Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Amerika nije dala taj odgovor zato što je povlačenje sa zadataka i pozicija moći nešto što je protiv birokratskih i poslovnih interesa američke spoljnopolitičke zajednice. Ratom u Persijskom zalivu 1991. lansiran je novi američki globalizam. Racionalizacija i odbrana američkog globalnog prisustva od velikog je značaja za tvorce američke politike, koji uvek naglašavaju da se „američkom narodu i njegovim izabranim predstavnicima mora objasniti da spoljna politika vođstva i angažovanja jeste najbolje ulaganje u bezbednost, slobodu i prosperitet”. Kako je svojevremeno rekla Madlen Olbrajt: „Posao nikada nije završen.“ U prošlosti, hladni rat je američkoj politici davao fokus i disciplinu. Postojali su razumni strategijski argumenti za globalno raspoređivanje njenih snaga. Raspad Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora SAD su geopolitički iskoristile šireći NATO do ruskih granica. Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. konačno je probudila Moskvu iz strateške letargije. Vladimir Putin se pojavio da Rusiji vrati nacionalno i državno dostojanstvo. Naravno, sve je ovo manje-više, poznato. Novi američki predsednik Donald Tramp obećavao je u predizbornoj kampanji bolje odnose s Rusijom, za Putina je imao reči poštovanja, pa i pohvale. Svet je očekivao da je na pomolu novi „detant“ i da smo se konačno udaljili od opasnosti od nuklearnog rata. I pre nego što je Tramp izabran na ovim sam stranicama tvrdio da od dobrih odnosa Vašingtona i Moskve nema ništa ako SAD nastave izgradnju antiraketnog „štita“ u Rumuniji i Poljskoj. Tramp je dobio izbore, okupio oko sebe ekipu penzionisanih generala i u odnosu na Rusiju nije ništa manje ratoboran od prethodnih stanara Bele kuće. Štaviše, Pentagon je prvi put u istoriji dobio pravo da samostalno krene u rat, i bez dozvole Kongresa, što se u prošlosti i dešavalo, ali sada i bez dozvole Bele kuće, što se do sada nikada nije dogodilo. Ovo je ozbiljno pitanje za Belu kuću, jer to znači da je američka politika trenutno van kontrole. NJeni su ciljevi zamagljeni, a kompetencije degradirane izmišljenim pretnjama. Tramp ne kontroliše Kongres, nema tamo skoro nikakav uticaj, ali ne kontroliše ni sopstvenu stranku. Pokušava da odobrovolji i pridobije Pentagon povećavajući mu budžet za celih deset odsto, ali je u ozbiljnom sukobu sa obaveštajnom zajednicom. Istrage oko navodnih veza njegovih saradnika s Rusima stavljaju ga u defanzivnu poziciju u kojoj se naziru konture mogućeg impičmenta. O vojnim pitanjima Tramp, naravno, malo šta zna. Pokazao je to i u prvom telefonskom razgovoru s Putinom, kada je morao da uzme pauzu da bi se raspitao o detaljima sporazuma START-2 i START-3. On to i ne mora da zna, ali je problem što su vojni savetnici i generali oko njega više pod pritiskom istorije nego što su zagovornici promena. Vojni establišment nastoji da održi u američkoj javnosti uverenje u preterano visok nivo strateške nuklearne, pa i konvencionalne pretnje koja dolazi iz Rusije. Naime, Zapad je godinama, u vreme hladnog rata, namerno preuveličavao sovjetsku vojnu moć i na temelju takvih procena gradio svoje vojne budžete. Do 1991. godine za Zapad je bezbednost značila sprečiti rat, za Istok kako voditi rat a pri tome ne rizikovati vlastito uništenje. Sada se to promenilo. Ako američki političari smatraju da je vitalan bezbednosni interes SAD ulazak Crne Gore u NATO, onda je to samo još jedan dokaz da je svaki američki predsednik posle Drugog svetskog rata obmanuo američki narod oko suštinskih pitanja spoljne i vojne politike. Što i nije biko teško, jer samo pet odsto Amerikanaca prati diplomatska zbivanja u svetu. Rat u Bosni pratilo je u američkim medijima oko 15 odsto Amerikanaca. Zamenik komandanta američke Strateške komande viceadmiral Čarls Ričard izjavio je da je „konfrontacija između SAD i Rusije najsnažnija u poslednjih 15 godina“. Pentagon šalje još jednu oklopnu diviziju u Evropu, general Kurtis Skaparoti, vrhovni komandant NATO, kaže da je „60.000 američkih vojnika u Evropi malo“. Zamenik načelnika Glavne operativne uprave Generalštaba ruskih oružanih snaga general Viktor Poznihir upozorava „da će američki antiraketni štit u Poljskoj i u Rumuniji obesmisliti ruske interkontinentalne rakete, jer će moći da ih obara odmah po lansiranju, pre nego dođe do razdvajanja bojevih blokova, da će SAD do 2022. godine imati više od 1.000 antiraketnih projektila na kopnu i na brodovima na Baltiku i u Crnom moru i da je sve to opasna pretnja za Rusiju“. Donald Tramp je najverovatnije odustao od politike detanta s Rusijom. Ili je nemoćan, ili je blefirao pre izbora. Putinu sada ostaje da proceni koliko Rusija može još da čeka da Tramp ispuni predizborna obećanja. Nisam u tom pogledu optimista. Izvor: Politika