Piše: Aleksandar Apostolovski Dok mi je to govorio, Šen se sve vreme osmehivao, kao kada smo se upoznavali u njegovoj skromnoj kancelariji, u šarenilu kineske jeftine robe koju su kupovali Srbi, kako ne bi hodali goli i bosi. Promene su stigle, Beograd je kipteo od nade i energije, ali obećane milijarde dolara su kasnile, tako da je građanstvo omamljeno demokratijom, hipnotisano obilazilo tesne kioske u Bloku 70, hodajući kao kroz lavirint bez izlaza, cenkajući se uzalud sa kineskim prodavcima koji su kuckali po digitronu, mahom masnim prstima od slatkaste hrane na tezgama, spremane na tradicionalni istočnjački način.
Šena su pokupili „zemunci“, shvatajući da on zapravo koordinira poslovima uvoza na stotine kontejnera koji su iskrcavani sa brodova na terminale riječke luke, a potom je roba transportovana kopnom u Srbiju, gde su je čekali i preuzimali kineski trgovci, otvarajući centre širom zemlje. Mahom su to bile napuštene kuće duhova bivših Robnih kuća Beograd, socijalističkog trgovačkog lanca gde su se nekada mogle kupovati veš-mašine, kolor-televizori, bunde i albumi Bijelog dugmeta, Mileta Kitića, Novice Negovanovića…
Ono što „zemunci“ nisu nikako mogli da znaju, to je da su ulovili isuviše krupnu zverku za njihove krvave ruke. Naime, Šenov bliski prijatelj iz detinjstva je visoki funkcioner KP Kine. Bilo je dovoljno okrenuti nekoliko telefona da bi se pokrenula čitava mašinerija moćnog istočnog carstva kojim upravljaju dinastije, bez obzira na ideologije.
Imperija je poslala svoje agente u Beograd i „zemunci“ su se, igrajući se do tada sa sitnim igračima postavljenim da upravljaju Srbijom, prvi put suočili sa strašnom moći zbog koje je Sretko Kalinić poželeo da napravi gulaš od samoga sebe. Odvezali su Šena, počeli da ga češljaju, previjaju rane, a zatim su ga vratili kući, u jedan od luksuznih beogradskih apartmana u kojem je živeo.
Mnogo godina od tada je prohujalo sa košavom. Razume se da sam odmah raspalio ispovest Šena u Politici preko cele strane, očekujući da će do tada skrivana otmica i konci koji sežu od centrale azijskog monolitnog crvenog kraljevstva kojem je granica nebo, do novobeogradskog Bloka 70, gde su prodavane jeftine perjane jakne, duksevi, pantalone i novogodišnji ukrasi kojima su se kitile tranzicione lutke koje tek veruju da dišu, izazvati veliku buru, polemike, analize… Ali je sve prošlo interesantno nezapaženo!
Političke elite su se grejale na zapadnom suncu, licitirajući sa datumima ulaska u EU, dok su podanici u neuglednim garderobama, ispred ogledala, isprobavali odeću iz dalekih kineskih provincija, nesvesni kako ulaze u zmajevo gnezdo.
Setio sam se, posle toliko vremena, Šenovog osmeha kada su mediji uoči Uskrsa, tek ovlaš, propratili dolazak delegacije CK KP Kine u Beograd i otkrivanje spomenika Konfučiju na mestu gde je američki bombarder B-2, bez znanja ostalih članica NATO-a uzleteo sa teritorije SAD, leteo preko Atlantika gde mu je tankovano gorivo, a potom izručio rakete na zgradu kineske ambasade u Beogradu.
- Nas koji smo jednom poljem slave prošli, bilo je mnogo, pa šta je ostalo? Tek humka zemlje, na kojoj se žari crveni korov svakog proleća - jedna je od mudrosti kineskog filozofa i reformatora, mudraca koji je pola veka pre Hrista usmerio tokove daleke civilizacije iza planinskih masiva srednje Azije, te su njegove praiskonske ideje jednako inspirisale starovremenske dinastičke vladare što su se smenjivali nakon nekoliko vekova posle borbi za presto, druga Mao Cedunga koji je poveo Dugi marš, reformatora Deng Sjaopinga koji je kod Tita na Brionima gledao Batu Živojinovića i DŽejmsa Bonda ili današnje lidere takozvane pete generacije Komunističke partije, predsednika Si Đinpinga i premijera Li Kećijanga…
Mediji u Srbiji su, naravno, opsednuti odnosima Vašingtona i Moskve, raspravama o Donaldu Trampu i Vladimiru Putinu, klintonskom elitom i kremaljskom tehnologijom vladanja, te njihova spoznaja ne dopire dalje od teorija kojem će se carstvu Srbija privoleti, a takav dar geopolitičkih analiza uz držanje banke za kafanskim stolom, ovde je naročito izražen. Pogotovo posle nekoliko deci belog.
