Piše: Ivan Ristić Pomeranje globalnog epicentra ekonomske moći na istok i postepena promena odnosa snaga u svetu ponovo su korejsko pitanje stavili na dnevni red globalnog odlučivanja. Zamrznuti konflikt sa hladnoratovskim korenima, uspostavljanje nove raspodele karata u međunarodnim odnosima i taktičko nuklearno oružje su ključne varijable pomoću kojih bi trebalo tumačiti dešavanja na Korejskom poluostrvu. Nuklearno oružje prešlo je dug put od ključnog sredstva za odvraćanje u bipolarnoj raspodeli snaga, do alatke za odbranu suvereniteta i političke nezavisnosti zemalja koje su na udaru globalističkih elita. Severna Koreja nije prvi slučaj na kome se poseže za oružjem sa masovno uništenje kao casus belli, ali je prvi put da je na meti država koja ima sposobnost da zaista njime i uzvrati ukoliko bude napadnuta.

Specifični geostrateški uslovi, „džuče“ državna ideologija, koja podrazumeva nezavisnost i samodovoljnost kao vrednosti najviše pozicionirane na spoljnopolitičkoj agendi, uz projekciju kineskih, japanskih, američkih i ruskih interesa u tom delu sveta, iznedrili su sistem koji nema pandana u uporednoj političkoj praksi. Od kada je Severna Koreja izvela prvu nuklearnu probu, ni jedna inicijativa, poput „hrane za razoružanje“ i uključivanja šest zainteresovanih strana, nisu dali nikakve rezultate. Dalje ohrabrivanje Pjongjanga da se odrekne razvoja nuklearnog arsenala zarad povratka u međunarodni poredak ne deluje kao strategija koja bi mogla da isporuči adekvatne rezultate. Tome svedoči primer Irana, koji se i nakon pristajanja na uslove dela međunarodne zajednice i dalje nalazi na udaru vašingtonske „duboke države“ i stalnih izraelskih pretnji preventivnim udarima po nuklearnim postrojenjima.

Amerikanci su igrali na kartu nemogućnosti samoodržanja severnokorejskog sistema i nadali se njegovoj imploziji. Ipak, specifične okolnosti onemogućavaju rušenje režima iznutra oprobanim metodama „izvoza demokratije“, već isključivo vojnom akcijom spolja. Pjongjang je uvideo da je jedini način da se ona osujeti u samom začetku razvoj oružja za masovno uništenje. Hermetički zatvorena autarhija onemogućava bilo kakvu varijablu za pouzdano predviđanje. Ipak, odgovor zbog čega severnokorejski režim za pregovaračkim stolom do sada nije ispostavio rezultate kakvi se od njega očekuju leži u karakteru tehnike nuklearnih odnosa i geostrategije.

Severnokorejski nuklearni program nalazi se na nivou čija bi sledeća faza mogla da znači da više ne može da bude zaustavljen bez drastičnih posledica po čitav svet. Tome doprinosi i postepeni prelazak sa plutonijumske na uranijumsku tehnologiju, koji omogućava ubrzavanje čitavog raketnog programa, uz smanjenu vidljivost posredstvom špijunskih tehnologija. Tehnički, Severna Koreja ima nuklearnu bombu. Ipak, značajni nedostaci u raketnoj i nuklearnoj tehnologiji joj onemogućavaju da postane prvorazredni nuklearni igrač, sposoban da potencijalnu moć projektuje na velike udaljenosti. Onog trenutka kad tehnološki napredak Severne Koreje označi mogućnost da dovoljno kompaktnu hidrogensku bojevu glavu montira na interkontinentalni balistički projektil izmeniće se bezbednosna arhitektura čitavog Pacifika. Za sada nema pouzdanih dokaza o tome koliko je Pjongjang napredovao u tom smeru. Ukoliko Kina bude kooperativna u pogledu razmene obaveštajnih podataka sa SAD, a oni pokažu da je severnokorejski režim blizu svog cilja, to bi mogao da bude okidač za američku unilateralnu akciju. Teorija jedinstvenog učesnika u spoljnopolitičkom odlučivanju svoje najpreciznije oličenje u praksi nalazi u režimu u Pjongjangu. Sekuritizovanje severnokorejske nuklearne pretnje daleko preko realnih granica njenog domašaja, sa jedne, i nedostaci američke pozicije koji proizilaze iz demokratskih procedura i uticaja javnog mnjenja, sa druge strane, čine Severnu Koreju „lakom na obaraču“, a SAD stavlja u poziciju da, u skladu sa svojim spoljnopolitičkim doktrinama, traže legitimitet za preventivni udar.

