Piše: Ivan Ristić Shvatanje da promena vlasti na izborima donosi promenu iz korena u pogledu funkcionisanja države, a koja će se munjevito odraziti i na životni standard i kvalitet života građana, pre liči na spisak lepih želja nego na racionalno i objektivno sagledavanje političkog procesa. Mediji svojim površnim izveštavanjem kreiraju atmosferu u kome se politika posmatra atomizovano, kroz skup pojedinaca koji se organizuju i teže da ostvare uticaj na institucije sistema, i segmentirano, kao niz izbornih ciklusa, izolovanih i ni u jednom pogledu zavisnih jedni od drugog. Kada se tome doda nepoznavanje elementarnih makroekonomskih agregata, jasno je da od politikološkog koncepta „racionalnog birača“ ostaje samo mrtvo slovo na papiru.

U tako kreiranoj predstavi, lako prijemčivoj najširem spektru biračkog tela, zanemaruju se dve paralelne niti političkog procesa – cikličnost i kontinuitet. Postoji niz faktora koji utiče na odluku prosečnog birača kada se sam nađe iza paravana na izborima. To je retko svestan i racionalan proces, i još ređe odluka koja se donosi na osnovu temeljnog prethodnog informisanja i objektivno proverivih kriterijuma, ali se iz njega mogu izvući neke pravilnosti koje načelno važe u najvećem broju slučajeva. Cikličnost je karakteristika koja prožima sve demokratske sisteme, dok je očuvanje kontinuiteta načelno korisnih politika neophodno kako bi društvo išlo napred. Bazično nerazumevanje ova dva elementa politike dovodi do širokog spektra mogućnosti koje na raspolaganju stoje spin doktorima.

Planeri izbornih kampanja polaze od manipulacije biračima. Posmatrani kroz vizuru izbornih stratega, oni se smatraju ili nedovoljno kompetentnim i informisanim, ili se posmatraju kao amorfna masa čiji je najveći deo moguće oblikovati po želji. Racionalan birač postoji samo u politikološkoj teoriji, a njegovu odluku uglavnom kreira niz različitih vrsta faktora. Ipak, iako daleko od očiju i percepcije prosečnog birača, suština odluke je uglavnom racionalna i bazira se na pravilnom tempiranju ekonomskog i političkog ciklusa.

Politički ciklus kao ugaoni kamen demokratskog procesa često se sagledava jednostrano, ideološki pristrasno, i – što je najpogrešnije – izolovano od pređašnjih ciklusa i bremena koje nose oni koji bi tek trebalo da uslede. Prosečan birač je sklon da zanemari dugotrajan uticaj prethodnih ciklusa na sadašnji, kao i da zanemari činjenicu da se eventualni ozbiljni rezultati sadašnjeg ciklusa ne mogu videti odmah ili neposredno nakon sprovođenja konkretne politike. Sa druge strane, ekonomskim ciklusima preko monetarne i fiskalne politike kormilari politika. Oni zavise od nekih drugih zakonitosti, pa se ne poklapaju sa političkim ciklusima, i građanima uglavnom nisu vidljivi. Nepoklapanje privrednih i ekonomskih ciklusa omogućava da se oni prilagođavaju političkim potrebama, i to je trend karakterističan za većinu država sveta.

