Piše: Miroslav Lazanski
A Kosovo je po ustavu još uvek deo države Srbije. Naravno za nas, ali za više od 100 država sveta nije. Gledam sve to i ne mogu da verujem, ko je ovde lud, mi ili „oni“?
Jer, iz sedišta EU nema reakcija na sve ove ratne pokliče, sirota Maja Kocijančić izjavljuje nešto u stilu „opšte saradnje, tolerancije, smirivanja, bezbednosti i stabilnosti regiona“, nešto što se može odnositi i na korejsko poluostrvo, ali i na Gvineju Bisao, možda i na Burkinu Faso.
A samo sprat ili dva, ispod kabineta ministra odbrane Srbije, dakle u istoj zgradi, jeste kancelarija NATO-a.
Pa što neko ne pozove gospodu iz te kancelarije da ih priupita da li oni spremaju invaziju na Srbe, da li samo na Srbe ili i na Srpkinje, da li i na druge naše mile narode i narodnosti koji žive u Srbiji, da li je istina da Srbe čeka pakao kao 1999, šta misle o izjavi Jonuza Musliua o velikoj Albaniji do Niša, kako se vojna obuka pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga, što je shodno našem ustavu ilegalna paravojna formacija, koju obuku vrše instruktori iz država NATO-a, dakle kako se ta obuka uklapa u odlične odnose vojske Srbije i NATO-a?
Naravno, odgovor bi bio da oni ne komentarišu političke izjave, niti pisanje naših novina.
Da li je zvaničnom Beogradu sada konačno jasno da će svaka vlada u Tirani, leva, desna, poluleva ili poludesna, vlada koalicije ili bez koalicije podržavati projekat ,,Velike Albanije“? Baš kao i svaka albanska vlast u Prištini. Da li nam je sada konačno jasno da između zvaničnog Beograda i Prištine, između zvaničnog Beograda i Tirane neće biti nikada iskrenih prijateljskih odnosa sve dok Beograd i zvanično ne prizna suverenitet Kosova?
Treba li opet da na jug Srbije, bez poziva zvaničnog Beograda, dođe predsednik Albanije, pa da izvesni Musliu počne da trabunja o Nišu. To što smo pustili albanskog predsednika da bez zvaničnog poziva dođe na jug Srbije, mi mislimo da smo time pokazali našu snagu i toleranciju, ali u konkretnom slučaju uopšte nije važno šta mi mislimo o tom potezu, niti šta misle o tome u Briselu ili u Berlinu, već kako ga shvataju tamošnji Albanci. A oni ga očito shvataju kao našu slabost i defanzivu, pa su izjave tog Musliua i sve ovo što dolazi iz Tirane samo posledica svega što se događa na relaciji Beograd–Priština–Brisel. A kako će sve to shvatiti Srbi na severu Kosova ili Srbi na jugu Srbije, daj Bože da to sve shvate kao našu snagu i tolerantnost…
U diplomatskim odnosima između država sveto je pravilo reciprocitet. Ti meni vize, ja tebi vize. Ti meni ne dozvoljavaš ulazak na Kosovo, ali ja ću tebi dozvoliti ulazak na jug Srbije bez poziva. Odnosno, kako bi bilo da predsednik Srbije, gospodin Nikolić, odluči da na poziv lokalnih Srba u Skadru skoči malo do Skadra, ali bez zvaničnog poziva Tirane? Pa ne možemo ni do Zubinog Potoka bez odobrenja Prištine.
Zašto, dakle, pljušte zapaljive izjave albanskih zvaničnika? Zato što im se može? A zašto im se može? Ne samo zato što imaju otvorenu podršku Zapada, već i zato što mi nikako da razmotrimo alternativna gledišta, pošto smo mi na Balkanu najveći zagovornici osećajnosti, harmonije, samilosti, autonomije, sporazumevanja, savesti, saradnje, međusobne odgovornosti, dijaloga, empatije, pravednosti, spremnosti da se sasluša onaj drugi, humanosti, identiteta, razmene, pravde, učestvovanja, priznavanja, poštovanja, jedinstvenosti, solidarnosti, pomoći, univerzalnosti i nežnosti…
To je naša logika mira, i ona je u načelu u redu, ali stvarnost na Balkanu i u svetu pokazuje da druga logika, logika surove sile dominira aktuelnom međunarodnom politikom. Da li za tu logiku imamo generacijsku strategiju? Očito da nemamo. Jer, koja je to logika da NATO instruktori, koji obučavaju pripadnike Kosovskih bezbednosnih snaga, koji su zapravo već sada armija Kosova, ali se još samo formalno tako i ne zovu, dakle da NATO praktično ima diplomatski status kada je u Srbiji ili kada prolazi kroz Srbiju, a da onih 14 ruskih vatrogasaca u Nišu to nemaju.
Pa nije onda ni čudno što taj Musliu priča o Nišu, kao eto ostavlja ga Srbima, ne treba im Niš u okviru ,,Velike Albanije“. Jer, Musliu dobro zna da ruskih 14 vatrogasaca u Nišu nema status kao NATO i dobro zna da će se Putin, ako Musliu, Tači i Rama krenu na Niš, zapitati: „A moji vatrogasci, kako oni tamo žive i rade?“
Želeti neki cilj znači želeti i imati sredstva. Želeti cilj, a pretvarati se da nema problema sa sredstvima, predstavlja samoobmanjivanje. Vredi to za Albance, ali malkice i za nas… Izvor: Politika