Obod Evroazije - prsten vremena

Kisindžerova maksima da stabilnost poretka proizilazi iz njegove legitimnosti pokazana je na primeru Korejskog poluostrva. „Legitimnost“ uspostavljene arhitekture istočnoazijskog bezbednosnog kompleksa čuva masa američkih vojnika, druga po brojnosti odmah iza Evrope. To je geopolitička konstanta, od generala Mekartura i njegovih predloga da se atomskim oružjem udari po Kini do nedavnih radikalnih istupa Donalda Trampa i njegovog potpredsednika. U polarizovanoj strukturi, čiji se budući oblik tek stidljivo nazire, isti geopolitički razlog koji je nemački model ujedinjenja u Koreji učinio nemogućim i sada igra presudnu ulogu u transpacifičkom nadmudrivanju. Prsten (rimland) koji udaljava ruske geostrateške projekcije od morskih obala i služi kao prepreka na rutama izvoza njihovih energenata kroz podržavanje suparničkih projekata iznedrio je na svojim obodima različite forme otpora. Blizina kineske sfere uticaja i nemogućnost Sovjeta da na tom prostoru prodru u ivične (primorske) oblasti stvorili su specifičnu klimu u kojoj je „uspeo“ severnokorejski režim. On sada, sa svojim prednostima i nedostacima (gledano iz vizure globalnog poretka), igra ulogu sredstva odupiranja nadirućem atlantizmu ka ruskim granicama. Da li će rep atlantističke „anakonde“, čija je glava na Baltiku i u Ukrajini, biti na Korejskom poluostrvu, zavisi pre svega od Rusije i Kine. Uvlačenje Kine u regionalni konflikt širokih razmera usporilo bi njen ekonomski rast, narušilo snažnu trgovinsku ekspanziju i – najvažnije – osujetilo kineske transnacionalne vezivne projekte koji su u planu. Američka taktika da Kinezi zarad parcijalnih ustupaka okrenu leđa Rusima za sada ne daje opipljive rezultate, i navodi na zaključak da će i Kinezi braniti svoje pozicije severno od 38. paralele. Takođe, da li će Severna Koreja poslužiti kao moneta za potkusurivanje Pekinga i Vašingtona, za sada nije do kraja jasno. Ipak, „sigurnosnu mrežu“ režimu u Pjongjangu čini rusko sagledavanje tog dela sveta u kompleksnom mozaiku asimetričnog odgovora Stejt departmentu. Karakter jedinica sistema nekada može da znači početak redizajniranja čitave kreirane mreže, a nekad i njeno potpuno resetovanje na do tada nepoznatim osnovama. Uspostavljanje novog balansa snaga u prošlosti je podrazumevalo konflikte širokih razmera, dok sada niko ne želi da izvodi nove teorijske postavke na osnovu prvog nuklearnog proksi sukoba u istoriji. U novom multipolarnom sistemu takmičenja koji podstiče nova američka administracija, baziranom na bilateralnim dogovorima koje bi tek trebalo pretočiti u sporazume, izgleda nema mesta za Severnu Koreju naoružanu strateškim nuklearnim arsenalom. Kada tabla za trodimenzionalnu partiju šaha bude postavljena, na tri nivoa biće ulog severnokorejske nuklearne moći za kreiranje novog globalnog poretka, pitanje dominacije u čitavom istočnoazijskom priobalju kao deo iste pregovaračke platforme, i odlučnost Rusije i Kine da brane interese u svom neposrednom okruženju. Međutim, niko ne treba da ima sumnju da će Pjongjang upotrebiti sav raspoloživi nuklearni arsenal ako oseti da je to jedini način da zaštiti svoje interese. Pogledajte OVDE zašto Severna Koreja hapsi Amerikance. Izvor: Novi Standard