijom, već sa svim alternativama koje su na raspolaganju, kao što su oblasti finansija, ekonomije i diplomatije.
Do pre nekoliko nedelja, Moskva, Peking i Teheran su bili usmereni na rešavanje problema sa Vašingtonom kako bi pronašli strateški balans u međunarodnim odnosima. U ovom trenutku, trebalo bi da bude jasno da ova strategija neće funkcionisati. Mi se nalazimo u multipolarnom svetu, što je sinonim za nestabilnost. Idealni uslovi za ravnotežu političkih snaga leže u zajedničkom duopolu koji podseća na situaciju koja je postojala tokom Hladnog rata.
Čak i unipolarni momenat garantuje veću nestabilnost u određenom smislu, s obzirom na nesrećnu disproporciju sile koju je SAD uživala tokom 1990-ih godina. Ono što je Trampu teško da razume je da se u multipolarnoj stvarnosti šanse za sukob znatno povećavaju.
Tramp se meša direktno ili indirektno u mnoge situacije, od iranskog učešća u Siriji, pod pretnjom američkih partnera kao što je Saudijska Arabija; do upotrebe ruskih snaga u Siriji; uz višegodišnje krize u Ukrajini; i nestabilnost na Kavkazu i Centralnoj Aziji. U Kini imamo autonomnu oblast Sinkjang, Južno kinesko more, i da ne zaboravimo tenzije sa NJu Delhijem, kao i eksplozivnu situaciju u DNRK. Ako je Tramp uveren u to da će moći da kontroliše sve ove situacije, čak i uz upotrebu vojske, kako bi postigao bolje pregovaračke pozicije, onda je najbolje da se svi pripremimo za nuklearnu zimu.
Ključno pitanje za Kinu, Rusiju i Iran mora nužno biti da se stavi akcenat na povećanje saradnje u nekoliko oblasti, kao što su finansije, ekonomija, vojska i politika. Do pre mesec dana, kao rezultat Trampove pobede nad Hilari Klinton, sve ove tri nacije su težile saradnji u oblasti međunarodnih odnosa sa SAD pod jednakim uslovima. Nakon onoga što se desilo u Siriji, oni su u potpunosti shvatili da je ta prilika sada u opasnosti zbog Trampove jasne želje da rizikuje sve kako bi poboljšao svoju pregovaračku poziciju. To je nesmotreni stav jednog nepripremljenog predsednika.
Američki dolar mora biti isključen u trgovinskim sporazumima između ove tru države. Još jedna važna stvar je stvaranje zaliha zlata koliko god je moguće. Sa ovim metodama, biće moguće suprotstaviti se američkom pritisku bez ulaženja u vojni sukob. Organizacije kao što su BRIKS, SCO, Evroazijska unija, moraju nužno prihvatiti izazov koji im je zadao Tramp lansiranjem 59 raketa na Siriju, i pokazati kakve je posledice Tramp sebi naneo tim svojim impulsivnim postupcima.
Moskva, Teheran i Peking imaju podsticaj da konačno prevaziđu bilo kakvo oklevanje i da se potpuno isključe iz zapadnog sistema. Umesto kreiranja alternativnih načina da funkcionišu na ekonomskom i finansijskom planu, oni bi trebalo da pokušaju da zamene postojeći, čineći ga irelevantim i nepogodnim za druge nacije.
Primarni cilj ova tri naroda od sada mora biti da reše svaki međusobni spor i da formiraju savez koji prevazilazi samo pitanje ekonomske ili finansijske pogodnosti. Cilj treba da bude da se kreira kulturni i društveni sistem koji može predstavljati priliku za treće zemlje nasuprot predatorskom kapitalizmu i nekontrolisanom imperijalističkom pristupu kakav izgleda ima Tramp.
Trampove akcije su na kraju pogoršale stanje SAD-a. Neuspeh vojne operacije koja uključuje lansiranje Tomahavk raketa, pokazao je Americi da su danas više papirni tigar nego nepobediva ratna mašinerija kakvom se predstavljaju. Decenije korupcije na najvišim nivoima vojno-industrijskog kompleksa su konačno počele da utiču na spsobnost SAD-a da vodi rat.
To je zapažanje koje je tabu tema među SAD i njihovim saveznicima, koji moraju da zadrže iluziju zarad odvaraćanja, kao i da omoguće da lako zarađen novac nastavi da puni džepove onih koji profitiraju od ovog korumpiranog sistema. Stvarnost nam pokazuje da su u bilo kakvom sukobu SAD ranjive i pokazuju nedostatak borbene gotovosti.
U ovakvoj situaciji, strategija Moskve i njenih saveznika je da proizvedu sisteme naoružanja koji su sposobni da nanesu znatnu štetu Americi po niskoj ceni, s obzirom da Moskva ne može jednostavno da odštampa još novca i nabije dug ostatku sveta kako bi finansirala svoje ratove.
Odličan primer toga se može videti sa protivbrodskim raketama koje Moskva poseduje, koje su u stanju da unište američke nosače aviona koji se smatraju glavnim osloncem američke ratne strategije. Raketa koja košta nekoliko stotina hiljada evra može naneti štetu nosaču aviona koji vredi nekoliko desetina milijardi dolara, što nanosi smrtni udarac kredibilitetu američkog vojnog položaja.
Ako Tramp nastavi ovim destruktivnim putem, kao što je slučaj sa podsticanjem Crne Gore da uđe u NATO nakon izborne kampanje u kojoj je ovaj atlanski savez okarakterisao kao zastareo, on će samo dobiti suprotan efekat od onog koji želi, što je, recimo, gora pregovaračka pozicija sa američkim konkurentima kao što su Moskva i Peking.
Možda je vreme da se zapitamo da li je Trampu zaista stalo da smiri međunarodne odnose, u cilju posredničkih dogovora sa pozicija snage, ili je njegov krajnji cilj da jednostavno očuva unipolarni momenat Amerike na bilo koji način, pa čak i sa ratom.
To je perspektiva koju treba naširoko da razmotre zemlje kao što su Iran, Rusija i Kina kako bi pronašle savršen asimetrični odgovor kroz ekonomska, finansijska, politička i socijalna sredstva da se izbegne direktan sukob.
Čini se da je rat između američkih elita došao do kraja i izgleda da su neolibrali i neokonzervativci pobedili. Ratovi i haos će se nastaviti, kao i poslednjih decenija američke spoljne politike. To je tužna činjenica sa kojom će narodi koji se protive Vašingtonu morati da se nose.
Rusija gomila trupe na granici sa Severnom Korejom, Putin neće dozvoliti Trampu da napadne i za to ima jak razlog. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
