Od mladalačkih i ljubavnih tema, do onih ozbiljnih kao što su prostitucija i sekte. Čini se da uvek ima šta da kaže i to bez dlake na jeziku. Hrabra i jaka, spremna da u potpunosti da sebe dok stvara i piše.
U novoj knjizi bavili ste se temom sekti, koliko Vam je bio težak rad na toj temi?
S obzirom na to da su moji romani rezultat istraživačkog rada, potom pakovanja istog u spisateljsku imaginaciju, uz realističan prikaz određene teme, bilo je izuzetno teško doći do informacija, potom razdvojiti senzacionalno-tabloidne informacije od činjenica. U pojedinim trenucima istraživanja, imala sam osećaj da se vrtim u istom začaranom krugu u kome se vrte i moji junaci. Veliku zahvalnost za istrajnost u istraživanju dugujem svojoj ludosti, snalažljivosti ali i sjajnom sektologu, autoru nekoliko knjiga o sektama, Dimitriju Pastuloviću, koji me je uputio na adekvatne sagovornike i u problematiku sekti bez zavijanja istine u ukrasni celofan.
Kako izgleda kada odete na mesto gde je domaćin đavo?
Ne moram i ne moramo da odemo na mesto gde je domaćin đavo. Đavo je svuda a na nama je koliko će se odomaćiti na određenom mestu, u određenim trenucima ili u nama samima. U početku je to simpatična igranka, verujete da možete sve što želite, gde poželite. Na kraju... Obično završite na groblju. Na sopstvenoj sahrani.
Kakvi su to koraci nevolje?
Naizgled su krupni, brzi, žustri. Lišeni su razuma i razmišljanja o posledicama. Lažljivi su. Dok mašta broji kilometre, noge se ne miču sa mesta, tonu u živo blato želja. Nepromišljeni su, ali i uzbudljivi. Riskantni. Nažalost, bespovratni.
Junak u knjizi kaže da svako ima svoju zemlju čuda, koja je njegova, a koja je Vaša?
NJegova, Filopova, zemlja čuda je spokojna, bezbedna, mirna. U njegovoj zemlji čuda se sve loše uspomene brišu, dobre uspomene nisu više uspomene, već stvarnost obogaćena naučenom lekcijom dok su se uspomene prvi put proživljavale. U toj, njegovoj zemlji čuda, posledice pogrešnih odluka ne postoje, ljudi ne ubijaju ljude , ni rečima, ni idejama, ni oružjem. LJubavi se ne gase, prijateljstva ne prodaju, život je večnost, a satovi i kalendari su samo ukrasi na zidu. Moja zemlja čuda bez zemlje čuda mojih junaka ne postoji. Kao što je '''Indigo'', roman u romanu, tako je i moja zemlja čuda sastavljena iz stotinu zemlji čuda. Krasna je to čajanka. Traje već deset godina. 
Sve više je ljudi koji pišu, šta mislite šta je uzrok tome?
Koliko ljudi toliko i uzroka. Neki pišu jer vole, bez tenzije da li će to biti objavljeno ili ne. Uživaju u magiji stvaranja. Neki pišu jer znaju tačno šta žele da ispričaju, napišu. Ova dva uzroka su retkost danas. Mislim da je mnogo onih koji pišu da bi postali pisci nego što istinski uživaju u činu pisanja, a da pri tom ne znaju šta uopšte žele da kažu pričom. Neki pišu jer misle da je lako pisati i da im pisanje može doneti određenu vrstu samopromocije, divljenja ili aplauza. Neki pišu jer žele da žive život njihovog omiljenog pisca, ne znajući da nema ničega senzacionalnog, glamuroznog u ovom ''poslu'' i da je često broj knjiga koji potpišemo na promocijama direktno proporcionalan broju neplaćenih računa. Možda ću zvučati nadmeno ali smatram da ne može svako da piše i da pisanje nije za svakoga. Takođe, rad u izdavaštvu me je naučio da prepoznam ,ko je zaljubljen u ono što stvara, a ko u ogledalo.
Da li je u planu nastavak neke od Vaših prethodnih knjiga?
Čitaoci vrše veliki pritisak na mene da napišem nastavak romana ''Indigo''. Ta mogućnost nije isključena. Možda se nastavak dogodi, nekada. Roman koji trenutno pišem nosi naslov ''Profajler'', donosi potpuno drugačiju temu, nove junake ali podjedanko mračne duše, kao duše prethodnih junaka. Izvor: Pravda