Ekonomski ciklus treballo bi shvatiti kao instrument koji vlada svojom dirigentskom palicom i može da koristi za štimovanje makroekonomskih agregata u političke svrhe. Ekspanzivna monetarna politika centralne banke može da omogući upumpavanje veće količine novca u sistem različitim instrumentima, što rezultira pravovremenim podsticanjem tražnje. Pravovremeno podsticanje tražnje dovodi do rasta realnih agregata, a odloženi efekat inflacije dolazi tek pošto su izbori dobijeni. Odnos inflacije i nezaposlenosti meri Filipsova kriva, i one su u pojednostavljenom modelu u direktnoj koliziji. Veća inflacija znači manju nezaposlenost, i obrnuto. Niža inflacija čuva dohotke bogatih, dok je siromašnima važnija stopa nezaposlenosti. Takvim modelom levičarske vlade teže da se opredeljuju za višu inflaciju i nižu nezaposlenost, dok desničarske teže suprotnom cilju. Međutim, kada se približe izbori, stvari se menjaju, pa levičari obuzdavaju inflaciju, a desničari nezaposlenost, da bi se posle izbora stvari vratile u „prirodno“ stanje. Takvo delovanje je moguće u državama sa snažnom egzekutivom i de facto slabom centralnom bankom. Glasači imaju kratkotrajno pamćenje, orijentisani su na blisku prošlost i imaju krajnje ograničenu moć predviđanja budućih trendova. Oni uglavnom glasaju za postojeće kandidate ako su ekonomski rezultati pred izbore bili dobri. Glasači svoje odluke baziraju pre svega na odnosu inflacije i nezaposlenosti, jer se ove ekonomske kategorije neposredno odražavaju na životni standard i navike svakog stanovnika, a njihove nuspojave su u osnovi lako shvatljive građanima. Nerazumevanje ovog modela, kao i složenih makroekonomskih procesa, svesno ili ne, stvara zabunu kod prosečnog birača i dovodi do strateškog glasanja.

Izborna jednačina i kontinuitet

Disproporcija između ekonomskog i političkog ciklusa i asimetrija informacija dovodi do pogrešnih odluka na izborima. Ako se u računicu uvede varijabla koja računa odluke na kratak, srednji i dugi rok i njihove rezultate, kao i činjenica da u političkim sistemima poput našeg postoje dve vrste političkih ciklusa (parlamentarni i predsednički), stvara se izmaglica čije su posledice nezaposlenost, nizak životni standard, disfunkcionalnost elementarnih institucija sistema i mnoge druge društvene anomalije. Prepletenost dve vrste izbornih ciklusa sa ekonomskim i kombinacija sa psihologijom birača dovodi do izuzetno kompleksne jednačine. Međutim, njeno uspešno rešenje dovodi do pobede na izborima. Politika nije matematika i u njoj dva plus dva nisu uvek četiri. Ipak, politička matematika, ili makar njen izborni deo, je veoma jasan. Pobedu odnosi onaj ko uspe da na pravi način tempira kraj jednog izbornog ciklusa sa vrhom amplitude implementacije ekonomskog ciklusa i time proizvede najpovoljniji mogući društveni efekat. Ukoliko se sa tim poklopi profesionalno vođena kampanja sa jasno definisanim ciljnim grupama, uspeh verovatno neće izostati. Postoji jedna sličnost između političkih i privrednih ciklusa – i jedni i drugi često zavise od eksternih šokova. Međutim, važno je shvatiti da izborni ciklus i stupanje nove garniture na vlast ne znači počinjanje iznova i od nule, već nasleđivanje razrađenog mehanizma sa svojim protivrečnostima, problemima i trendovima, smeštenim u prostorni i vremenski kontekst, iz koga nije lako ni pravilno iskristalisati i definisati prioritete, a kamoli na uspešan način rešiti. Za pravilnu odluku neophodno je razmišljanje u nijansama, a ne kategoričkim principima od kojih se ne odstupa.                                                                             * * * Politika je uvek i bez izuzetka veština mogućeg u datim okolnostima, a u srži dobre politike koja daje opipljive rezultate je kontinuitet. Juče u politici je 25 godina unazad u realnom vremenu. Vidljivi rezultati onoga što se danas dobro uradi dolaze nakon najmanje nekoliko godina, i to pod uslovom da se eksterne okolnosti zanemare, što nije realno. Takođe, nerazumevanje elementarnih ekonomskih kategorija i faktora vremena može birača dovesti u zabludu koja čitavo društvo košta nenadoknadivog gubitka društvenih resursa. Na taj način demokratija dolazi u koliziju sa realpolitikom, i tu se kriju sve finese pravilnog razumevanja politike i samog izbornog procesa. Izvor: Novi Standard