Po kineskom kalendaru, sekunde su godine, a godine večnost. Prošlo je više od 10 godina otkad sam razgovarao sa Šenom. DŽambo-džet Li Kećijanga sleteo je u Beograd, gde ga je sa Aleksandrom Vučićem čekalo 16 predstavnika vlada centralne i istočne Evrope, predstavljajući im novi put svile koji neće predvoditi karavani filigranske robe starih manufakturnih majstora kojim je putovao Marko Polo, već prekookeanski brodovi nakrcani visokotehnološkom robom, ploveći iz kineskih luka kroz dvostruko širi Suecki kanal, a potom će stizati u luke Pirej i Solun. Odatle će železnicom putovati do Budimpešte, a krvotok će činiti deonica između Beograda i Pešte, najavljena kao superbrza pruga koju ovoga puta neće graditi vekovima drug Mrka. I most Zemun-Borča koji su gradili Kinezi, kao i najavljena gradnja železničko-drumskog mosta kod Vinče, samo će umrežiti putne pravce za kinesku robu, a sve se kreditira iz Bank of China koja je otvorila ekspozituru u Beogradu, sa ciljem da finansira projekte u okolnim zemljama, istočnoj i zapadnoj Evropi. Peking je, pred nosem Engleza, uoči poslednjih parlamentarnih izbora, kupio večnog srpskog gubitaša, smederevsku Železaru preko gigantske korporacije Hestil, poručujući suptilno Vučiću da tamo gde je kineski kapital, opstaje i njegova vlada.
Vučić je to savršeno dobro razumeo, ugošćavajući kineskog premijera tri dana, a kako je kineski lunarni protok vremena različit od balkanskog supersoničnog ubrzanja, činilo se da je Li Kećijang boravio u Srbiji nedeljama. Kinezi ne šalju poruke direktno i ultimativno, već to čine nizom simboličkih poteza, često kroz lirske metafore, te je trebalo pažljivo pročitati i autorski tekst predsednika Si Đinpinga u Politici, gde je vođa najveće ekonomije sveta delio neuobičajene komplimente Srbiji, ne zaboravljajući da pomene i uticaj Bate Živojinovića na borbeni moral crvene Kine u kojoj Bata, i posle odlaska u večna lovišta, ima status revolucionarnog božanstva.
U međuvremenu je za izgradnju novog bloka termoelektrane „Kostolac B“ i proširenje kopa uglja „Drmno“ Vlada Srbije od kineske državne Edžim banke pozajmila 608,2 miliona dolara i obavezala se da će poštovati kineske zakone. Ovaj projekat smatra se kapitalnom investicijom neophodnom za stabilnost celog energetskog sistema Srbije, ali je najvažnije to što su kineski krediti, sa kamatom od jedan odsto, najjeftiniji u međunarodnoj ponudi.
Kada se uspostavi direktni avionski let Beograd-Peking i ako Vučić konačno gane kinesko rukovodstvo i da kupe jednu od najvećih rupa srpskog budžeta, kombinat „Bor“, u najmanju ruku bi, umesto Vebera, mogao da izučava Konfučija.
Svaka generacija kineskih vladara, od dinastičkih do marksističkih, pokreće epohalne projekte, često neshvatljive zapadnoj civilizaciji utonuloj u duboku melanholiju. Negde u vreme kada je spomenik Konfučiju poprimao konačni oblik u Beogradu, kineska korporacija je od Silvija Berluskonija kupila fudbalski klub Milan, za sedamsto četrdeset miliona evra, jer je u pekinškoj centrali, u strategiji ekonomskog širenja ka zapadnoj Evropi, Italija izabrana za ključnog partnera. Otuda su Kinezi kao simbol svog prodora na Zapad preuzeli fudbal. Sledeći korak bi mogao biti Ferari, potom modna industrija i na kraju, pica!
Ali ako je izbor Italije za ulazak na najveće svetsko tržište, tržište EU logičan potez, jer objedinjuje narastajuću moć istočne imperije i kreativne Italije čiji je davni predak, Marko Polo, otkrio tu mističnu galaksiju, zašto je Srbija izabrana kao ključni punkt za osvajanje centralne i istočne Evrope?
Vide li Kinezi nešto što ne vide Srbi? Možda isti onaj uzavreli grad u kojem se prepliću prošlost i budućnost, Sava i Dunav, Zvezda i Partizan, orijent i zapad, Vizantija i Rim? Bajku o Srbiji, kao zemlji Nedođiji u kojoj su junaci vekovima birali da žive uglavnom nesrećno do kraja života, prenosili smo sa kolena na koleno sa tolikom strašću da ne verujemo kako je moguć drugačiji kraj. Možda je spomenik Konfučiju samo poruka Imperije:
„Ima onih što plaču što ruže imaju trnje. Ti se veseli što trnje ima ruže!“
I možda će sudbina biti ironična prema odlazećem predsedniku Tomi Nikoliću, počasnom građaninu Pekinga koga je Si Đinping primio, gle slučaja, tokom predizborne tišine. Ali trku je ovoga puta vodio Vučić. Toma je, u pobedničkoj kampanji protiv Borisa Tadića, sada se čini tako davno, video žute ljude koji će se napiti vode sa Morave, a potom prokopati kanal za velike brodove, spajajući Dunav i Vardar sa Egejskim morem. Opraštajući se od Nikolića, Si Đinping mu je odao veliku počast, pokazujući da je tamo daleko – daleko cenjeniji nego u zemlji čiji je šef države još nekoliko nedelja.
Možda će u penziji Toma posmatrati kruzere koji plove njegovim megalomanskim tokom ili će samo puštati brodiće od papira u Moravi, ali će ipak unucima ispričati kako je njegovo proročanstvo delimično ispunjeno. Kinezi će se napiti vode u Srbiji. Najverovatnije flaširane. Izvor: Nedeljnik
